7:00 ujutru,krcata 48-ica,svi stoje na pola noge.Lik ulazi,gura sve ispred sebe da bi se zatvorila vrata.Drskošću se provlači na bolje mesto.Zeva.Okolno vazduh gubi bitku nad njegovim dahom sa mirisom podriguše/piva.Nema kartu.Koji će mu.Razmišlja kako da se izvuče ranije s posla da bi s kumom prevezao neke cigle komšiji kom duguje 200evra.Neko ga je nagazio.Jebe mu sve po spisku.7:15,bus zavrće ka banjici.Kao oparen skače iz svojih misli i krsti se 3 puta dok bus prolazi pored crkvice koja se tek gradi (''valja se'').Vraća se u svoje misli.S prezrivim pogledom u sebi psuje dečka s dugom kosom,rancem i slusalicama u usima (taj oblik života neće udostojiti obraćanjem).Kad li će da legne plata?Bilo bi dobro da legne danas jer su oni pederi iz distribucije baš zapretili da će da seku struju.Pederi. 7:45 bus se zaglavljuje na autokomandi. Psuje naglas gsp,i grad i državu i boga i sve po spisku svima koji ga pogledaju.Kasniće na posao opet.Smišlja neki izgovor za šefa.U stvari zabole ga za šefa,ionako se odavno sprema da tom picopevcu kaže šta misli.Sa zadovoljstvom na licu zamišlja taj dijalog.Ali odustaje od plana jer se setio da otplaćuje kredit a i onom malom dripcu od sina treba uplatiti drugu ratu za ekskurziju,a i zena bi mu zvocala,te je najbolje da ipak ne dobije otkaz. 8:00,izlazi iz busa kod Hrama Sv.Save,psuje još jednom sudbinu i državu i boga.Dok čeka semafor,čuje zvona sa Hrama.Jbg,definitivno kasni.Prekrsti se onako na brzinu,čak ni ne skupivši prste i ne okrećući se (valja se,Hram je to!)...Prekrsti se još jednom,i još jednom,više mahinalno.Odjuri dalje,hodom ponosnog vernika,da slaže šefa kako je bio sudar na komandi i kako će ostati posle radnog vremena da nadoknadi kašnjenje...

-E, ćao, izvinite što zovem ovako kasno, trebaju nam dva jajeta za palačinke.
-Ma eto ti, uzmi, u redu je.
-Jao, hvala, drž’ puš’, ovo ono...
Posle tri dana dobiješ palačinke što su „pretekle“. Ah, pa dobro sad..

-Mali! Imaš piva, nestalo nam?
-Ima samo dva što je keva za goste ostavila.
-Daj!
-Ali...
-Ma ionako ti neće nikakvi gosti doći.
...

-Nabraćemo malo blitve iz vaše bašte, i uzeli smo malo zeleni, i ribizli, i...
-Da, da, još ja mislio opet komšijin gusak pravio sranje po baštama..

-E, vi ono beše imate kiselog kupusa?
-Jes, stavljali ja i keva u džakove, jedva svezali..
-Super. Super! Uzeću hmm... pet glavica za sarmu.
-Pa... ok, a vi niste kupili u radnji kad nemate baštu?
-Nismo stigli.
-I to što kažeš, niko nije blesav da prošeta tri ulice.

-E! Daj kosilicu! (sedamdesetak puta)
-Eto ti u šupi... pa sunce mu jebem, u bašti stoji montirano igralište za decu i bazen, vrede ko ova moja straćara, a ne kupe kosilicu za par iljada.
Dobiješ je nazad tapaciranu travuljinom, a nož otupeo i iskrivljen ko da su kosili armaturu i oras.

-Mali, bicikl za...
-Šupa.
Prekide te u gledanju onog Save iz Kikinde i njegove rečenice „e neš kolega, mrš iz moje avlije!“ Eh...

