Najgora moguca stvar na koju mozete da se odlucite,jeste da adaptirate stan u koji se useljavate ili u kome zivite.To sto ste prinudjeni da spavate u dzumbusu,nosite jedan par carapa dok ne pocnu da se lepe za patike,gledate majstore koji vam defiluju po kuci i stalno kukaju kako ne mogu da rade na "suvo",nije nista prema jadima koje ce vam moze napraviti komsiluk.
Tesko da postoji osoba u nasoj zemlji koja nije prezivela barem jednu adaptaciju stana ili kuce i da ne zna sta sve to podrazumeva,kao i se poneka pravila moraju prekrsiti ili barem zaobici,da bi se posao uradio brze.Prvo pravilo koje se prekrsi jeste kucni red i to ne zato sto se nekome digao kurac da lupa od 2 do 5,vec zato sto je tih tri sata nenadoknadivo.Slicno je i sa vikendima,kada majstori pocinju sa lupanjem ,obicno oko sedam ujutro....

Skup ljudi na Vukajliji koji nocu, blagovremeno, izlaze iz svojih jazbina i u coporu pocnu da zavijaju (odnosno da definisu nebuloze) i ne postoji ama bas nista sto ih moze zaustaviti, barem ne do svitanja.

Obdaniste: svidja ti se pomalo jedna devojčica, još samo kad ne bi bila takva kmeza i kad se ne bi upišavala, pa ispunjavala bi sve uslove.
Prvi i drugi razred: Ima po jedna lepa u svakom odeljenju i svi je jure, a pošto je toga i svesna mnogo je digla nos.
Treći i četvrti razred: Sad ih već ima po dve i vode ogorčenu borbu za prevlast, jednoj su malo porasle sise i ima lepši ten, a druga je bolji djak i pravi super rodjendane.
Od petog do osmog: Svake godine ispliva još po jedna , tako da svako odeljenje na kraju osnovne ima po 5 do 6 "dobrih riba".
Srednja škola: Trećina ženski su vec u startu sasvim dobre, a do cetvrte godine dodje se do celih fifti-fifti.
Fakultet: Otprilike četvrtina su neki grobovi, a ostalo sve vrh pičoke.
Ostatak života: Nadje se bre i poneka da ne valja. Mada...?

Simboli požrtvovanosti. Njihova srednja imena su im "hitrost, angažovanost, perfektna čulnost, dinamika" i milion drugih epiteta koje krase ovo biće. Angažovane u sudskim kancelarijama marljivo će kuckati ono što im nadređeni kaže, pritom ne pitajući da im ponovi ijednu reč, jer savršena moć i percepcija koja ih krasi dovešće ih do maksimalne spremnosti za ovaj posao. One nemaju samo deset prstiju na rukama, one imaju "deset vrednih prstiju" koje će im bljutave kilometarske rečenice izgovorene od nadobudnog šefića, pretvoriti u svega četiri obične reči, ne duže od pet slova.
One ćute, ali kad progovore, iz njih izlazi samo mudra reč koja bi sa punim pravom trebala biti uneta u Dušanov zakonik iz 1349. godine. One su uredne, fine, doterane, bez ijedne bore, sa čvrstim stavom i elegantnom odećom koja upotpunjuje sve navedeno o ovoj vrsti. Šteta što ih ima samo u TV serijama.

Vrhunac garancije koju je moguće dobiti od majstora, savjesnog, stručnog i nadasve posvećenog poslu koji obavlja. Ako on kaže da rabota, koju je uradio, neće niđe, onda je to to, pogovora nema.

Klima u sprskim autobusima.

to je ime za alat koji inače ne postoji, ali služi da svakog šegrta liši bar jedne dnevnice kad pokuša da spusti majstora pred mušterijama!

Svojevrsni kokošinjac koji gaji svaka osnovna i srednja škola a kojem je nekada bila namena da brine o interesu učenika.
Najglasnija kokoška je predsednica, ona jedina priča i svaka njena je amin za ostale. Pevaca obično nema, a i kada ih ima kao da ih nema.
Blagodet učenika zamenjen je interesom, obično pet, najglasnijih kokoški, koje su zadužene za nadnice kao što su precenjeni školski dinar za plaćanje "profesionalnog" školskog obezbeđenja (obično nekog večitog studenta u besparici), grejanja, klime, rešetke na prozorima i vratima, prečišćivači duvanskog dima za toalete, muzičke klozetske šolje i mirišljavi toalet papiri. Pored toga određuju se i paušalne i zatezne kamate za neplatiše kao i danak u krvi koji ide svakom razrednom starešini kao žrtva za lično požrtvovanje na ekskurzijama.
Nađe se u kokošinjcu i poneka guska i ćurka koja pojušava da istera pravdu na videlo, a kojoj je obično sa nekoliko bačenih zrna dovoljno zamazati oči i zapušiti usta...

