Obicno se radi o vrh ribi, koju sva cetvorica cimera, petokrevetne sobe u Studenjaku, sanjate a ponekad i bacite na istu, dok je onaj peti jedini u bedaku jer je shvatio da nema sanse takvu cavu da zbari, za zivota a i posle, kao ni cetvorica predjasnjih, nakon cega sledi komentar utehe "Dobra je ona...Ali nije moj tip!"

Kao što autor Rosoneri reče, "Blaz ne može da bude čo'ek ispod 150 kila". Moj deda se nije zvao Blaž, i nije imao 150 kila, već pola od toga. Dakle, ja u stvari i ne definišem svog dedu. Ali deda je dobra riječ da se stavi uz Blaza. Odaje dozu subjektivnog i vjerovatno nezasluženog poštovanja, uz odsustvo svakog straha. Zato nije recimo - tata Blaž, čika Blaž, čiča Blaž... Ne ide.)

Moj deda Blaž je dobar čovek, iz perspektive svakog komšije iz kuće preko puta koji mu već 20 godina viri u kesu sa pijace. On sjedi u fotelji i salta kanale, gleda tenis, gleda farmu, gleda dnevnik, gleda slagalicu, gleda bolji zivot (e jes ovaj marko nikolic dobar glumac...eee...), i tako gleda sve na sta naidje, ne obrcajuci paznju na to sto mu prolazi ispred ociju. Da, deda Blaž je malo izlapeo, srecom po njega. Deda ima teske kosti, ima salo, tesku osuncanu, izboranu glavu, i svijetle oci sa alkoholicarskim podocnjacima. Deda Blaž, dok je bio samo Blaž, nikad nije morao da prestane da pije. Jednostavno, ta casa je toliko isla uz njega da nikome nije ni padalo na pamet da mu trazi da stane. Sada vise nije tako u mogucnosti (sto ga ne sprecava da natoci rakiju prije variva, ali ta se ne racuna u alkohol). Sada se fura debeli stap. Cesto zaticem dedu Blaža u mojoj osuncanoj ulici kako sjedi u dvoristu na niskoj stolici platnenog zaledja, sa tim istim stapom od svijetlog drveta medju nogama. Deda Blaž voli i zenske, i cesto mu taj lako zagubljivi pogled odluta nehoticno tamo gdje mu ni misao vise ne ide. On to tako malo, instinktivno, zavuce oko u bezbriznije krajeve, i uvijek prizna kad je uhvacen.

Deda Blaž ne prica mnogo. Jes jes, nije nije, hehe, eee Marko Nikolic, dobar glumac... To i jos par uzrecica su mu dnevni repertoar. Cudno mi je to bilo, jer ostale dede iz ulice ne zaklapaju. Deda Blaz ne voli da seta, valjda stedi kilometre, postao je tanak sa njima, i sam je osjetio (ali ni o tome ne prica). Voli kad mu pogodimo merak. Kako samo dusevno ispusti ono'eee hehe', kad mu iznesemo TV na terasu, ili kad mu spremimo ribu. Voli ribu. Voli i da vrti onaj stap u ruci. I sve je vise blažen sto je tuplji, taj moj deda Blaž.

Povrh puta/više od jednom.

Naravno da neću sada, ali hoću čim mi se pruži prva prilika.

Moj deda je uvek govorio: "Kad god se zarati, ti udri po Bugarima, ne'š pogrešiti!"

Obavezno nakon ubistva ili hapšenja nekog narko dilera, razbojnika malo većeg kalibra ili ako je delo iz nekog razloga malo više medijski propraćeno, pojavljuju se roditelji uhapšenog i sledi veliki naslov "Moj sin nije kriminalac". Nakon toga sledi pola strane obaveznog nabrajanja dobrih dela koje je uhapšeni ili ubijeni svakodnevno radio. pomagao je bakicama da pređu ulicu, hranio golubove, učio klince iz kraja da voze bajs, branio slabije, sadio drveće i bio dobar sportista, a jedino što je mrzeo nepravdu pa je ponekad upadao u probleme jer se borio protiv nje. I naravno neko mu je sve to namestio. A ako je poginuo onda ga je ubila država.

Kad ih ima više nego dovoljno da se razjasni, sprovede u delo ili se okrene na petama i ode...a ipak, nije na odmet još jednim argumentom dokazati da ste u pravu.

Sebi pre svega, drugi su to videli odavno.

Superlativ koji koriste gejmeri kada žele da objasne koliko su se ustvari trudili oko nečega što nema veze sa igricama i onda ga ispušili. Mnogo, više, (najviše) više nego za wow i lol zajedno.