-Moram da vas zamolim da ne bacate djubar po bašti po danu, usmrdi nam se veš na štriku.
-Dobro, ja ću pod mesečinom da gazim golubija govna..

-Pa ’di ćeš ti sotim autom sade?
-Idem na pecanje, baba...
-Ne mož! Treba njima, kažu da idu negde u Srem za vikend, a njev auto ne valja.
-Ko me pitao? I ja sad, s oproštenjem, da glodjem onu stvar?
-Ništa t’ja ne znam kazati, tako je rečeno.
(taraba, munja, kosturska glava, bomba, oblak, munja, bomba)

-Eeehehe, he, nešto ja mislim, zafalilo nam hiljadu evra za kaparu za stan..
-Mhm...
-Pa rek’o, ako imate iz njegovog fonda za fakultet da uzajmite, do kraja meseca, bla, truć...
-Kevo, imam fond za fakultet?
-Ćut’ bitango! Nemaš. Više.

ŽIRANT! Krv ti jebem! Nema dalje!
-Hihihi, uzeli mi i drugi stan, na kredit, dvades’ godina, a kuća nam pod hipotekom za onaj prvi.. pa ako bi mogli...vaša...kuća...hipoteka...
-Moja...kuća...se raspada...ležem pijan da bi lakše podneo ako mi padne plafon na glavu u snu.
-Ma to je privremeno..
-I ja sam privremeno pijan.
-Pa dobro, razmislite, mi ćemo sutra neke takse za to da uplatimo, pa će doći geometar, šuc muc...
-Mhm...

-E, sutra u šest ujutro trebaš do opštine da potpišeš nekih pedesetak papira i izjava.
-Da, što se tiče toga, NE MOŽE! Nije vam baba rekla?!
-Ali već smo sve...
-Ne može.

Niže od Džeja, rekoh...

- Petroviću, jesi li barem za ovaj čas spreman?
- Jao, bre, profesorka... Nije valjda da opet radimo neku književnost i čitamo neke knjige...
- Na tvoju žalost, da. Moraš malo i da čitaš... Prilično sam sigurna da ništa nisi čitao još od osnovne škole i šaljivog romana "Ahmed i Mohamed migriraju u Srbiju" od Dr S. Malog.
- Izvinite, profesorka, ali...
- Znam, Markoviću... Tebi predavao onaj metuzalem pred penzijom, pa nije obrađivala to savremeno delo već tamo nekog "Pop Ćiru i pop Spiru" koji bili po starom programu... Ali, izvoli na dopunsku, sredićemo... Nego, Petroviću... Jesi li ti čitao neku lektiru?
- Paaaa... Čitao sam...
- Šta?
- Paaaa, dosta toga...
- Aha... Jesi pročitao "Miličine tate se vole" od Bokija 13?
- Paaaaaa...
- Aha... "Draganove mame idu na prajd" od A. Brnabić?
- Ufffffff... Imam tu par nedoumica...
- Reci.
- Kako to mame, a ovamo začele dete?
- Vidi, to oko mame 1 i mame 2 najbolje da vidiš sa nastavnicom biologije.
- Pitao sam je... Samo odmahuje glavom i proguta šaku bensedina i počne nešto drugo da predaje...
- Javi se psihologu po tom pitanju! I ne skreći sa teme! Neka druga lektira? Na primer "Zašto predsednik Vučić treba da bude doživotni predsednik" od Aleksandra Vulina?
- E, to sam počeo...
- Aha... Da li bar znaš ko je ON?
- Da nije onaj što mu iznad table stavljena slika umesto onog proćelavog sa svetlim krugom oko glave?
- Da, umesto Svetog Save... Morali smo kao manjeg sveca Savu da sklonimo... Ali dobro, neki bar pomak i kod tebe... Ali vidim da ne čitaš mnogo...
- Kako da Vam kažem...
- "Beogradski Metro 2025" od G. Vesića?
- Joj...
- "Silueta gondole na nebu, bez drveća", isti autor?
- Vidite, profesorka...
- "Zašto ne valja biti navalAntan prema ministru" od anonimnog autora poznatog pod pseudonimom Kvarceneger?
- Joj...
- Ijao, Petroviću, sa čime ćeš ti izaći na maturu?! Gimnazijalac, jezički smer! C, c, c... Ovo savremeno vam teško da čitate, deco? E, a zamislite da je staro doba, pa čitate neku pesnikinju što naglaba o ljubavi i rodoljublju?! Ili neku pijanduru što tvrdi da su vođe slepci?! EJ!!! Koja glupost u ovo vreme i sa ovim vođom! Ili detinjeg pesnika što mlati o nekim Jututuncima i juhi... A o Čvoroviću koji čak ni podstanara ne može lepo da potkaže da i ne pričam! I tako dalje...
- Pa, dobro, profesorka...
- Ajde, šta sad... Da nastavimo sa današnjim časom... Izvadite današnji primerak Kurira. Prvo analiza naslovne strane, potom i pojedinih bitnijih tekstova. Da, obradićemo i sliku Kije i analizirati da li je obukla gaćice ili ne. A za sutra ne zaboravite da donesete Informer, samo da napomenem... Pa, da počnemo...

