Recenica koju vasa devojka, drugarica ili sestra govori svaki put kada upadne u depresiju zbog svoje mase. Ili bolje receno, kada se prezdere necim potpuno nezdravim, pa misli da je k'o slon iako mozda ima i 40 kg sa krevetom.

Komentar na papreno skup obrok, plaćen u fensi restoranu. Najčešće neko jelo od đumbira sa pohovanim ovčijim brabonjcima u sosu od prepelicinog prošlogodišnjeg gnezda , začinjeno egzotičnim biljkama koje rastu iz asfalta ispred restorana.

Bio jednom jedan tržni centar po imenu „Delta siti“ instaliran na Novom Beogradu. U njemu beše svega, čak i od ptice mleka. A muzli su i mušterije. Oni koji su imali para mogli su sve da kupe. Oni koji nisu, mogli su da se kupe. Vlasnik „Delta sitija“, inače Alfa-mužjak, sa Iks – Ipsilon hromozomima, otporan na Gama-zrake, beše Miroslav Mišković. Svakoga dana Mišković, imaše običaj da šeta po obližnjem Savskom keju. U holu „Delta sitija“ održavale su se tih dana humanitarne akcije za decu sa Kosova, pa na suzi lak Miroslav, ne beše u stanju da gleda toliko praznih džepova koje je neko drugi ispraznio. Odlazio je kraj reke da pusti mozak na pašu. Za to vreme jedan paša u Turskoj odlazio je da pusti mozak na Miroslava.

Šetajući kejom, Miroslav primeti da jedan Kinez sedi svakoga dana na obali i peca. Svakoga dana on upeca samo jednu ribu i odmah ode kući. „Zašto peca samo jednu?“ ne bi jasno junaku naše priče. Dani su bili lepi, voda bistra, a riba - kao kod ginekologa. A Kinez peca samo jednu! I jednoga dana preduzetnički duh Miroslava ne moga da izdrži pa on stoga priđe Kinezu na obali.

„Gospodine, danima vas posmatram i ne mogu da odolim da vas nešto pitam. Zbog čega svakoga dana pecate samo jednu ribu?“

„Jedna riba mi je sasvim dovoljna“ odgovori smerno Kinez, češkajući se po majici sa likom Brusa Lija.

„Zbog čega ne upecate dve ribe?“ bi uporan Mišković.

„Ne razumem, šta će mi? Hoćete da se ugojim?“

„Pa zar kod vas kosookih nije na ceni biti sumo-rvač?“

„Pobrkali ste. To su Japanci. Mi smo Kinezi.“

„Ma dobro, ja vas žutaće uopšte ne razlikujem. Znate kako se to zove?“

„Glupost?“

„A ne! Tolerancija! A da bih vam dokazao koliko sam tolerantan pomoći ću vam da se obogatite. Ja sam znate beli mag ekonomije u Srbiji. I podeliću sa vama tajnu uspeha poznatu u ovim delovima sveta kao „Miroslavljevo jevanđelje“. Dakle, morate da pecate dve ribe“

„Ama, dragi čoveče, šta će mi dve ribe?“

„Jednu jedeš – drugu prodaš i profitiraš!“

„I šta ću posle?“

„Od tih para kupiš drugi štap pa pecaš sledećeg puta četiri ribe!“

„Četiri? Zaboga, šta ću s njima?“

„Jednu opet hasaš, a tri utopiš i kupiš mrežu. Pa na vodu“.

„Ali ja nemam čamac.“

„Polako. Dođeš u jednu od mojih banaka i uzmeš kredit koji ćeš da otplatiš pecanjem. Ali pecaćeš samo one skuplje ribe. Somove recimo.“

„Potreban je som da bi se kod vas digao kredit?“

„Da. Ili štuka. Dakle, kada budeš imao čamac pecaćeš jata riba i uskoro ćeš moći da zakupiš tezgu na ribljoj pijaci.“

„I šta ću posle?“

„Imaćeš direktnu kontrolu nad prilivom kapitala. Kada budeš vratio prvi kredit uzećeš drugi, veći, na duže.“

„Šta će mi još jedan kredit?“

„Da zakupiš zemljište i otvoriš mali kineski restoran. Kad podigneš kredit polovinu novca odvoji za materijal i troškove a drugu polovinu odnesi u opštinu da njome pomogneš predsedniku da shvati zašto ti treba taj lokal. Znam ga lično, još dok se pre dvadeset godina igrao u pesku, u Iraku, sa priznanicom od oružja čika Sadama. Dakle, tako za nekih pet godina dobijaš restoran. „

„I to je to?“

„Tek si počeo! Ulažeš u biznis, preuzmaš „know-how“ tehnologiju iz inostranstva, ideš na dokvalifikaciju, primaš strane eksperte, otpkupljuješ licence, dovodiš kuvare sa Zapada, poštuješ HASAP standard i na kraju uđeš u stranku i za desetak godina dobiješ novac za veliki restoran u centru.“

„Stranka? Ja nisam u stranci. Mi Kinezi smo tradicionalno ljubitelji komunizma a ovde su na vlasti demokrate“.

