-Vidi kakvu sam termos bocu kupila, pravo gotivno nešto, rostfraj, ovo ono..
-Pa jel idemo mi kad na neke izlete?
-Ne.
-Kad si zadnji put putovala na neki duži put?
-Na ekskurziji u srednjoj.
-Pa koji će ti moj onda termos boca?
-Neka, nek ima!

Reč urednice:

"Drage moje, mislite pozitivno. Lepe ste koliko niste ružne. Smejte se što više. Počnite vezu sa čovekom iz snova. Budite emancivane kao kao žene na TV-u. Budite cool i u trendu"

- Miccy vidi sHto sam kupila novu majcHicuu
-Awwww basH je slatka koliko si pukla
-Ma nisHta narucito 6000 din ali mi se basH djaala

dolazi Jovana od koje majka radi na buvljaku
-Ej cao Ivana lepa ti ta majica sto si je juce kod moje mame kupila na buvljaku ... :DD

Muž: Srce, znam da sam kriv, evo uzeo sam ti nešto kao mali znak pažnje.

Žena (otvara poklon sva ushićena): Uh šta li si sad uzeo? Nadam se da si mi makar broj potrefio... Ček, je l ti mene zajebavaš? MIIIIIIIIKSER! Evo ti bre jebeni mikser pa muti te svoje mućkove od jaja.

Istinita priča, pokvarenjak mali doneo nam reks kolu.

-Brate koliko smo popili nemem vise gde da stavim ni cigare na sto!
-Ivane ajde zovi onog lesinara neka pokupi ove lesine!
-Lesine!?!?!?
-Ma prazne flase jbt!

X: E, odoh da uplatim kredit vidimo se kasnije.
Y: Opa bato, ima se može se! A otkud ti pare?
X: Dala mi baba za čokoladu.
Y: Aha, u tom grmu leži zec znači!

Mada moze i serpe.......

- Kevo bre, opet si počela da praviš ove "kata" sendviče.
- Kakve sendviče?
- Ove gde se 'leb bori sa zamišljenom salamom.
- Ćuti bre i jedi... Znaš li ti koji je danas?

- Đe si, Petre, jebem li ti Zvončicu!
- Đe si, Marko, jebem li ti Raviojlu! :bratski zagrljaj:

-Hahaha kakav ti je ovo "figurativni " komšija ? Pa od ovog lava na ogradi pola dana imaš hlad u dvorištu !
- Dovoljno je reći "radi u Austriju" !
-Ahahahaha sad razumem zašto si kuću tako jeftino platio...

- Ooo Mare, novi bajs, koliko ima brzina?
- Ima 21. kupila mi baba iz Austrije, došla juče pa..
- Daj krug, neću jako kočiti!
- Ej ne mogu, nov je, rekao mi je ćale da će me istući ako ga budem davao..
- Ma daj bre, jedan krug, neće videti! Neću nigde daleko.
- Ma ne mogu, probušićeš gumu..
- Neću, paziću..
- Ma kažem ti, ne mogu...............
- Ne mogu da verujem kakav si seljak! A kad nisi imao bajs, ja sam te vozio na štangli! Znaš, oteću ti ga pre ili kasnije.
- Hoćeš kurac - imam sajlu! E sad ću lepo da ga zaključam..

Zaključava bajs, ide da igra basket sa drugim klincima i zaigra se. Drugi klinac uvredjen, čeka pogodni trenutak i izduvava obe gume.
- E ko te jebe, sad ćeš da ga nosiš do kuće!

-Brate, kakva je voda?
-Super, 'ladna je dok uđeš samo!
-Ma jes kurac, ledena bre?!
-Ajde debilu, šta se treseš k'o vibrator u ženskom zatvoru, gledaju te pičke!
-Begaj, ripam na glavu!!!

znam čoveka....

- Predivno, kolega, PRE DIV NO! Vrhunska instalacija! Prebacićemo je u muzej odmah! Tamo, u onom velikom prostoru izgledaće još grandioznije. Dakle - bonsai drvo koje pretstavlja mogućnost prenosa nečeg ukorijenjenog, zatim, fijaker kao odraz starih vremena, na kome se nalazi monitor kao simbol naglog tehnološkog skoka i na monitoru - vibrator koji je u službi penetracije u mozak informacijama koje nam današnje društvo nameće kako bi...
- Izvinite, taj vibrator nije dio projekta. To mi je od ćere. Znate, veoma je nestašna. Sine, ljubi te tajo, 'ajde skloni ovaj vještački kurac sa instalacije, kvari mi koncepciju!