To je rečenica koja predstavlja univerzalni odgovor za skraćivanje verbalnog sukoba, u smislu kada treba nekoga prosto da - odjebete.
Pošto ona predstavlja napušavanje "na finjaka", manje se upotrebljava u sukobu dva prijatelja ili rođaka, jer njih možete sočno i da opsujete... Ona se mnogo više koristi na zvaničnoj relaciji; fizičko lice (većina vas i ja) - nadređeno lice (šef, poslodavac, policajac, službena lica...). Razlika je u tome što oni to mogu da izgovore, a da nas gledaju u oči i prdnu, dok su nama, običnoj sirotinji, za to potrebna volovska muda...

izraz kojim vam neko daje do znanja da vaš voljeni sat kasni ili brza, često se koristi da bi se omaloažavao nečiji "moj ide po pinku" sat

Izraz iz Juzne Srbije.
Označava:
da je dotičnoj osobi duša u nosu;
da su dotičnoj osobi muda otekla;
da dotična osoba ne moze ni da trepne kolko je umorna;
da dotična osoba nema više strpljenja i slično.

-Sa 4god mislimo "moj tata moze sve"
-Sa 7god mislimo "da moze skoro sve"
-Sa 17god mislimo "ma cale nema pojma"
-Sa 25god "cale je ipak bio u pravu"

Suprotno glagolu nemoj.
Negacija negacije.

Doselio se u moj komšiluk, upisan je u moj razred i seo je u moju klupu.
Uredan i tih. Zajedno smo išli od škole do kuće. Bio je odlikaš, baš kao i ja.
Posle škole smo na brzaka uradili domaće zadatke i odlazili da se igramo u opštinskom dvorištu. Vazda smo se zavlačili u neke budžake. Naš hobi je bio istraživanje: kanal za popravku kamiona, zatvorsko dvorište gde su pitomiji zatvorenici primali posete, gradilište, zabačena dvorišta...On se veoma retko smejao i svemu je davao ozbiljan ton. Za nas nije postojala lopta i izbegavali smo drugu decu. Nisu znali da istražuju, njima je bilo do fudbala, izmedju dve vatre i slično. Mi smo bili posvećeni svojim budžacima.
Jednog dana nas je uhvatio pljusak na povratku iz škole. Počelo je da grmi. Nas dvoje smo leteli do svojih kuća da bi se spasili sigurne smrti : grom je birao metal, a nas dvoje smo na školskim torbama imali metalne rajsfešluse. Taj poduhvat spasavanja je bio njegova ideja. Bila sam mu zahvalna. I danas, kad zagrmi-setim se svog drugara.
Jednog dana je prosto nestao. Tada sam pošla u peti razred i bila sam ubedjena da je u suprotnoj smeni i da ću ga sresti. Odselio se.
Prošlo je više od 30 godina. Nikada ništa nisam čula o njemu.
Pre 4-5 godina sam srela njegovu mamu. Ostavila sam joj svoj broj telefona. Ispričala mi je da se moj drugar oženio, dobio decu, razveo i da je posvećen svom poslu. Zapravo, završili smo isti fakultet, studirali u isto vreme i nikada se nismo sreli.
Javio se posle nekoliko dana, bio je u prolazu, ostajao je u mom gradu dan-dva. Zatekao me u kolima, vozila sam tonu hrane i kućnih potrepština iz hipermarketa i žurila sam na roditeljski sastanak. Lila je kiša. Pozvala sam ga večeras svrati do NAS, nije mogao da precizira vreme, pa sam mu rekla da ćemo ga čekati.
Pozvonio je oko 22h. Moj muž mu je otvorio vrata. Prvo je moj drug bio zapanjen, a onda i moj muž izenadjen: moj drug je nosio ogroman buket cveća, vino i bombonjeru.
Razgovaralo se o svemu, najviše o njegovim dogodovštinama sa posla. Smejali smo se.
Posle nekoliko pića je reko:
"Da znaš kako je bila lijepa. Imala je rupicu."
"I sad je lepa. Kakvu rupicu?"
"Kad se nasmeje, na desnom obrazu ima rupicu."
Ja se smejem, oni gledaju u moju rupicu na obrazu ko da je baš tog trenutka nastala.
U neko doba je rešio da krene. Bilo je oko 4h ujutru.
Moj muž se ponudio da ga odveze. Uz put su ogladneli pa su svratili na pljeskavice.
Sutradan mi je rekao da je moj drug, dok su jeli te pljeskavice i vozili se, pričao o svojoj drugarici iz detinjstva, o meni.

Fraza koja se upotrebljava u slučajevima kada nečija glupost pređe svaku meru, tako da više ni nije smešna, nego je za plakanje.

Recenica posle cijeg prolamanja iz TVa, u vrijeme kada se zavrsava emitovanje Bingoa, moj tata uvijek kaze onom cudnom voditelju "Mars u pizdu materinu!"

Evo ovako, trebala mi je recenica da kad mi neko kaze jebem ti mater ili prcam ti kevu, itd... da se ne potucemo ili sta vec, nego da se jos vise zdruzimo.

Rikverc u realnost pojedinca kad mu se pruži prilika da kupi nešto što košta znatno više nego što on može da plati.

Momak koga moj ćale voli isto ili malo više od mene...

Kada vam neko provali da ste gace koje nosite danas, nosili i juce. U tom slucaju najcesce se izvlacimo sa tim da imamo vise takvih gaca