Livada ,sanjiva se budi, dva kosca u strani, jedan s jedne drugi sa druge strane odbija, muda se klate, dodijalo...

-JEBI JE PUČE!
-Leti did uz livadu...
-A JEB'LO TE SUNCE PA ĐEŠ MI KOSU PREBITI, BOLJE DA SI MI OKO IZVADIO, U ŠTA GLEDAŠ PUŠKA TE UBILA!
-Opušteno dide, zajebavam se.
-O JEB'O TE ĆAĆA TAKO BLENTAVA, SAMO JOŠ JEDNOM PROBAJ!

Nakon par minuta...

-JEBI JE DIDE, SAD JE STVARNO PUKLA!
-Ide did, iz očiju živa vatra sjeva iz nozdrva modar plamen liže...
-PA KOLIKI MEĐED MORAŠ BITI DA KOSU PREBIJEŠ, JE L' VIDIŠ KOLIKI JE MRAVINJAK, K'O PIRAMIDA U VISOKOM I TI KONJ ZADRO!
-Šalim se di...

FJUS! Manu did kosom, provuče je ispod mojih stopala, a ja se oduzeo k'o da mi je do koljena nogu odsjekao....

-Vidiš mali, ovo samo najbolji kosci umiju! Šta je, usr'o si se? Neka malo, da vidiš na koga si udario. Ja sam dvajes godina bio prvi kosac u srezu. BOLAN, LAZAR LAKETA ME ZA JEDAN OTKOS POBIJEDIO, A TO JE BIO ČOVJEK, SA DVA SRCA KOSIO! Ustanem sabajle dok se rosa nije podigla i u livadu, sam. Pripašem vodijer, toknem malo vode u nj, umočim brus iz Bergama,i gutljaj rakije koju odložim u vrelo da se oladi. Pljunem u šake i udri. Kosište ima idealne proporcije, dugačko do pod pazuh, razmak između dva kvačka –širina ramena. Našarano sa stilom. A kosa- VARCARKA. Rota kov'o. To nema, brije. Sine, da je Tolstoj čuo za varcarku Ana Karenjina bi imala ne 800 nego 2800 strana, koja je milina kositi sa tom kosom. I krenem, kad prvi znoj oblije, stanem, uzmem otkos sa kojeg se cijedi rosa u šaku, pređem preko kose, uzmem brus i navlačim joj žicu. Dok to radim, pogled mi sa kose ode na livadu, pa kad vidim kolika je pogledam u nebo, prokunem Boga, sebe, i majku što me ne pobaci, i nastavim dalje, to ti je sine život. Ja sam u tvojim godinama već imao dvoje dijece, i trudio se da ih prehranim, a nisam ko ti sa fakultetskom diplomom sjedio ispred zadruge i trudio se da dvolitru pive šćeram ispod etikete na eks. Vzadan kosim i ženu dvaput opremim naveče. Jedina korist od tebe su ove kopačke od tvog loptanja pa sad mogu kositi u strani da ne otkližem.

E kakav sam ja kosac bio! Ama , onaj Mikelanđelo da je znao za mene ne bi izvaj'o Davida nego Milutina, savršena građa, samo veći kurac! Ja sam koseći drugima i za druge sebi izgradio četiri stambena objekta, jedan za stoku al' to nema veze. To sam sebi obećo i ispunio, a sve sa rakitalom, i tom kosom u tvojim rukama 30 godina starom.

-Meni si dide obećao krme kad sam završio fakultet, a ja sam dobio samo radnu knjižicu. Eto sutra će dvije godine kako sam završio pa da vidim sjećaš li se?
-Sjećam se, stani malo vidiš da je kriza, šta me zelenašiš, bolje ti je idi zovni Jovana da dođe sa kosačicom da se ne jebemo ovdje čitav dan...