- Ajde svratite do nas kupili smo nova kola.
- O čestitam, koja?
- Yuga floridu.
- Lepo, doćićemo.

- Dodjite na kafu, klincu smo kupili novi telefon.
- Vala i da ste se setili da mu kupite, dolazimo.

Bila je to sredina leta, klasičan letnji pljusak.Kiša je zapljuskivala roletne, ali ne mari.
Mi, deca iz kraja smo se kao i svakog dana do tada skupili kod "10-ke".
Počela je polemika o tome šta cemo prvo igrati, fudbal ili basket.
Odluka je pala na fudbal.
Sačekali smo da kiša malo uspori svoj ludi ples, naravno na starom mestu.
Poslali smo osobu D (neshvacenu ikonu, predmet sprdnje) po step na rastvaranje za koji bismo se inače uvek svi istalili, pre početka bilo kakvih akcija.
Kiša je pocela da jenjava,i vreme je da počne je još jedan u nizu derbija u viktorijama.
Osoba A (povučeni klinac, koji je sa svima dobar) na golu.
B i C (mangupi i alfa mužijaci u nadmetanju) igraju.
D i G (sledbenici) sede sa strane i domundjavaju se, uz povremene grohote smeha na neke naše stare interne sale.
Radili su laktovi, psovke, ali sve sa velikom dozom respekta i bez prevelike namere da se povredi protivnik. Ipak smo mi svi kao braca.
Znate, "Mala Marakana" je bio hram fudbala našeg malog društva.
Smešten izmedju blokova zgrada, to je ustvari bila jedna livadica oivicena betonom. Za nas sasvim dovoljna.
A da, tu je bila i osoba P (Trapava, nezgrapna sa nepostojanjem osećaja za vreme). Opet je zakasnio.
Dotrcao je sav uzbudjen i zadihan, uz reči "Ej ej, stanite".
B:"Šta je bilo P? Opet kasniš čoveče, pa ti kao da živis u nedodjiji"
C:"Ajde sedi tu, smiri se, ti braniš sledeći!"
P:"Ne ne, znate sta mi se desilo?"
D,G:"Reci brate?"
P:(Usplahirenim glasom)"Pa znate, penjem se uz stepenice dole kod mene i na zadnjem se sapletem, zamalo da poginem ljudi..."
B:(Prekida ga sarkasticnim tonom)"Nista novo brate, ajde sedi."
P:"...Dižem pogled, i,i, dve devojčice me gledaju, i nasmeše se...znate kako su lepe!"
B:"Gde bre, kod tebe gore?"
C:"Kod koga su dosle?"
P:"Pa doselile su se kod mene u zgradu, nisam ni znao."
B, predvodi ekspediciju.
Secam se kao juce da je bilo.nekih 30 koraka od "marakane", prešli smo brdašce izmedju zgrada, stali pored malog jabukovog drveta koje je tu i dan danas.
Na bezbednoj razdaljini, osmotrili smo okolinu. To je bila ona! Naša nova komsinica.
Stajala je u svetlo plavoj kabanici, bila je godinu dana starija od mene. Na prvi pogled pepeljasto plave kose (što se kasnije ispostavilo kao sasvim ispravno zapažanje) odmah mi je zapala za oko.
Stajala je sa sestrom, kao da su čekale nekoga. Njena sestra, pa... ona je bila samo naša nova komšinica. A osoba J? ONA, recimo samo da je bila savršena.
Pocela su zadirkivanja, kao da je neko upalio fitilj dinamita, proradili su nam "instinkti".
P je prvi skupio hrabrost i prišao im je. Nesto su malo porazgovarali, uz upoznavanje, pa se vratio u nas tabor.
Još uvek smo stajali pored malog drveta jabuke, omadjijani, dok nam su nam kapljice kiše sa vlaznih listova padale na ramena.
Na trenutak je zavladala, tada ne tako jeziva tisina.Svi smo bili zainteresovani o čemu su pričali.
Tišinu je prekinuo C, koji je NJU i njenu sestru upadljivim mahanjem ruke pozvao da nam se pridruže. Laganim koracima, uz tih razgovor izmedju sebe prisle su.
ONA je bila ona. Plava kosa, za nijansu visa od mene, plavih ociju i autentičnog hrapavog glasa. Noge su mi klecnule, u grudima je preovladao probadajući osecaj. Pocela je nesvesna faza ignorisanja, naš odbrambeni mehanizam. Pričali smo izmedju sebe, ostavljajuci njih dve svojim mislima i povremenim nevinim pogledima na novonastalu situaciju. Prekinuo sam nezgodnu tišinu uz opasku "Ajde da prošetamo malo, da im pokažemo kraj", na šta su svi ćutke pristali.