npr. onog dana kada je stvorio mačku - životinju koja je kopija divljih mačaka

mogući scenario: Šestog dana Bog ustaje negde oko 9 ujutru, kuva sebi neskafu, pali HP 8710w 17 Inch Laptop, Intel Core 2 i seda za oblak. Ulazi u AutoCad (Mayu ili Max - svejedno Bog je, ima sve programe) i počinje da crta modele za taj dan. Planiro je duradi divlje životinje i još pun kurac, videće usput - razmišlja. Kreće od lava. Razmišlja (u sebi ili naglas - svejedno on je Bog): "nek bude prvo pa muško, aj da napravim nekog ko će da bude gazda svim životinjama, strah i trepet za sve, veoma poštovan i da ga gledaju kao lidera, a opet nek bude i teška lenčuga i zajebant. Mada kake to veze ima sa AutoCad-om. Aj nema veze. Normalno napraviću ga po mom liku,...šta me boli kurac, neće ljudi provaliti. Ko ih jebe kad ne vide Leonarda u Mona Lizi što bi videli mene u lavu... ne znam što mi se ovo ime "LAV" u glavi vrzma??? I ovo "ljudi"? Nebitno aj nek bude, pišem - save as: "LAV" - kuca ime životinje na esperanto jeziku. Vreme u raju sporo prolazi a napolju je uvek jebenih 25C. Zaboravio je na nes, cuga malo i istog trenutka bljuje na sve strane! "Pu oladila se!" Jednim potezom ruke pretvara je u Happy Day od pomorandže! Zove Petra da mu donese pljuge iz levog unutrašnjeg džepa belog mantila. Nastavlja da crta, napravio je skoro sve životinje do tri popodne. Daje sebi oduška ostavlja laptop, i odlazi do kladionice. Prošli put je igro na Romu, al ga zajebala, sad neće. U povratku kupuje toalet papir zewa troslojni sa mirisom avokada. Sada već bezvoljno seda opet za računar! Psuje što mora da završi poso do 8 jer posle idu svi zajedno na žurku Arhangelovu... "Pu bogte jebo" - razmišlja pa koja budala odredi da moram šestog dana da napravim sve živo! Petar mu odgovara: "pa ti si to budalo odredio još prvog dana, a tako piše i u bibliji, evo vidi?!" Bog: "U kakvoj bibliji? Vidi stvarno, mora da sam bio mrtav pijan ili navaren tad, kad sam je piso! E a ti nemoj da zajebavaš da ti ne nađem drugi poso!" Evo saću dodradim, Šta bre tu na brzinu posle idemo se otkinemo! Evo kopi/pejst ću duznem od "lava" model i da ga sejvujem kao,...čekaj,...čeeeeeekaj,...evo javlja se,... MAČKA! pojma neam odakle sam ovo izvuko, nebitno, idemo dalje onda uzmem ovo pa kopi/pejst....pa ovo....pa ovo...! Vreme je prolazilo... Na kraju su svi sa zakašnjenjem stigli na žurku pošto je Bog kopi/pejstovavao od 5 do pola deset, pa su ostali sveci, aranđeli i anđeli bili primorani da ga podignu sa oblaka i na silu povedu sa sobom. Ugasili su Autocad sejvovavši nedovršenu kreaturu zvanu "čovek"!