Sednica Superligaša, glasa se o smeni vodećeg kadra
Precednik: Evo, otvaramo 354. sednicu Fudbal...
Ćora: Nije tačno! Ovo je 355. sednica, evo precednik ne znade ni na kojoj je sednici! SMENA!
Dribler sa Uba: Tako je! Smena! Evo ja se javljam da bidnem novi precednik!
Krojački frizer: Ja odma' da kažem da sam suzdržan! Meni je 'vako kako valja! Dobijam pare udžep, dobijam titulu (fala čika Tole) šta više da tražim! Možda još godinu dana, da se slegnu pare na Kajmanima!
Hostesa: Šta?! Pa čujete li vi ovo! Naš tim će od sledeće utakmice da protestvuje sa 5 minuta kašnjenja!!! Ovo 'vako ne more! Spasimo naš fuzbal! (Ćoro, ovo beše fuzbal?)
Ćora: Jeste, i ja sam pit'o malopre!
Ekstremi: Tako je! I mi protestvujemo! Za spas Srbijanskog fuzbala! RASIMEEE!!! SPASII MEEE!!!
Precednik: Ma boli me uvo, palim ja u Budvu! Đoku da me smenite!!! Jesam se ja za to borio! Šeset prve umal' glavu nisam izgubio, i to mi je fala!!!
Ćora: Evo, ponovo beži!!! :ćori zvoni telefon:
Përshëndetje transportuar përtej kufirit, vaj ka për të shkuar
Ekstremi: Rasimeee!! Spasii meee!
Tončev: Raise na 6 minuta! Jeee!
Piskavac: Koe, ja dimam dukata ko Beograđani, ja bi osvojio Ligu šampiona! Ja sam najbolji u Srbiji! UUU aaa!!!
Krimi Kimi: Šta je bre ovo, treba da delim ja šamare? Ajde predaj obeležja svi! I ti Mađar šta se kriješ!!
Mađari: Mentse a labdarúgó!!!

10 dinara - Novčanica koja je izgubila na popularnosti usled pojavljivanja kovanice, njenog pandana. Zavisi od prodavačice da li ćeš je dobiti ili ne. Ako si joj simpatičan dobiješ, ako nisi onda dobijaš više kovanica od dinar ili dva. Nekada vredna, sada zamena za papirne maramice.

20 dinara - Dosta izgubila na popularnosti u poslednje vreme zbog pojave kovanica. Ipak je bolje prošla od sabrata desetice. Najviše je izvlači to što može da se zameni za perecu ili kiflu. Ciljna grupa su joj osnovci iz nižih razreda. Tu se najviše i koristi.

50 dinara - Dosta se dobro drži iako su se pojavili veći apoeni. U određenim prodavnicama se može zameniti za pivo. Jako popularna kod studenata. Jedini problem je što uz nju kada dolazi do zamene za pivo mora da idu i 2 predhodno nabrojane novčanice. Mora zbog kaucije. To joj malo srozava popularnost.

100 dinara - Možda i najpopularnija novčanica ikada. Jeste da su se sada pojavile druge lepše i jače, ali ova je ipak imala svoj šmek. Simbolizovala je sve što čoveku treba. Mogla se zameniti za 2-3 piva ispred radnje, za veliki čips, sendvič, pljeskavicu, pljuge, pivo u kafani, burek sa sve jogurtom. Simbol srednjškolske užine. Sada je poularnost toliko opala da se jedino ponekad, u ime stare slave, može u određenim lokalima zameniti za pivo. Šta se desilo sa onolikom gigantom. SLAVA!

200 dinara - Može se zameniti za malo pivo u nekom fensi lokalu. Nije preporučljivo. Jako čudna novčanica. Sve što košta iznad 100 dinara u lokalima je ustvari 200. Izbegavati plaćanje ovom novčanicom. Naboje plaćati nekom većom ili kombinacijom gore nabrojanih.

500 dinara - Popularno je zovu "nit' tamo, nit' vamo". Nije je loše posedovati, ima svoje prednosti, samo Što je najnepodložnija kombinacijama. Može lepo da se iskoristi za neko cirkanje ispred radnje, za kafane baš i nije. Ukrupno davanje ove novčanice na gomilu kada se nešto čoporativno kupuje nosi svoje rizike. Postoji realna mogućnost da nećeš dobiti kusur.

1000 dinara - Ova novčanica je trenutno najpopularnija i uz dobro kombinovanje se sa njom može nešto i uraditi. Ujedno je i poslednji apoen koji se može utrošiti u trafici. Može njome da se kombinuje cirkanje ispred radnje i cirkanje u nekom lokalu. Uz dobru organizaciju se mogu kupiti i pljuge, a uz ekstremnu sreću nešto i pojesti. Prodavačice najviše vole da je zagledaju.

