Stručnjak za vino - enolog.
Stručnjak za rakiju - alkoholičar.

Psihofizička priprema pred abnormalno veliki zadatak.

Suptilan način muvanja devojke sa sela.

Najomrženija rečenica staraca koju možeš čuti vikendom u jutro.

Potvrda izuzetno dobrog zdravlja u staroga čoveka.

Kaže se za nekoga ko je alav, hrli na nešto i uvek je prvi kada se nešto džabe daje!

A sve u svrhu kurčenja, dokazivanja muškosti i zrelosti. Iskusne ispičuture se namjerno namršte kako bi ukazali kompliment domaćinu koji je pek'o istu, a balavurdija, drmne na eks i pravi se kao da je popio šumeće tablete od limuna razblažene sa mlakom vodom. Ali ima nešto što jebe naše kokoške ali nije pjetao, a to je mlado grlo našeg balavca, pa ga ujeda, štipa, grebe i pali mlada nenaviknuta pluća na žestinu. A on siroma, sve u želji da ne pokaže to smišlja i planira situaciju u kojoj će suknuti rakiju kako bi mogao da napravi facijalnu ekspresiju i tim činom prikrije grčenje obrznih mišića.
Uvijek je u pripravnosti sa rukom na dva centa od čaše, čeka priliku da je surdukne u grlo.... vreba.. (TV: I Stojković se približava golu!!).. odma na ex!! Ako je pogodio niko ga neće ni gledati, a ako je promašio faca se sva smežura, rafo mu krivo, izgore zbog promašaja, a on se siroma bukvalno zapali!

Rečenica koju otac često upućuje svom detetu kad kaže da ga nešto boli, pošto, rakija je ipak univerzalni lek za sve bolove na ovim prostorima.

izraz se koristi kada slusas lika koji baljezga nagluplje stvari koje nemaju veze sa zivotom

Svaki prosječan domaćin u svom alkoholnom šteku ima jednu bocu rakije koju je davno ispekao, pa je čuva za neku posebnu priliku. Ili je u pitanju neko drugo alkoholno piće. Neka ipak bude rakija.
Elem, malo bolje stojeći domaćini (a i domaćice) imaju rakije za sve i svašta, kako za specijalne prilike poput svadbi, rođenja, veselja, ispraćaja, dobijanja radnog mjesta, tako i za manje specijalne prilike poput podmićivanja doktora, dezinfekcije posjekotina i prodaje iste.

Грешник и отпадник, те класичан немач појма. Ноћна мора сваког поштеног хедонисте. Тешко за замислити, увредљиво за видети. Да би оправдао ову неприродну радњу, говори за себе да ''кали''. Кали он мој курац. После нектара препечене рајске шљиве маџарке попити легални хемијски отров са чесме? Или, не дај Боже, газирани сок сумњивог порекла? Овај тип не ужива у алкохолу, пије само да се што пре нашљока, а и то ради без икаквог стила, наискап. Не разликује виљамовку од дуње, о кајсији да и не говоримо. Обично први почне да балави, пада под сто и кука како му се соба врти док лежи у продуктима сопствене пегле. Затим плаче што му је ортак рекао да је сиса пре 4 године. Коначно, после 3 сата, заспи широко отворених уста док му се бале лагано скоревају и праве јасан путић до ушију. Болује следећа три дана и заклиње се да више никада неће да се опија ракијом. Оваквог конзумента служимо зозовачом или патином јер за боље и није.

Насупрот овом скрнавитељу, седи поштовалац, зналац и домаћин. Он ужива у сваком гутљају и никада не ексира. Пали цигарету за сваку нову чашицу како би појачао уживање и изоштрио сва чула. Живо учествује у разговору, али је сталожен. Друштво се диви бистрини његових мисли док он са полуосмехом једноставно објашњава смисао живота. Пије често и много, искључиво ракију, а веома ретко мамура. Сваком наредном сесијом, отвара нова врата скривених подрума сирове боемштине. Меродаван да градира, процени да ли се осећа на буре, да ли је довољно одстојала или да ли је боја природна. Чест помоћник казанџија јер воли да испрати процес ''од њиве до трпезе''.
Када баш ожедни и мора да расхлади табарку, у обзир долази једино цимента ладне бунарске воде и то најмање 5 минута након последње конзумације жутог блага. Овог експерта служимо ''дедином за војску'' која је архивирана пре 25 година, а у међувремену је војска укинута.

Veliki novinski naslov o strancu koji hvali Srbiju.

Veoma jadna pojava koja je gotovo svakodnevna i svakom iole normalnom čitaocu, novina sa tim naslovom može da ogadi kafu ili doručak. Najviše forsirano od strane besplatnih novina 24 časa, koje tu vest često prenose i kao glavnu vest dana.