I tako je pocela tura. Od "dvojke" i "skloništa" preko "garaža" i "terena" sve do "Četrnestaje (kako su je zvali stariji) uz pit stop na piskavacima kod "dvanaestice".
Potrajalo je, sve dok J nije dobacila sestri da su se zadrzale i da bi trebalo da krenu kući, uz osvrt na to da ce sutra duže ostati.
Nedugo zatim, ostali smo "sami", prvi put tokom celog detinjstva, bez plana sta dalje i bez sledece akcije.
Seli smo na trotoar kod šume, ispod "terena", P je izvadio iz džepa piskavce koje je ubrao kod "dvanaestice" i podelio ih svima.
Praznih pogleda, puni energije koju tog dana nismo maksimalno izbacili, svako je poveo sopstveni "krstaski rat" protiv "konkurenta".
Ubrzo, atmosfera se zagrejala i pomislio sam da ce sasvim sigurno doći do tuče.Bezazlene i ne zlonamerne naravno.
C je prekinuo ovo sa rečenicom "Ma bre, ona J i njena sestra su baš glupe".
To je pokrenulo lavinu vredjanja i optuzbi na NJEN i racun njene sestre. Na opste odusevljenje svih prisutnih. "Tračarili smo", sigurno punih sat vremena.
Vec je podne, i vreme je za okrepljenje.
A je bio najazurniji clan naše ekipe što se tiče jela. Uvek se znalo da je to njegov "sveti gral", i niko ga nije u tome uznemiravao.
Prvi je krenuo kući uz opasku da se brzo vraća.
To naravno nije bila istina, ali je bila i bezazlena laz, na koju smo svi odavno oguglali. On i P su uvek kasnili.
Sledeci je otisao P, prema "desetci", uz omaleni pasaž prema kosu iznad koga se nalazila "desetka". Ali pre nego sto je krenuo stao je na loptu iz samo njemu znanih razloga, i za treptaj oka bio je na zemlji.
B:"Eh bre P nikad se neces opametiti, pa trapav si covece nemoj da rizikuješ život, polako bre!"
Svi smo se nasmejali na ovo, cak i nesretni P.
Ubrzo zatim, ostatak ekipe je požurio svako svojoj kuci, da zavrsi sa tim ručkom na brzinu, kako bi se opet našao u "divljini". U našoj maloj oazi. Našem kraju.
U danima koji dolaze, ONA je postala clan nase družine. Punopravni član. Najlepši član.
Igrala je sa nama kocke, basket, fudbal. Nasa veza sa njom je bila platonska, uz povremene pokušaje "fizičkog nasrtanja" koji su se završavali šamarom, slatkim samarom.
Nismo ziveli u monogamiji. :)
Ponasali smo se prema njoj kao prema ortaku, uz cesto prozivanje (iako je svako u sebi bio do usiju zaljubljen u NJU i ONA je to znala).
Jednog suncanog podneva smo joj to čak to i individualno svi saopštili. Zamislite, u istom danu. Na sta je ona volšebno otisla kući. Posle smo joj svi dosli na vrata sa unapred smisljenom pricom, kako ne bi pokvarili savrsen odnos koji smo imali. Eh, gde mi je ta mladost, drskost i ta hrabrost, izgubila se negde usput.
Uz taj isti put, na kome smo se svi izgubili.
Ova priča nema "happy end", kao uostalom i vecina životnih priča.
A je tu negde, cujemo se ponekad.
Ali to nije to, odrasli smo zajedno i par piva mesečno sigurno nije ono što smo zamisljali kao klinci.
B je tu negde, retko se vidjamo, a i kada se sretnemo pogledi su isprazni.
Ne znam gde je C , izgubili smo kontakt, nazalost.
D je povremeni deo društva. Cepa, individualno, kao i vecinu svog detinjstva.
Cuo sam da je postao kul, samo napred.
G-a su stigle obaveze, a obaveze su čudo .Obaveze otudjuju ljude.
P je odavno otisao iz Srbije, ponekad se čujemo. Kada svrati, nas dragi drug je stranac, drag stranac.
Ona i njena sestra su jos uvek tu, okolo.
Svako je imao svoju priču, priče su se mimoisle. Vreme je bilo tužno i sivo. Mada ne mogu da se žalim, ko zna zasto je sve to dobro?!
Možda cemo se opet svi skupiti negde, nekad , daleko od svega loseg sto nas je udarilo i okružilo. Mozda.
A do tada, ne zaboravite nase detinjstvo.
Bezbrižno, jednostavno i neponovljivo!