2000 - Retka novčanica, slabo se koristi u bilo kojoj vrsti plaćanja robe i usluga. Poslednji apoen koji se može iskoristiti u lokalnoj prodavnici. Može se iskoristiti ako se napazari za preko hiljadu.

5000 dinara - Jako se retko viđa, gotovo nikada. Služi za plaćanje nekih većih stvari ili se čuva za crne dane kada dođu da seku struju. Nemoguće je da se rasitni.

Znam, to je isto kao Guča!

E, vidiš nije! Seoska slava u tvom selu nipošto nije kao Guča! Prvi razlog zato što je u tvom selu! Čak i ako je u selu pored, nikada neće moći biti kao Guča, jer koliko voliš da odeš u svoje selo, isto toliko voliš da odeš u susedno i da im gledaš žene! Pa šta ti Bog onda da!

Kad smo prešli preko toga, idemo dalje.
Euforija se oseća sigurno nedelju dana unapred. Osećaj pojačavaju prvi cigani i Srba iz Iriga sa čuvanim autobusom Alexandar, koji stoji tačno na centru sela i uvek prvi dodje.. Negde sam čuo da mu je tatu ubio voz na pružnom prelazu, ali nikad potvrđeno. Rampa se nije spustila valjda, ili se još nije digla. Ali to sad nije bitno. Odeš sa komšijom na partiju stonog fudbala, i misliš da je tvoje selo Vegas jebote! Ali stvarno to misliš, ne proseravaš se! A kako dani prolaze, sve je punije. Tezge se montiraju, svaka šira ulica i park u selu postaju parking, ali ne parking kako ga svi zamišljaju, nego kao da je neko prodrmao zemlju i ostavio auta tako kako su se zatekla. To su uglavnom lade specijalke, stari stojadini, po neki golf i slično. Ujutru rano pred njima vidiš starog cigana kako jede sendvič od po vekne leba, i 300g Nedeljković salame i dijamant majonezom. Onako skroz do ušiju masan. Šatori su u montaži, ali oni čekaju predslavu i slavu. A to čekaš i ti, da se odma razumemo. Omladina, ona najmlađa čeka nešto drugo. Autiće na udaranje, sa komentarom "bravo bravo bravo, naaaaagradna vožnjaaaa, auto broj seeeeedam" ! Nemate vi pojma koja je to sreća! Pa kad sam kao dete dobijao nagradne vožnje, srce mi bilo ko planina! A kad patkicu skinem! Ej ljudi, patkica na ringišpilu! A gurao me Sima, stariji brat od tetke, utovarao od sedme godine, kvartalno podeljeno, detelinu, pa kukuruze, pa drva a na zimu čistio 5 dvorišta snega. Mogao me gurnuti do drugog sela da je teo, al to tad nije bilo bitno! Odlutaše sećanja. Elem, gde smo stali? Kod šatora! Za predslavu peva Vesna Vukelić Vendi. Jebi ga, ne možeš da biraš, makar ćeš joj gledati pod suknju ako uspeš. Radije bi voleo da vidiš, ako si Sremac, neku tamburašku bandu, uglavnom Diku ili Zlaju iz sela, a ako te je muka naterala da dodješ stotinama kilometara daleko od svog pravog sela, onda bi makar taj dan voleo da čuješ zvuke (Manjače, Vitoroga, Like, Banije, Korduna). Ali nekako se svi nađete na toj Vesni Vukelić Vendi, a i posle celodnevnog ispijanja piva ili nečeg sličnog, retko soka, manje bude i to bitno. Bitno je da je sve puno.

Šator ko šator, sklepan od onih jadnih rešetkastih komada, sa ispreplitanim kablovima za struju i instrumente,koja se uglavnom krade sa obližnje bandere, gde jedno celo pre podne slušaš "jedan jedan jedan tes tes tes.... jedan dva jedan dva", kao da se štimuje orkestar bečkih dečaka u najmanju ruku. Ali ni to ti ne smeta, slava se približava.