Naime, ne bi bilo toliko jadno da našu zemlju pohvali neko ko je stvarno bitan u bilo kom segmentu života u zapadnim zemljama, pa onda i da se pohvališ s vremena na vreme, nego ti ljudi čije oni hvaljenje naše zemlje prenose potpuno su nebitni tamo, a opet samim tim što ih ovde izdižemo na naslovne strane, mi ispadamo smešni, a on mora da u svojim očima onda deluje bitan, jer eto, stiglo nam čudo iz Amerike, pa malo hvali domorodce.

Čak ponekad dotle ide da neki anonimni student iz Amerike dospe na naslovnicu samo zato što je izjavio kako je proputovao na stop kroz Evropu i kako mu je Srbija najomiljenija zemlja gde će sigurno doći da živi po završetku studija u rodnom mu Divljem zapadu. Naravno posle toga uzme kopiju novina, odnese kuće i priča svojim drugarima dok vare neku džidžu, kako smo smešna i jadna zemlja i kako ga podsećamo na njihove indijance.

A nama puno srce. Veliki stranci nam pohvalili rakiju i rekli kako bi nam jebali žene.

Slikovit opis osobe ogrezle u alkohol, koja smrdi na sve strane a verovatno smrdi i samom sebi.

Konstatacija za maštovitu pijanicu.

Kažemo za osobu koja svojim izgledom podseća na nekog logoraša koji je prošao i Sodomu i Gomoru. Najčešće su to momci koji imaju naviku da čačnu u svašta, pa tako i po nekom kodeksu zarađuju te šljive.

Кроз замагљен прозор куће на ободу града пада зрак удаљеног зубатог октобарског сунца, а споља се чује кукурикање пијетла. Протежем се к'о мачор устајући из кревета, гледам на сат, пола 7. Аууу, има ђед душу да ми поједе што сам се опет успавао на овако значајан дан. Ужурбано се умивам и облачим, па трк у љетњу кућу, да се јавим на рапорт глави породице.

На ногама су сви већ одавно. Пожелим им свима добро јутро, одговоре сви, једино ђед као љут на мене што нисам раније устао. Видим смијуљи се, добро је расположен. Како и не би, кад му је пуна кућа. Отац на свом мјесту, сједи на столици тик уз телевизор и срче прву јутарњу кафу. Мајка припрема доручак, баба се мува око ње, лафо јој помаже. Прије бих ја рекао да то навика, цијелог живота је то рмбачило да се колико толико нормално живи. Ђед сједи покрај препородовог шпорета на троношцу и извијајућ' сиједе обрве опрезно густира варенику коју му је баба скувала. То је њему стандардан ритуал свако јутро. На њему стари гуњ преко сивог џемпера, дебеле сомотне панталоне и вунене чарапе. Утоплио се матори, зна да ваља цијели дан провести напољу данас. А препород само цакће, милина га слушати, а и та топлина која избија из њега укомбинована са овом сликом чини да ти срце игра од милине. Баба приђе рерни, отвори је, а у плавом округлом плеху се злаћастим сјајем засија кора врелог домаћег хљеба. У собу упадају тетка, тетак и рођак, румени у образима од благог познооктобарског мраза. Сједају и они да попију кафу, отац и тетак, илити баџе како воле да зову један другог, причају нешто о полици, тетка се прикључује у кухињи, а рођак и ја с' ђедом већ планирам лагано шта нам је чинити.

Након што ђед доврши варенику, скочи наноге и упитавши да ли су сви попили кафу, на шта сви климнуше главом потврдно, издаде наредбу: "Ајмо, ђецо, да се иде за послом!". По договору, рођак и ја износимо казан из магазе и носимо на дрњак у плацу иза куће. Монтира се скаламерија, ђед слаже отучке на новине, па преко тога грабово грање, само још да се запали ватра. Тетка замазује лулу на мјесту гдје улази у казан смјешом од кукурузног брашна и мекиња да не би пуштало на саставу. Лула... Сваки пут кад је видим несвјесно прстима пређем преко малог ожиљка изнад лијеве обрве. Имао сам 14 година кад сам се јурио са рођаком око казана, нешто смо се задиркивали, дјечија посла. Опомињ'о нас ђед да престанемо, ал' не можеш са враговима. Ја, онако, бјежећ' окренем се да видим да ме овај не дохвати, окренем главу назад, и гру! Умал' нисам преврнуо читаву ону скаламерију. На лули је остало мало удубљење, ипак је од бакра справљена. Није толико бољела та опекотина колико очев шамар тад. Чини ми се још ми образ бриди...