Prvi svetski rat- 1. deo
Odmah nešto da razjasnim: "Mlada Bosna" nije bila srpska nacionalistička organizacija, kao što se priča danas. Bila je upravo pro-jugoslovenski orijentisana organizacija, u kojoj je bilo i Srba i Hrvata i Muslimana. E, sad, da onaj nesrećni Gavrilo Princip nije bio Srbin, ko zna da li bi se njegovi revolverski pucnji uopšte pretvorili u povod za ono što je usledilo. Inače, jedina veza koju je "Mlada Bosna" imala sa Srbijom, bila je upravo preko pro-jugoslovenske organizacije "Ujedinjenje ili smrt". No, austrijska istraga nije gledala ideologiju, već samo činjenice. Jebi ga. Bosanski Srbin je ubio austrijskog prestolonaslednika, a oružje i motivaciju je dobio od Srba u Srbiji.
Elem, jednog mirnog jutra, u Pašićevu kancelariju je iz Beča stigao ljubavni telegram, od koga čoveka strefi infarkt: ultimatum. Austrijska vlada je otvoreno optužila Srbiju da joj je koknula princa prestolonaslednika, i zahtevala neke stvari, od kojih bi se i Sijera Leone osetio poniženim, da mu ih zatraži Amerika. Da stvar bude interesantnija, Srbija je prihvatila sve zahteve osim jednog: onog koji je podrazumevao da austrijski istražitelji i sudije mogu neometano po Srbiji da hapse koga god žele. Odgovor je, tipično srpski, poslat u minut do 12, dok se austrijski ambasador već pakovao da krene.
No vratimo se na opšte mesto: ni svet nije bio blesav. Još pre nego što su balkanske zemlje sklopile savez, sličan pakt su napravili Nemci i Austrijanci, i on je podrazumevao da se napad na jednu od njih smatra na obe. Nanjušivši sranje, slično su postupili Francuzi, Englezi i Rusi, stvorivši savez Antante. Srbija nije pristupila ni jednom od ova dva saveza (furao se Koštunicin fazon: politička i vojna neutralnost). Ipak, Pašić i Karađorđevići su dobili garancije od ruskog cara da će Rusija objaviti rat Austro-Ugarskoj, ukoliko ova napadne Srbiju. Najinteresantnije od svega je, ipak, što su sve evropske dinastije bile u veoma bliskim rođačkim vezama, tako da se ono što će uslediti može posmatrati i kao neko malo porodično raskantavanje sa milionima žrtava.
Elem, kada je odgovor stigao u Beč, nije zadovoljio tamošnje vlasti. Ipak, pre konačne odluke, carev izaslanik je otišao u Berlin. Nemački car je dao mig. Srbiji je objavljen rat. Pokrenut je domino-efekat.
Za divno čudo, Rusija je ispoštovala obećano: ruski car (koji je možda još uvek osećao grižu savesti što svoje kumove Obrenoviće nije zaštitio od atentata) objavio je rat Austro-Ugarskoj. Nemačka je momentalno objavila rat Rusiji. Francuska je objavila rat Nemačkoj i Austro-Ugarskoj. Dva dana kasnije, Velika Britanija je sledila Francusku. Telegrafija je činila svoje, pa su evropske sile o početku rata saznale pre nekih balkanskih, ali, čim je golub pismonoša stigao na Cetinje, kralj Nikola je postavio topove duž granice sa Hercegovinom, objavio rat Austro-Ugarskoj, i predstava je mogla da počne.
Narednih mesec dana, rat se uglavnom vodio međusobnim granatiranjima: austrijska artiljerija je gađala Beograd, a po prvi put, grad je bombardovan i iz aviona. Crnogorska artiljerija je gađala Hercegovinu. No, dok je na Balkanu, među zemljama koje su pokrenule sve, trajalo zajeb..., pardon, zahuktavanje, činjenica da su goleme borbe otpočele na istoku i na zapadu, svedočila je o pravim razlozima izbijanja Prvog svetskog rata: trebalo je da to bude sukob velikih sila, koji će okončati sve ratove. Nemačke trupe su prohujale kroz praznu Belgiju, i naletele na francusku vojsku. Rusi su formirali front širine stotine kilometara...
