Seksualno stanje većine studenata.

Najčešća karakterna osobina svih učesnika rijalitija. Njihovi najbliži najviše vole da naglase baš ovu osobinu, ne razmišljajući o tome da kad osoba uđe u rijaliti, ne može da postane ono što nije, na primer zmaj.

Odgovor lakrdijaša nezadovoljnog dimenzijama svog spolovila na pitanje "koga bi najrađe jeb'o?".

Ona treća kita u geng beng porno scenama koja se pojavljuje u uglu ekrana i ne učestvuje u trenutnoj akciji. Bez lica, bez radnje, samo povremeno uleti neka ruka da je malo pomiluje i održi u pripravnom statusu iako verovatno ni onda neće ništa raditi.

Nedostižno. Nedokučivo i nepoznato čak i naučnicima sa univerziteta u Masačusetsu.
Ma, nema Boga! Precrtaj odma' ... pre ćeš dobiti minimum od 5, nego ovaj đavo.
Klintone, nema šanse!

Odgovor s kojim pokušavamo da probudimo nekog iz euforije u kojoj se našao zahvaljujući nad prosečnoj zadnjici neke ženske osobe aludirajući pri tom da dobra guza neće promeniti strašnu činjenicu da će svaka žena da vam stvori pakao od života, samo ako joj dopustite.

Ne ide to nikako. Crno i belo, jin i jang. Ne postoji scenarijo u kom bi to što si zamislio bilo ostvarivo. Jednostavno ne paše.

Hvatanje sunardonika u laži, prevari ili bilo kom drugom obliku obmane oduvek je bila zanimacija sa kojom se srpski narod strastveno zabavljao u onim danima kada život nije bio tako nesnosan k'o inače. Ili mu je, pak, promakla repriza jebenog Ivana Ivanovića, te nije imao šta pametnije da čini celo veče. Elem, kombinujući ovu sa već viševekovnom praksom gledanja tuđih dvorišta, tanjira i žena ( morao sam ), naš čovek je postao šetajuća mašina za ogovaranje, nezaustavljivi izvor komentara na sve i svakoga, svevideće biće koje opaža sve ostalo osim samog sebe. I to je jedan beg od sopstvene realnosti koja je najčešće isuviše bolna da bi se tek tako prihvatila. Uostalom, tako je verovatno i nastala cinična ( a kakva drugačija? ) konstrukcija iz naslova, koja ne samo da se koristi na dnevnoj bazi već bi bez nje naši životi bili nepojmljivo prazniji i...itd. Pozdrav, zemljaci.

U Lord Of The Rings, mesto 'de se nalazi Sauron...
Ali u stvarnom životu može da posluži kao mera za lepotu.

Jedino logično objašnjenje za veći broj prisutnih ljudi na nekom mestu gde se ni najmanje ne očekuje da bude bilo ko.

Smejanje do ludila, ili nešto mnogo smešno što izaziva takav smeh. Nastalo iz fraze "upišati se od smeha", (premda postoji i stariji skraćeni oblik ove fraze - "živi piš").

Ovaj izraz se koristi isključivo za vrlo jebozovne ribe.

„Herzlich Willkommen am Flughafen Belgrad. Wir wünsch…“

Dakle, tu sam. Opet. Ćale čeka, nasmejan. Punto, nacionalni auto, štrika kao singerica. Jesam li tamo nekad video punto među silnim mečkama? Nije ni bitno. Tu sam, to je jedino važno.

Sive fasade od naziva Beograda stvaraju ironiju. Vitka Gazela u stanju raspada i permanentne rekonstrukcije. Auto-putem jurimo trideset. Tamo još voze Hitlerovim drumovima, a ne spuštaju ispod dvesta na sat. Kakve to veze ima!? Tu sam, to je jedino važno.

Majka. Uvek hoće, ali nikada ne može da zadrži suze. Plačemo u duetu jer sam i ja plačipička na majku. Ona kaže da sam samo emotivan. Brat, poslovično ozbiljan u svom novostečenom punoletstvu. Znam da mu je teško što živim iza sedam brda i da muku drži ispod oklopa namrgođenosti. Pričaćemo čim se istuširam. Hladnom vodom, jer nema struje. Tamo mi za dve godine nijednom nije nestala struja. Ma jebeš struju! Tu sam, to je jedino važno.

Vruća pogača i sarma. Pa urmašice. A tamo kupus kisele u vinu i ima ukus kao da je prokisao. Mleveno meso se kupuje u plastičnom pakovanju, a urmašica nema ni u pesmi. Koga sad briga za to!? Tu sam, to je jedino važno.

„Sleteo gastos? Ajde kupim te u devet, tu je cela ekipa...“ I to kakva ekipa. Imam li tamo ekipu? Pretpostavljam da se ne broji onaj deda sa kojim popričam u pekari... Ali dobro sad. Tu sam, to je jedino važno.