„Demokrate? Sine... Samo se ti učlani u stranku na vlasti i nemoj da sumnjaš u čika Miška. Ja sam pored tebe sve vreme, tu odmah, polu-levo, u rubrici „Procenti partnera“. Trebaće ti ovakav sekundant, kad izađeš napolje.“

„Iz restorana?“

„Iz zemlje! Na strano trižište! Na Zapad“.

„Ali ja sam već zbog posla na Buvljaku došao na Zapad“.

„Druže, jadan si ti ako ti je Srbija Zapad... Ti ćeš sa svojom licenciranom ribom u Meku dobrog jela! Evropa! Pariz, Rim, Berlin! Ma neće proći ni dvadeset godina a svi će hteti tvoju kinesku ribu! Jer si Kinez, kontaš?“

„Da... Znači to je kraj?“

„Ni blizu! Danas ne možeš da se baviš samo jednim poslom. Moraš da investiraš u najisplativiji posao u zemlji. A to je kod nas politika. Dakle investiraš u neku stranku. U stvari u što više njih, za svaki slučaj. Oni pamte sve, pa ti posle izbora daju neko mestašce u skupštini ili ti bace neku kosku u vidu neke funkcije prilkom privatizacije, tendera ili prodaje akcija. A ako ti se ide u politiku onda se lepo skloniš u upravni odbor neke međunarodne firme, pa bog! Obavezno se pokrsti u pravoslavca. Boli te uvo, ništa ne košta. Pa državljanstvo, dubl. I ko zna, možda zaglaviš u nekom diplomatskom predstavništvu. Ili u nekoj od onih nevladinih organizacija što ih prave oni narkići-hipici da čuvaju kišne šume i spreče glad u Africi. Ma ima da postaneš Godzila svetske ekonomije! Brend bre!“

„Godzila je iz Japana.“

„Nebitno, sinak! Za četrdesetak godina ti si milijader!“

„I šta ću onda da radim?“

„E tad više ništa nećeš morati da radiš. Imaćeš sve. Lepo uzmeš štap, sedneš na obalu reke, opustiš se i pecaš...“

„Ali, gospodine“ Kinez ga pogleda svojim dubokim očima „JA TO I SAD RADIM“

Emisija u kojoj cemo saznati na koje drvo cemo naići od Beograda do Atine

Poznato je da je sirom sveta na snazi mnostvo nemilosrdno glupih zakona, od kojih vecina, naravno, made in USA. Neki primeri su:

-svi gradjani su obavezni da se okupaju jednom godisnje
-zabranjeno je vezati zirafu uz telefonske stubove ili ulicne svetiljke
-ako ste lovac i ugledate zeca, zabranjeno vam je da pucate na njega iz trolejbusa
-u torontu je ilegalno vuci mrtvog konja na young ulici nedeljom
-postoji specijalna naredba koja izricito zabranjuje sex unutar velikog frizidera za meso, koji ima svaki restoran
-ni jedna zena ne sme da se pojavi na ulici, a da ne nosi steznik.
Postojao je i specijalni sluzbenik - inspektor za steznike
-zabranjeno drzanje konja u kadi
-zenama je zabranjeno da voze automobile, osim ukoliko muskarac ne trci ispred njih i zastavicama obavestava nadolazeca vozila
-zabranjeno je voziti bicikl u bazenu
-zakon zabranjuje zabama da krekecu nakon 23h
-zakon zabranjuje pcelama da lete preko sela ili bilo kojom njegovom ulicom
-ako ste neudata ili razvedena zena ili pak udovica, ne smete da skacete padobranom subotom poslepodne
i tako dalje.

Naizgled bespotrebni, ovi zakoni mozda imaju neki svoj (skriveni) smisao. Nakon nekog vremena provedenog u razmisljanju shvatila sam da mogu imati jednu jedinu svrhu i objasnjenje. Pa evo moje ideje:
Tragicno glupi zakoni su zakoni pusteni na snagu na osnovu predjasnjih iskustava. Odnosno, uvedeni su nakon situacija u kojima su neki cudni ljudi zaista "krsili" te jos nepostojece zakone. Pa su se tako zakonodavci nadali da ce uvodjenjem istih, spreciti buduce incidente.