No, to nas ne interesuje. Mi se vraćamo na naš sporedni kolosek, sa koga je, jelte, ipak sve i pošlo. Elem, Austrijanci su posle mesec dana odlučili da pokrenu kopnenu ofanzivu. E, sad, način na koji su osmislili realizaciju dotične malo je zbunio i srpski generalštab. Umesto da pređu Savu i odmah osvoje Beograd, odlučili su da idu korak po korak, pa je ofanziva išla preko Drine. Ovaj genijalan plan ih je koštao kao ono kad je jednom `nomad Jamada ispao u prvom krugu Nindža ratnika, jer se previše osilio. Pripadnici Drinske divizije, a potom i celokupna Druga armija, posle nekoliko dana bitke na Ceru naterali su Austrijance u beg preko Drine (e, sad, neke budale su krenule za njima, pa su se podavile, jer nisu znali da plivaju). Dva meseca kasnije, ofanziva je krenula preko Drine, a onda i preko Save. Osvojeni su Beograd, ali i još neki gradovi. Činilo se da je Srbija gotova.
Ali, kurac! Sva srpska vojska koja je mogla da se sakupi, otpočela je ofanzivu na frontu koji je išao duž reke Kolubare. Čak je i kralj Petar uzeo pušku i učestvovao u borbama, štaviše, vojnik sa njegove desne strane je ubijen, a sa leve ranjen, dok samom kralju nije falilo ništa. Front je probijen, a Austrijanci su pobegli. Beograd je oslobođen.
Gotovo godinu dana, Srbija je imala priliku da sklopi mir. Štaviše, Austrijanci i Nemci su ponudili Nikoli Pašiću da potpiše separatni mir (odnosno, sama, bez obzira na druge saveznike)- Srbija nikada nije pristupila Antanti, što bi značilo da ne mora da vezuje svoju sudbinu za Francusku, Rusiju, ili druge. Ono što je usledilo, nije mi sasvim jasno: bez trenutka razmišljanja, Pašić je to odbio, tvrdeći da će nas Austrijanci i Nemci prevariti. Štaviše, u isto vreme, srpska vlada prvi put zvanično donosi odluku o neophodnosti ujedinjenja svih južnih Slovena- iako su se mnogi od njih borili protiv Srbije (izuzetak su Crnogorci, koji su u to vreme imali jedan izlet u Hercegovinu, i planirali su da zauzmu Sarajevo. Bezuspešno). Srbiju je morio još jedan problem- epidemija pegavog tifusa, koji su, navodno, preneli mađarski vojnici. E, sad, nisam baš nešto siguran otkud ta ideja- mislim, po čemu su mađarske vaške opasnije od srpskih. Mislim, logično je da je najveće žarište bilo Valjevo (jer se tu blizu vodila bitka), ali drugo najveće žarište je bio Bitolj, na krajnjem jugu zemlje (ne zaboravite šta je sve obuhvatala Srbija u tom trenutku), a otkud tamo Mađari, to stvarno ne znam.
Elem, posle 3 godine ratovanja (računajući i Balkanske ratove), Srbija je bila slomljena. Granatiranja pograničnih gradova su se nastavila, pegavac je ostavio traga, a Austrijancima su se na balkanskom frontu pridružili Nemci. Vlada i vrhovna komanda su doneli odluku da se izvrši povlačenje do Grčke, koja je prihvatila da ponudi utočište Srbima, iako je formalno bila neutralna. Taman se otpočelo sa time, kad su u rat ponovo ušli i Bugari, koji su sada uzeli celu Makedoniju za sebe. Još jednom velikom ironijom slučaja, Srbi su sada mogli da se povuku samo kroz jednu zemlju, protiv čijeg formiranja su bili, a zahvaljujući čijoj neutralnosti su bili bezbedni- kroz Albaniju. Crnogorci su u bici kod Mojkovca usporili austrijsko napredovanje, ali su ubrzo kapitulirali. Posle više meseci epskog povlačenja preko albanskih gudura, Srbi su stigli do obala Jadranskog mora. Bez ijednog broda na vidiku. Ruski car Nikolaj, ponovo se pokazao, nažalost, poslednji put: zapretio je povlačenjem Rusije iz rata, ako saveznici ne pošalju transport za iznurene Srbe.