Ništa ti to ne valja, sinak. Jesi ti završio posao, ali si ga odradio samo da ti što prije ispadne iz ruku, takoreći - preko one stvari. Drži vodu, dok majstori odu.

Jedan od onih ljudi koje pamtite ceo život. Uvek raspoložen i nasmejan, radi od kafića do kafića i svaki gazda bi ga hteo za šefa sale.
Kad ste bili u srednjoj dok si ti subotom veče blejao za kompom gajbi on je ugovorio svoju prvu šljaku. Znali su ga svi stariji iz škole jer je većini završavao rezervacije po klubovima a uvek je imao više keša u školi jer je naravno radio, pušio najskuplje pljuge, šetao dobre cice i cela srednja mu je bila jedna velika žurka.
Sada je već elita konobarisanja, ime u gradu, vrti ajncer na svih pet prstiju, nekada i po dva odjednom. možda je malo propao ali se i dalje drži, ima par cica u rukavu za smorene dane i čeka penziju ili ženu sa familijom iz Švice (šta naleti prvo), ali i dan danas te se seća iz škole i uvek ti se nasmejano javi.

Krajnji stepen poštovanja neke osobe.
Dođe slično kao skidam kapu, klanjam se i ostalo.
Čovek je toliko dobro uradio neki posao, da je stepen mogućeg odavno prevaziđen. Osoba kojoj su upućene ove reči može da se oseća kao vanzemaljac, a ne kao stanovnik ''plave planete''.
Ali ko kaže da se ovo ne sme koristiti i u bukvalnom značenju!?

Stanje limarije vašeg automobila u opisu majstora koji planira da vas opelješi.

Rečenica koju masovno izgovaraju ljudi svih generacija, podvlačeći, naravno, da granice normalnosti i nenormalnosti je njihova generacija. Svi mlađi su neobuzdana rulja...
Što zapravo i jeste istina, jer ovi mlađi i nisu normalni. Mislim, mi smo radili neke lude setvari, ali ovi mlaći stvarno nisu normalni! :D

Kada smo na vrhuncu svog alko bitisanja na nekoj svadbi ili nekoj drugoj fešti muzička želja je sasvim normalna stvar, samo bitan je izbor iste!

Reci automehanicara kada mu doterate svoj pokvareni auto. Naravno jer zeli da Vam uzme sto vise para.

Vrlo zanimljiva pojava nastala za zelenim stolom u zgradi Ujedninjenih Nacija u Njujorku. Prvobitna zamisao da ljudi u zaracenim delovima sveta zaborave koje su nacionalnosti i vere.

Za automobile isto što i banka organa za ljude.

Muzička podloga za srkanje čorbe ili supe na svadbama i proslavama.

Imaš jednoiposoban stan, bio ti je taman dok ti se nije rodilo dete.

Dete poraslo, stan postao mali, vreme je preći u veću nekretninu, sinu napraviti svoj kutak da može gde ribicu dovesti, ipak je on stasao u momka greota da dečko privodi devojčice a roditelji mu upadaju svako malo u sobu.

Ali tu počinju problemi, treba organizovati majstore za selidbu, popakovati svu ženinu staklariju jer je to od njene majke koju je dobila kad se udala za tebe, pa rasturiti ormane, krevete, trista kuraca treba paziti i to sve ponovo sklopiti u novom većem stanu gde ćeš plaćati kiriju ko svetom Petru kajganu jer nemaš para a ni uslova da pazariš stan u Belvilu, Dinkiću na kurac te nabijem.

Da ne pričam o tome što moraš da uzmeš slobodne dane sa posla da bi sve to odradio u roku, dok ti žena zvoca nad glavom, te pazi na ovo da mi ne polomiš, te ovo mi je upomena od majke.

Dokurči čoveku, majke mi moje.

Prepun autobus GSP-a kada lije kiša, na čijoj ,,palubi'' su svakojaki predstavnici urbane džungle našli privremeno utočište: džangrizave babe i dede, emosi, fenseri, delije, grobari, tih-miran-i-po-malo-krvoločan lik, gotičarke, metalci, likovi i likuše sa sluškama i kapuljačama, po koji zalutali biznismen sa aktovkom, žena sa detetom, pripadnici romske populacije. Svi idu negde, gde ih Noje odvede, samo da ne bleje po kiši.