Отац и тетак петљају око хладњака и цријева којима доводе воду, а рођак и ја износимо бурад са комином из шупе да буде при руци. Све је спремно, ђед пали ватру, сипа се комина у казан, а ја стојим поред казана и полако окрећем ручицу којом се мијеша комина да не загори унутра. Мајка и тетка постављају доручак под старим, огољеним орахом. Домаћи сир, кајмак, ситно исјечена пршута и кобасица, плећка од пантелинског прасета и тек испечено пиле, дивљаче. Ту је и чутура са ракијом мало прије наточеном из дудовог бурета у магази. И да, умало да заборавим онај хљеб са почетка приче. Сједамо сви за софру, сем мајке и тетке које су узеле да воде рачуна о ватри у окретању ручице, правдају се јеле су оне већ. Ђед за столом узима чашицу са ракијом и здрави у име срећног посла и окупљене породице око стола. Кез не скида са лица од како је устао јутрос, чини ми се. Нека пријатна језа ме тјера да се стресем, ни сам не знам зашто, ваљда ми некако мило што смо сви ту.

Готов је доручак, враћамо се сви на задатке. Рођак и ја обигравамо око казана, отац и тетак се петљају да они преузму посао. Ђед сједи на пању, прекрштених ногу, држи у руци чашицу са ракијом и лагано густира. Виче зетовима да сједну са њим, да пусте нас младе да се учимо, како ћемо пећи кад њих не буде. Видим, заиграло старцу црно око, само што не ороси од среће. Почиње ђед причу како се то некад, у његово вријеме пекло, како су они као дјеца се шуњали око казана да пробају шта се то ту прави, па послије тога трчали да се напију воде. А онда на ред долази прича како је пекао ракију са комшијом током рата док су отац и тетак били на ратишту. Каже ту сам се ја врзмао око њих, трчкарао за неким мачком ког смо имали тад. И каже, испадне мени цуцла доле, а он узме и спере је ракијом и да мени поново у уста. Каже да сам се тад толико смијао као беба да је то било невјероватно. Баба га грдила тад шта то ради, да л' је нормалан... Опет се и сад баба укључи у причу, лафо се буни, ал видим и њој мила помисао на све то. Ту причу слушам сваке боговјетне године, али ми никад не досади. Чак ми је драго да гледам ђеда како је у заносу прича изнова и изнова.

Док ђед прича, из хладњака потече полако да цури топли млаз ракије који се преко газе слива у лонац испод. Пуштамо мало да отекне онај етанол са почетка, а онда отац узима да градира. Наравно,прије тога смо сви дали своју субјективну оцјену јачине окрепивши се захваћеним узорком вреле ракије испод казана. И како то обично бива, искуство побјеђује. Ђед почиње да се дува, пун себе, што је успио да нас побиједи нас млађе. Брзо га прође та сласт, видим, замислио се нешто на клади, скупио се к'о дијете. Питам га шта му је, а он ми одговара: "Ко зна, можда ми је ово, Станко мој, посљедњи пут да печем ракију, него, де ти, благо ђеди, запјевај ону моју". Мени се стегло грло, једва некако проломих: "Ајде, не причај глупости, видиш да ти се још ниједан од унука није оженио. Ако се ја добро сјећам, обећао си и коло да ћеш играти!" Насмјеши се најзад и рече: "Мани ме, него дедер запјевај!". Није било врдања, па започнем: "Чича пече ра-акију", а остали сви прихватише углас, ори се авлија. Разгалило се ђеду срце, сваког комшију са плота свраћа да пробају ракију, сав кипи од поноса. Свима пуно срце.

И тако, казан по казан, до касно увече, пекло се, пило и пјевало. Тај дан је на ободу Бијељине чича пек'о ракију.

Izraz koji služi da se slikovito pokaže nečija podređena uloga u određenim situacijama.

Gađati flašom rakije kurvinog sina koji vas celo veče provocira u kafani. Mater mu.

Не задовољава се малим стварима. Кад би ухватио златну рибицу, прва жеља би му била да му она испуни бесконачно много жеља. Хедониста, воли себе, воли да ужива. Није га брига за туђе мишљење. Важно је да је њему лепо, друге ко јебе. Он на првом месту.

Увек је за јело и пиће, воли да се зајебава, кроз живот пролази уздигнуте главе и правих леђа (осим кад је пијан). Живи свој сан. Увек ће наћи нешто што ће му причињавати задовољство. Док други кукају како не знају шта ће са собом, он зна, испуниће све оне своје хирове и болеће га курац.

Bog rakije, srpski pandan Dionisu. Ne postoji sekundarna sirovina koju ne može pretvoriti u alkohol. Čovek se prosto drži stava da dobro vrenje iz svake materije može izvući dragi nam C2 H5 OH.