*

Posle nešto više od jednog veka obnavljanja nezavisnosti i teritorijalnog širenja, Srbija je faktički nestala sa svetske karte za svega nešto više od godinu dana. Tačnije, morala je da otpočne sa izgradnjom sopstvene budućnosti na grčkom ostrvu Krf. Ali kakvu su budućnost izabrali, u sledećem nastavku.

Aleksandar Obrenović
Sigurno ste sreli lika koji je bio izuzetno vispren, ali izuzetno nezreo za svoje godine. E, takav je bio Aleksandar. Sa 27 godina (kada je tragično okončana njegova vladavina), on je već 10 godina bio kralj i prilično dobro je poznavao mehanizme vlasti. A kako i ne bi, kada je manje-više ceo život proveo na dvoru.
Ali sa druge strane...
Sva ta diplomatija, formiranja vlade, kurčevi-palčevi, sve je to za njega bilo poput nešto realističnije varijante DnD-ja (ovog puta, u kontekstu igre, pri čemu je on bio moderator). Ne dopada ti se što moraš da čekaš da se opunoletiš da bi seo na presto? Izvršiš puč i krunišeš se sa 17 godina. Ne sviđa ti se neki premijer? Makneš ga. Ne sviđa ti se ustav? Promeniš ga. Ne sviđa ti se što ti ćale i keva zakeraju za svaku glupost? Proteraš ih. Sve je to radio Aleksandar.
Ali, daleko od toga da je Srbija u njegovo vreme ekonomski ispaštala. Naprotiv. Svega jednu deceniju posle najrazvijenijih svetskih zemalja, Srbija je dobila električnu struju, razgranatu železničku, telegrafsku i telefonsku mrežu. Beogradom je počeo da saobraća prvi tramvaj, na konjsku vuču, doduše. Prva filmska projekcija u Srbiji je održana na Terazijama, i to nekoliko nedelja pre prve američke, u Njujorku.
I tako je sve išlo kao po loju do jednog trenutka. Kraljevske svadbe. Kaže legenda da Amerikanci svom sinu ispit zrelosti pomognu da položi tako što mu plate kurvu. Kada je došao u posetu u francuski grad Bijaric, gde je imala svoju vilu, Aleksandrova majka je dozvolila svojoj prvoj dvorskoj dami, Dragi Lunjevici-Mašin, inače raspuštenici, da... khm... njenog sina malo poduči nekim stvarima. Stvar je bila u tome što se Aleksandar u nju iskreno zaljubio (iako je razlika u godinama bila prema jednima 9, a prema drugima 12 godina u korist Drage, ali hej, kakve veze to ima!), a kada se vratila u Beograd, izabrao ju je za svoju ženu. Nije se opirala. A i što bi? Prvo, postala je srpska kraljica, drugo, imala je punu porodicu ljudi koji su pretendovali na visoke položaje. E, sad, postojao je jedan problem, o kome Draga nikada nije obavestila ni svog mužića, niti bilo koga iz njegovog okruženja. Naime, posle jedne povrede u ranoj mladosti, nije mogla da ostane u blagoslovenom stanju. Neki su slutili da postoji izvestan problem ("Ni prvom mužu nije rodila, pa neće ni kralju!", govorili su članovi vlade, koju je Aleksandar smenio upravo zbog protivljenja braku). Čak su i sami njegovi roditelji bili protiv braka (s obzirom da su se šurnaest godina međusobno svađali, najzad su se oko nečega i složili). Komedija se nastavila i kada je Draga lažirala sopstvenu trudnoću.
Kako kralj nije imao ni dece ni braće, stvorila se otvorena opasnost da se dinastija Obrenovića trajno prekine. Ipak, kap koja je prelila čašu, bila je činjenica da je kraljica predložila da njen mlađi brat bude prestolonaslednik. Neki oficiri su jednostavno rekli da im je dosta te zajebancije, napravili su plan, izabrali političare koji bi se pozabavili tranzicijom, odlučili da se dinastija Karađorđevića vrati na vlast i spremili se da "pobiju tiranina i njegovu metresu". Ali, kao u svakoj velikoj političkoj igri, postavlja se pitanje kako bi na to odreagovao spoljni faktor. Interesantno je da Aleksandar nije vodio ni jedan rat, za razliku od svog oca Milana koji je vodio i neke besmislene. Ipak, znatno su zahladili njegovi odnosi sa Austrijancima, a pokušaj da se približi Rusiji (koji je u jednom trenutku čak krunisan i kumstvom ruskog cara braku sa Dragom Mašin), završio se neuspehom (neki bi rekli, zbog nedostatka sina prestolonaslednika; a drugi, zato što je neka crnogorska princeza pravila spletke po Moskvi, jer je njen otac više nego otvoreno ciljao srpski tron). Vrhunac je bio, kada su se ruski i austrijski ambasador otvoreno dogovorili da "puste da bude šta bude". Tragične noći, 29. maja 1903. godine po starom kalendaru (otuda naziv Majski prevrat, po novom je to bilo 11. juna), isti oni oficiri kojima je hleb u ruke dao kralj Milan, upali su u dvor, i posle duge potrage, iza sobnog ogledala (ili iza proreza u zidu, zavisi koju verziju volite), pronašli kraljevski par i izmasakrirali ga. Slična sudbina je sačekala i kraljičinu braću i neke ministre. Nova vlada se postarala da vrati ustav koji je monarhu znatno ograničio ovlašćenja, odnosno uvodi parlamentarizam.
Napomena: Bulevar Kralja Aleksandra u Beogradu (eks-Bulevar Revolucije) se zove tako po Aleksandru Obrenoviću, ne po Aleksandru Karađorđeviću (koga Beograđani još nisu udostojili ulice) kako mnogi misle. Beograđani, ako ne verujete, njegov spomenik se nalazi blizu zgrade opštine Zvezdara.
Napomena 2: Neka nova istraživanja tvrde da su Englezi svojim potonjim prekidom diplomatskih odnosa sa Srbijom samo ispali kurve, jer je upravo njihova tajna služba i stajala iza Majskog prevrata. U to vreme, projektovan je Orijent ekspres, koji je trebalo da ide i kroz srpske pruge. Aleksandar je hteo da traži više cene za koncesije od onih koje su Englezi hteli da plate, pa ga je to koštalo glave.

Petar Karađorđević
Za Karađorđevog sina, Aleksandra, koji je vladao između prve vladavine Mihaila i druge vladavine Miloša, slovi da je bio takav mlakonja, da su se mnogi zapitali da on nije slučajno bio peder.... E, pa nije. Imao je decu. Njegov sin Petar je kao dete napustio Srbiju, u koju se vratio tek kada mu je delegacija Narodne skupštine donela povelju da je izabran za kralja. I to u nimalo zahvalnoj situaciji.
Ako ste mislili kojim slučajem da je onaj embargo 90ih bio prvo kolektivno diplomatsko-ekonomsko kažnjavanje Srbije, varate se. Šokirani srpskim tumačenjem demokratije (a naročito nonšalantnom tvrdnjom pojedinih ministara da je atentatom srpski narod legitimno izabrao svoju vlast), svi ambasadori (počev od engleskog) izuzev grčkog i turskog, napustili su Beograd i prekinuli ekonomsku saradnju. Srbija je imala tu sreću da je sada realna vlast prešla sa monarha na parlament i vladu. A predsednik vlade je postao verovatno najveći diplomata koga smo ikada imali: Nikola Pašić. Zahvaljujući Pašićevim pragmatičnim potezima, neke dve godine po dolasku Petra na presto, stvari su se izgladile i vratile u normalu- ambasadori su se vratili u Beograd, ekonomski odnosi su obnovljeni, zaverenici koji su pobili Obrenoviće su "kao" kažnjeni. Razvoj je nastavljen: Beograd je postao treći grad u Evropi koji je dobio električni tramvaj (na liniji veoma sličnoj današnjoj trojci). Kako su i kralj i Pašić bili veliki rusofili, odnosi sa ovim carstvom su procvetali. Međutim, odnosi su trajno počeli da se kvare sa jednom drugom zemljom.
Pošto ga je Milan očarao, Aleksandar razočarao, a Petar doveo u rezignirano stanje, austrijski car, Franc Jozef, rešio je da bude malo oštriji prema Srbiji. I tako je otpočeo tzv. "Carinski rat"- ukinut je svaki robni promet između dve zemlje. E, sad, ogromnom ironijom, ispostavilo se da je to imalo više štete po Austriju, nego po Srbiju. Svinje, koje su vekovima išle preko Save, sada su išle pod ruski, francuski i engleski nož, dok je nestalo srpske kobaje u bečkim mesarama. E, vidite ovako. Austrijska baba: to je nervozno stvorenje. Lično sam upoznao par primeraka. Kad austrijska baba koja ide u kupovinu neke robe, npr. mesa, to je još nervoznije stvorenje. A austrijska baba koja u svojim poznim godinama ide da kupuje meso, koga onda još i nema... To je stvorenje koje izaziva revoluciju! I tako: usled bapske revolucije, ali spoljno-politički sasvim tiho, Austrija je ukinula sankcije. No, Pašićevu vladu će Beč još jednom naljutiti, i to nedugo po okončanju ove nemile epizode. Znate, kad Čeda Jovanović u bujici trabunjanja kaže da je Srbija Kosovo izgubila 1999, a ne 2008. godine, negde ima pravo, jer otkad su umarširale NATO trupe, bilo je samo pitanje vremena kad će se Šiptari osiliti. E, slično je bilo i stotinak godina ranije. Naime, Berlinski kongres je dozvolio da austrijske trupe okupiraju Bosnu, ali da je zadrže pod sultanovom vlašću. Sada, kada je Osmansko carstvo dovedeno na ivicu potpune propasti, i kada je Srbijom i Crnom Gorom bilo odvojeno od Bosne, Austrija ju je anektirala (pripojila). Srbija i Crna Gora su odavno merkale da se ujedine sa Bosnom (i međusobno), i ponovo je sve mirisalo na rat. No, Francuska, Rusija i Velika Britanija su uspele da smire strasti i Srbija je morala da pristane na uvođenje zajedničkih administrativnih prelaza...pardon, da da izjavu kako nije suprotno njenim interesima to što je Bosna sada deo Austrije.
Pašić se sada okrenuo na drugu stranu. Dok je Evropa sa nevericom gledala kako je potonuo "Titanik"; Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka su skovale pakleni plan.
No o tome u nastavku.