Došao je dan predslave. Ako pada u petak, može se reći da je to meka i medina seoskog turizma! Još će biti punije, doći će i žena sa strane, a svi znamo zašto su došle. Šećerna vuna, kobasice, prasad i jaganjci na ražnju, pljeskavice kod Lisa, svilene bombone i drugo, samo su deo ugostiteljskog asortimana. Da ne pominjem da svako i malo gadljiv neće moći da pojede ništa od ovog, jer cigan Steva recimo, dok nabija prase na ražanj, u isto vreme, peče pljeskavice, cepa drva na obližnjem improvizovanom panju, vraća kusur i onako znojav od tolike vatra na 35 stepeni briše čelo keceljom o koju naravno briše i ruke. Čak sam čuo jednu anegdotu, koju ne mogu da potvrdim, naime u selu Vojka je jedan drug od mog druga (već i suviše sumnjivo, ali ajde) došao kod cige da kupi pljeskavicu, tj kod ciganke, i na pitanje šta ćeš od priloga on je rekao majonez, ona mu je to uredno stavila plastičnom kašikom, i kada je rekao senf, dotična je bez po blama olizala kašiku i istom zagrabila senf iz činije.

No nije ni bitno, dojam je bitan, dočarati detalje.

A na dan slave? To je već umetnost, ako bude sreće i istorija. od ranog jutra svi pomenuti mirisi pomešani, atmosfera se oseća u vazduhu, muzika se svuda sprema i donosi alkohol u velikim količinama. Zvao si sve drugare iz drugih sela i gradova koje imaš! Za seosku slavu se po pravilu sa svojima ne družiš u toku dana. Može pivo-dva dok skokneš u selo po hleb, ali to je to. Sa njima se uveče nalaziš, naročito ako se spremaju batine nekom gostujućem igraču. A da budemo iskreni, uvek se spremaju. I to je nekad bio deo asortimana što slava nudi, seljačko pesničenje zbog gledanja tuđih žena i to je sve. Ali sada je to nešto sasvim drugo. Tako da moram priznati, i zbog promene oružja ratovanja a i zbog godina, ne praktikujem ovaj deo više. I da vam budem iskren, nekad mi tako bude žao. Nekad mi dođe da se sa nekim pobijem, što mi je devojku samo pogledao. Osudite me, ali tako je! Kažem, nemam više onih kuražnih 19-20 godina, da skačem ko mlad poskok, ali poželim se nekad. Pa da idem na česmu pred manastir krvavog nosa. A ona ide sa mnom, onako uplašena, a ti heroj. Ih!! To je bio život!

Opet su me emocije podsetile i vratile unazad!

Uz sve pomenuto, znate i sami da ide sedenje pod šatorom do jutra, slušanje pomenute Vesne Vendi, u najbolju ruku Mileta Gelića Bosanca i revidiranje memorija sledećih nekoliko nedelja svima prisutnim a i neprisutnim. I svi, koliko god se folirali vole da dođu kod mene na slavu, da jedu da uživaju, ali samo oni koji počnu da se žale na sve, gube pravo na članstvo iduće godine! Znam i ja da nije savršeno, ali si pozvan od srca! U stvari, meni jeste savršeno!

A jutro posle slave? Kao ratno polje posle bitke, samo što nema krvi. Pola već popakovani i otišli, pola se u žurbi pakuje, i pričaju sa ostatkom kako zarada nije kao prošle godine, iako je tada bila kiša, i kako je stanje u državi loše. Ali doći će i sledeće, to je njihov život. Ne žele ništa drugo osim da prodaju plastične puške i pištolje i tombolu za 100din. I to je pošteno! Svuda smeća, praznih limenki od piva, po koja nedovršena pljskavica po jendecima okolo, a njih ubrzo razvuku seoske lutalice.

I to je to, od sutradan sve po starom, ustaljenom životu, čeka se prva seoska slava u komšiluku, na koju isto toliko voliš da odeš, i jedva čekaš. Tako, živimo od slave do slave, i uživamo, i ne foliramo se da uživamo! A to što smo malo sirovi i teški, takvi smo, ako hoćeš da dođeš, dođi brate i ne pitaj puno, a ako nećeš? Pa ni ja ne idem po nekim fensi objektima sa rakijom od maline i ostalog Berry voća, kako ih Amerikanci zovu, jer mi nije mesto. Ne idem negde jer je u modi!

Pa dođi dogodine na Vidovdan, ako stigneš naravno! Još ako je subota? (a nije, ove je bila!)