Moj krevet. Mislim, i onaj tamo je moj, ja ga kupio u Ikei, ali ovaj je nekako više moj. Moj krevet u kojem opet ne mogu da zaspim. Srce lupa jače. Jer, tu sam, to je jedino važno. Mogao bih i da ostanem tu. A ipak, za tri dana ću ponovo biti u avionu za tamo.

O njoj znamo malo ali je to ipak dovoljno da znamo kakva je i sta je ona.

Ona je kanibal koja je bila sa metroseksualcem (jednom sam probala te tvoje usne od cemera tj on stavlja lips sa ukusom cemera a ona ga je pojela zato sto ju je prevario) pa je ona otisla kod doktora koji joj je dao roze pilulu.
Takodje saznajemo da je i sponzorusa (trazio si sve sve sam ti dala, tebi reci ne nikad nisam znala)
Zajebanija je i od Cak Norisa, moze sama sebe u lice da pljune.
Uziva da je drugi muce, gaze i nanose joj bol. (ja bih opet bila tepih po kome ti gazis)
Malo je zrikava (pratice te moje oci lutalice)
Medicinski je fenomen, umesto srca ima pile (a moje srce je pile)
Njeno misljenje je da je cigareta lek protiv stresa (od nervoze strasno mi se pusi, cigareta bila bi resenje)

Kafa koju kuva muškarac, jaka kao grom. Posle jedne popijene šoljice obavezno zaglaviš na wc šolji

Jedna utopijska ideja, potpuno neizvodljiva, ali samo zamislite hipotetičku situaciju da referendum o pripajanju Srbije Nemačkoj ili nekoj drugoj moćnoj državi prođe kod građana.
Možda će mi sad nacionalisti lupati i minusi u stilu: "Kakva smo mi to država, kada svoju suverenost tako dajemo", mada ja sam siguran da pod Nemcima nikako ne može biti gore nego što već jeste, jer kada prosečan građanin vidi njuške sa domaće političke estrade, njemu je prosto muka.

Recimo da smo dati Nemcima na upravljanje na 50 godina, i moja generacija bi tada imala oko 70-tak godina i kao penzioneri vozili bi se nekim malim Opelom kroz državu.
Za divno čudo Srbija bi bila cela u autoputevima, i zamislite ne bi bilo smeća kraj puta. Termin "srpska posla" bi zvanično nestao iz upotrebe kao nepostojeći i arhaični, jer bi se za 20 godina doveli u red, a za 35 to više ne bi ni bila ista država.
I posle treba da razmisliš i da kažeš: "Čekaj, mi sutra treba opet da budemo "nezavisni" prisećajući se kasnih 00-tih.

... Angelu među angelima...

Nezaobilazna pesma iz osamdesetih godina uz koju se već na prve zvuke polako razbijao inventar, sekle vene, lomile stolice po kafanama i veseljima.

Eee, kakva je to narodna muzika bila... Ne kažem da nije bilo još pesama iz ovog doba koje su bile čak i bolje od nje. Al' ova... ova je imala dušu...
Onakvi stihovi kako opisuje da čuva njena pisma i spomenare, kako živi život bez života... onaj deo kad vidi nju sa sinom kroz grad... i to sve bez patetike... pa, kako da ne pukne srce, krvtijebem!
Ko nije zaplakao uz ovo taj nije nikad ni voleo.

Tad se bre i cenila ljubav, a ne kao ovo sad. Sve nešto pornografsko, te kecaj me na terasu, trsi me u škodu, zabodi me na Kopu...

I posle se nešto čudimo za današnju mladež.

More, što bi rek'o moj ćale: Sve bih ja to u kukuruz pa na sunce da kopaju, i to bez šešira!

Ne pravi razliku između Marvela i DiSija - čita i jedne i druge. (U .cbr formatu, jer su papirni stripovi previše skupi, a i teško ih je nabaviti u originalu.) Kune se u Daglasa Adamsa, Kevina Smita kuje u zvezde, sluša Vampire Weekend, a KOTOR pređe za jedno popodne, pa veče začini prvim delom nekog opskurnog anime RPG-a s kraja devedesetih. Kao Erik iz Ulice akacija broj 29, ona vodi dvostruki život - preko dana nosi đozluke i vuče se po stanu u "LOST" majici i kariranoj košulji, a uveče na sebe nabacuje diskretnu šminku i prigodnu odeću, te prošeta gradom, privlačivši pažnju mužjaka svih stepena kompjuterske i pop-kulturne pismenosti. Ona je gik, ali i Ženska. (I to kakva.) Ipak, postoji samo osam takvih primeraka na svih šest naseljenih kontinenata. Od tog broja, njih šest živi u Japanu, i nisu punoletne ni u jednoj zemlji sveta.

Skupiti snagu, stisnuti zube, skupiti muda... Kao prava muškarčina (muž).
Ne tako poznat izraz koji se koristi kao vid motivacije.

Rezime razloga za sklapanje trenutno najvećeg broja brakova u Srbiji.