Npr. s obzirom na to da je uveden zakon o zabrani vezivanja zirafe za banderu, jasno je da je neki imbecil to vec pocinio, a neki sledeci imbecil ce biti sprecen.
Isto vazi i za morone koji su se jebali u frizideru u sred supermarketa iz kog ce neko da kupuje, a zatim i jede ispermanu hranu.
A sto se tice zabrane skakanja padobranom subotom popodne za udovice, i obaveznog nosenja steznika za dame u javnosti, pa recimo da ce ostati misterija...

"Samo su dve stvari beskonacne, univerzum i ljudska glupost, mada za ovo prvo nisam siguran".

Rečenica kojom se iskazuje beskorisnost i bespotrebnost prisustva određene osobe ili objekta.

Mesto koje mnogi vide na sasvim drugi nacin.

Izraz koji se upotrebljava da se skrene pažnja osobi koja nas ugrožava svojim postupcima, a da to ne shvata. Snažno korača svojim životnim podom u svojim čizmama, ne shvatjaući da je to nečiji plafon i da će njemu naizgled bezazlene akcije, ozbiljno zasmetati drugima.

Putokaz.

Šutnuti, dati lakat u stomak i zapaliti bez okretanja. Dati do znanja da je situacija zrela za dvojku i da je svaka dalja priča suvišna.

A svira. Realno, svi sviraju. Verovatno jedina nacionalna manjina, fala Bogu sa većim pravima od ostalih, i najvećim procentom muzičkih znalaca. Čim se rodi dobije trubu da vežba, da ne kažem podjebava komšiju pod prozorom. A napuni tri, četiri godine, eto ti njega ispred opštine. I već bezobrazan Sunce ti ne jebem. Pa stani jebote, ’de ćeš! Jok najbolje, ti ih pravi, ja ću da i’ ’ranim. Ne mere tako!!!

Koji će mu klinac sedmoro dece! Ne može ni sebe da odhrani, a pravi toliku decu! Sednem u restoran eto ti njega, uze kesicu sa šećerom i blene umene dok mu ne dam pare. A ja ne dam! Iz inata! Dok god ljudi daju, oni će da prose! Pa da sednem i ja pored tebe, kad vam tako dobro ide! Na šta to liči! Idem u banku da platim račune, znojim se u redu, čekam, eto ti ciganke preko reda, socijalnu pomoć diže! Od moji’ para što uplatim porez! A koji ona porez plaća? I još piša po meni, dok nas 30 stoji u redu. A neš kume! I sme da traži opet pare od mene, da udelim, čim izađem iz Pošte. Misli, imam garant siće od kusura!

A ne mrzim ja cigane. Nisam ja rasista. Čak sam se i slikao sa crncem! Al ciganisanje ne podnosim! Ajde što se on ponižava, ponižava mene! Sedi prosi, boli me klinac, al nemoj me ščepati za ruku i kleti kad te molim! Sreće ti! jelte cigani uvek imaju sreće
A razvili su biznis majku mu. Izjutra peru kola na semaforu, mrljnu dvaput i iskaju pare. Kako Sunce izadje, eto jedna polovina uz zid, uglavnom ona starija, po rangu dužnosti viša, a druga ide redom od ljudi i kukumavči. Popodne se grebu po nekim fensi restoranima, po kojima im žao da ih izdevetaju po gujici što smetaju gostima, i uveče opet truba uruke. Čim vidiš 10 – 12 trubača, znaj odma’. Dobre si sreće ako četvorica sviraju, ostali se vrte u krug i traže da im staviš na trubu po koju paru. Pa da sviraš pa i da ti dam!

Siroma’, beda, kaže ova moja. Jest’, ko što si i ti siroma. Nego neće da uči, ’oće da džepari, i lenčari, to je problem. Do dvaeste se uda, do dvaespete već ima četvoro dece. Snaći će se, a i ako se ne snađe, skupiće za Beč. A tamo, ima jedno sto, sto pedeset rođaka, lako će ga uvesti u biznis. Ja u Italiji, sakri’ se ispod streje, ciganka dođe prosi od nas. Ortak promrmlja meni nešto na srpskom, eto ti nje, „sine, udeli babi“, pa ’de treba da idem, u atomskom skloništu bi me našli! I opet ispadnem smešan, jer svi koji me znaju znaju da imam averziju prema „dotičnima“, a njima smešno.

Za neke ljude majonez je ipak nesto vise od priloga jelu...

Izraz koji se vezuje za sve što su nam turci ostavili u amanet

Osoba koja sve shvata previše lično, ne prihvata šalu na sopstveni račun, niti bilo kakvu vrstu dobronamerne kritike. Najčešće egocentrik, hvalisavac, narcis.

Hrana koja nije ni nalik sarmi ili musaki, a komplikovan način konzumiranja čini da nam ista bude još više odbojna. Takodje može neupućenog čoveka da dovede u neugodnu situaciju ili čak "uvali" u probleme.

Isto što i usrati motku,zajebati šefa i stanicu,u svakom slučaju posle ovoga slede batine.

Priče koje su uglavnom nastale konzumiranjem određene količine alkohola.Obično počnu između 3-4 ujutru.Dolaze sasvim spontano i niotkud u onim trenutcima kada već ne možemo više da pijemo ili kada nam nestaje pića.Mesta u kojima nestaju te priče su uglavnom mirnije varijante,ali mogu to i biti objekti u kojima se jede posle grada.Uglavnom se priča o životu,nekim starim ljubavima. Otvori se duša. Priča se o onome o čemu trezan ni rođenom bratu ni u ludulu ne bi to rekao. Ali,postoje i one druge vrste priča o kojima osoba odjednom dobije hrabrost,da je jača od celog sveta,i da se nikoga ne plaši

Ne baš mnogo pametan. Glupav.
Pali na gurku, nizbrdo.
Zadnji se smeje vicu, al radi reda.

Kaze se za neki problem koji izgleda prostiji od pasulja, ali na kraju nas naravno bas on najvise nasekira.

I bi svetlost....

Putovanja na Jupiter traju već duže vreme. Mars je davno kolonizovan, a Venera je pička zato što je tamo prevruće. Radim u kompaniji za proizvodnju kiseonika i konstrukciju kupola u kojima žive ljudi. Ovih dana pravimo najnoviju kupolu za Jupiter. Mašine za proizvodnju kiseonika su ogromne. I ja sam u timu koji mora ići da postavlja kupolu na Jupiter. Dosada sam samo jednom bio na Marsu kada sam izvučen na tomboli navijača na koridi robotskih bikova u Šnjegotini. Nije bilo nešto pošto smo bili samo tri dana, a od toga je u putu bilo dva i po. Dopala nam je neka bezveze kupola koja nije imala ni hologramski televizor, a i tuš je bio samo prastari vodeni umesto solarnog.
U mojoj firmi radi jedna Slađana. Ona je inžinjer astrofizike. Baš je lepa i upravo je izašla iz duge veze. Radimo zajedno već tri godine. Poznavao sam joj bivšeg momka. Bio je kapetan teretnog zvezdanog broda. Baš je bio kreten. Prevario ju je sa nekom marsovkom. Pomalo sam zaljubljen u nju. I ona ide na putovanje na Jupiter. Nadam se da ću dobiti priliku za par minuta s njom pošto mi se sve više sviđa. Moji roditelji se protive tome da idem na Jupiter pošto mračna strana još nikad nije istražena. Govorka se da tamo žive stanovnici Jupitera koji nisu baš prijateljski nastrojeni. Baš se pitam šta bi bilo sa nama da neko nas naseljava. Krećemo u četvrtak.
Danas je fudbalska utakmica između Zvezde i Partizana. Zapravo svake sedmice je utakmica između Zvezde i partizana pošto je ostatak lige ispao u drugu ligu. Predsednik saveza je Tomislav Karadžić. Niko zapravo ne zna koliko je on star. Kažu da je nastanjen u Pazovi gde ima sportski centar za obuku marsovskih talenata u fudbalu. Kupio sam sezonske karte za utakmice Zvezde. Ne stignem da odem svake subote na utakmicu ali sam kupio karte zato što deo prihoda ide za to da se pusti neki mangup iz zatvora koji robija po šesti put zato što je policajcu gurn'o baklju u facu. Doduše ove subote neću da idem uopšte pošto je velika subota - dan kada je Mars kolonizovan.
Nisam mogao da čekam Jupiter! Nazvao sam je i pristala je da izađe sa mnom. Pozvao sam je da idemo na izlazak u restoran - zvezdarnicu u Čović Polje. Tamo nas služe roboti, a kažu da je vlasnik neki lik iz Portugala. Lepo sam se obukao, a i ona je bila perfektna. Duga crna kosa na momente joj je prekrivala malo dublji ali ipak pristojan dekolte. Ispod crnih obrva sijale su nebesko plave oči. Nisam mogao da prestanem da gledam u nju. Malo širih kukova, dugih ravnih nogu, malo užeg struka, ne pretarano, predstavljala je Olimp mojih želja na koji sam tako žudno hteo da zakoračim. Nastojao sam da budem fin. Po povratku sa večere rekla mi je da je i ona mene odavno primetila. Svratili smo u motel. Posle dve čaše crnog vina spoznao sam da ima crne haltere. Bio sam već spreman, ukrućen. I ona je bila 'oćna. Ljubili smo se tako starsno da je zvuk upalio svetla u sobi. Nasmejali smo se, isključili svetlo i legli. Spremao sam se da uđem u nju...

"Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola."