Viralni marketing na srpski nacin.

Opšte je poznato da smo mi Srbi - pored ostalih znanih nam kvaliteta i vrlina - i jedan izuzetno razdragan i veseljački nastrojen narod, uvek raspoložen za zabavu i dobar provod. Slaveći tako mnogobrojne državne i lokalne, javne i privatne, zvanične i nezvanične praznike, kao nadaleko čuveni dobri domaćini razvili smo specifičan oblik srdačnosti - međ' nama poznatiji kao GALANTGOLJSVO - sa galant goljom kao glavnim predstavnikom istog. Izrazi tipa ''Na slavu se ne zove'', ''Izvol'te na tam'!'' i ''Uvek se sipa tri puta'' jasno govore u prilog gore izrečenom. E sad, ta, slobodno mogu reći, BOLESNA PREDUSRETLJIVOST nije, razume se, nastala preko noći već se razvijala kroz vekove i vekove našeg sirotovanja i vremenom, a uz 'da komšiji crkne krava' momenat, postala prepoznatljiv deo našeg kompleksa niže vrednosti. To je ujedno i glavni razlog zašto dižemo kredit(e) za slavu, pravimo ultra-mega-giga svadbe sa obaveznom minimalnom kvotom mrtvih i ranjenih ( doduše, ako se deca baš volu možda je i sevap... ), pomene obeležavamo uz prase, rusku, gibanicu, Švarcvald tortu iz ''Mama's Biscuit House-a'' ( 1.500 din. kilo, majku li im lopovsku jebem ) i par hektolitara ONE rakije iz ONOG bureta i pritom na sve ove događaje pozivamo gomile i gomile naših rođaka, prijatelja, poznanika i slučajnih prolaznika. Još će ispasti da smo slavu izmislili samo da bismo potamanili sve zalihe kako Turcima niš' ne bi ostalo! Bilo kako bilo, na mojoj svadbi ipak neće svirati gudački kvartet. Naime, Dobrivoje Topalović je već odavno potvrdio svoj dolazak...

omiljeno mesto gde se igra srpski rulet

Tačna dužina splovila u forumaša. Najpre, jasno je da rasni srpski pastuv mora duđe u treću deseticu na lenjiru - dakle preko 20. E sad, 21 deluje nekako jedva, nategnuto. Od 23 pa nadalje je već preterivanje i može neko, daleko bilo, da posumnja u verodostojnost. Zato svi forumaši puštaju da im raste tačno do 22 santima, ljubi ih majka.

Dilema svake žene pri spoznaji karakternih osobina svog, očigledno, idealizovanog muškarca. Javlja se u trenucima kada se ispostavi da je vaš dojučerašnji potencijalni životni saputnik, koji likom podseća na Apolona, umećem na Don Žuana, punjenim tikvicama na Džejmija Olivera, a obdarenošću na Leksa Stila, zapravo vezan za maminu suknju k'o srpski budžet za MMF.
Za nekoga ko je u stanju da recituje sve od Ćopića do Bodlera, obučno očekujete i da zna da čist veš nema sposobnost teleporta u fioke, kao ni da noću ne dolaze nindža kornjače da nečujno iznesu smeće.

U narodu poznatiji kao:
MC PayHomyYeah!

Najkontraverzniji srpski reper posle Ajs Nigrutina.

Srpski Michael Jackson je postao srpski Ice-T, kupio bre covek dzip od 26000 evra! (dodato za one koje je mrzelo da idu na Blicov sajt)

Nova srpska kletva.

Ako ne jedan od najlepših ili najčešćih, onda definitivno jedan od najspecifičnijih običaja u šarenolikom i svakako maštovitom folkloru naroda srpskog. Hronični ritual varirajućih razmera koji pre ili kasnije „zadesi“ maltene svaku familiju, porodicu ili krug prijatelja, bez obzira na brojčanost i „teritorijalnu rasprostranjenost“ istih. Što bi rekao moj diler, Mahmud: „događaj koji se dugo planira, ali ne tim povodom“.

Elem, što zbog ratova, što zbog seoba, što opet zbog kojekakvih ratova, tek - Istorija je tako htela da kategorija PORODICE na ovim prostorima apgrejduje ( čitaj: „degradira“ ) u jedan pojam poprilično širokih razmera sagledavanja, kako u figurativnom, tako i u onom bukvalnom smislu. Onda se početkom 20-og veka pojavio i termin „ekonomska kriza“ i celu stvar, razume se, još dodatno skenjao. S tim u vezi a u potrazi za boljim životom ili čak najobičnijom korom hleba, naši ljudi su se zadesili i u najudaljenijim kutovima ove naše plave planete, ostavljajući iza sebe svoju otadžbinu, prijatelje, rodni grad, kuću, i u istoj babu, dedu, majku, oca – između ostalih. Neki su dogurali dalje, neki bliže, a neki su, bogami, „uspevali“ samo granicu ( il‘ dve ) da pređu i tu i ostanu, živeći k’o kojekakvi, nedobog, „neuspeli pokušaji imigranata“, prezreni od svojih domaćina i, uostalom, sebe samih.

Bilo kako bilo, i naročito glup čovek bi lako shvatio da se u svemu ovome najverovatnije i krije glavni razlog praktikovanja i, uopšte, POSTOJANJA tragi(komi)čne pojave iz naslova ( a koji je moj lerdi tako lucidno sažeo ) : realna i najčešće u kilometrima izražena UDALJENOST članova gorepomenutih socijalnih grupacija jednih od drugih, koja vremenom metamorfozira u udaljenost emotivne vrste, za koju, s druge strane, ne postoji dovoljno velika merna jedinica u paleti istih ( doduše, on ili ona to ne bi rekli u baš toliko reči; prim.prev.)

Želja je, razume se, itekako prisutna; velika, ogromna, nepodeljena, nezadrživa, neizdrživa, i – narafski – i više nego LAŽNA. Ponekad se okrene i neki telefon, obavi strastveni i neretko višeminutni razgovor u kojem se i po nekoliko puta izrazi potreba sa skorim viđanjem, okupljanjem, darivanjem međusobne novorođenčadi, zajedničkim pravljenjem torte/roštilja, vraćanjem onog starog, triput zaboravljenog duga/ašova/rezervnog točka/pičke materine...Oni nešto bezobraznije prirode usude se čak i da razdrmaju već vekovima „tradicionalno lenju omladinu“, ne bi li preko „tija nji’ovi fejsbuci i ostali kurci“ sa svojim generacijski, i isključivo „generacijski“, bliskim rođacima/kumovima/osobama s preke strane što efikasnije i - zašto da ne? - što JEFTINIJE organizovali skori radosni događaj. Naposletku se, „nažalost“, uvek nešto ispreči a razlozi variraju od prezauzetosti/zaposlenosti, gadnog šefa i bola u rendom delu tela ( da, dobro ste pretpostavili u „kom“ ) do kuće koja prokišnjava, pokvarenog auta i (pre)skupe karte za autobus, avion ili jebenu podmornicu.

Al‘ gle’te kurca...Kao što se kad Erik pojede bananu dešava neverovatna promena, tako se za 180 stepeni okrene i gorepomenuta situacija...kada neko umre. Da l‘ zbog straha od Svevišnjeg ili sopstvene savesti, tek - gotovo momentalno prestaju svi telesni i ostali bolovi, meteorološke prilike postaju k’o one u prokletoj Sahari, auto dobije jebena krila, karta se kupi za pola sata, a navodno se i šef otera u tri pičke materine. Na veliku radost pokojnika, svakako...

Zvanje koje na kraju studija nosi većina bivših mladih entuzijasta koji su poneti iluzijama o sebi i svetu upisavali fakultete za diplomirane kurčeve naivno verujući da će postati nešto drugo. Zajednički imenitelj za sve one koji su upisali razne književnosti, antropologije, fagote, konzervacije, filozofije, vajarstva, etnologije i istorije umetnosti u Srbiji. Mladom entuzijasti, budućem diplomiranom kurcu sa gomilama nepraktičnog i beskorisnog znanja, već na sredini školovanja postane jasno da nema ništa od iluzije da je on izabrani i da će pomerati svetske okvire svojim nadzemaljskim idejama i talentima i da se čovečanstvo neće usrati od sreće što se baš on rodio. Nakon ove spoznaje, postepeno i gradacijski, entuzijazam naivnog junoše počinje da se kruni, a najniži nivo dostiže u trenutku u kom na papiru ugleda sopstveno, krasnopisom ispisano, ime. Ovo je idealan trenutak da mali veseljak nauči i drugu najvažniju lekciju o starom govedu životu-nešto mora i da se jede. Jebiga. Svestan neupotrebljivosti talenata i znanja koje poseduje, konačno mu se, nakon godina potiskivanja, jasno javlja pitanje: I? Šta sad? U tom, presudnom trenutku, nekolicina srećnika uspe da ostvari srpski vekovni ideal: plata iz budžeta-osmica-sindikat-topli obrok. Drugi deo se najčešće odlučuje za prekvalifikaciju i postaje, šta god: radnik na trafici, menadžer, majka, monter PVC stolarije ili Srbin na kruzeru na primer. Treći se odluče za kompromis: uzmi Klimte štafelaj u ruke, put pod noge pa lepo u Buljaricama crtaj portrete debele dece ili pejzaže sa ovcama pokraj Morave pored tezge sa američkim krofnicama i kostimiranog Sunđer Boba koji ti je možda i kolega samo ga ne prepoznaješ. A oni četvrti, najžilaviji, ostaju beskompromisni i dosledni velikom Sebi pa hrabro odlučuju da nastave da žive kod roditelja, sede u zaprloženoj sobi sa krdžom među prstima, veltšmercom u guzici i šalju sonete na pesničke konkurse gde nagradu neće osvojiti oni nego Matija Bećković. Ponovo.

Moja kuća je tvoja kuća ili kao "osećaj se ko kod svoje kuće". Strance koje upoznamo na netu i koji požele da posete Srbiju odma pitaju gde mogu jeftino da odsednu ali mi kao gostoprimljivi domaćini to ne dozvoljavamo već im kažemo - Mi casa es tu casa.

Kada dođu ne propuštamo da ih vodimo na lepinju sa kajmakom, mešano meso, karađorđevu šniclu, keve prave sarmu itd

Tako da stranci u principu ovde nemaju šta mnogo da vide ali im Srbija ostane u lepoj uspomeni ako ni zbog čega onda zbog toga što su se dobro najeli i imaju par kg više..

Svojevrstan način izražavanja jednog pripadnika nebeskog naroda na postavljeno mu pitanje šta vozi, kakav ima krevet, koju marku televizora i čime doteže točak na raspalom Pasatu iz prvog pitanja. Semantika kojom se u interakciji sa ne obavezno ljubotivim sagovornikom s preke strane nedvosmisleno aludira na to kog je i kakvog kvaliteta nasumično sokoćalo/predmet/kurac-palac u ličnom vlasništvu a, razume se, prema već hiljadama godina formiranoj nebeskoj dogmi glede specifičnih područja na plavoj planeti na kojima se narečeni rendom proizvod pravi po najvišim YUSO standardima, idemo na ISO. Ono - verovatno je krajnje spontano došlo do toga da jedan pripadnik naroda nebeskog nadene ime-titulu određenoj "kul stvarčici" koja mu je na ovaj ili onaj način olakšala personalne muke Isusove na Zemlji, a pošto se naravno više puta uverio u neprejebivu kakvoću iste i poželevši dima, logično, nešto intimniji odnos sa njom. Etničko-nacionalna definicija države zaslužne za tu neprejebivost nameće se, pak, kao više nego logičan izbor za sveti ritual prekrštenja uz, fala Bogu, onu vazda prisutnu notu latentnog sarkazma, sada već genetski ukorenjenog u nebeskost naših srpskih bića.

Elem - ne vozite Rumuna ili Rusa, Finca zamenite Korejancem ili Japancem i turite Španca na fasadu. Možda ćete se, kojekude, barem na trenutak osetiti nešto internacionalnije. Kojekude, srdačan.

Sinekura oznacava dobro placen (najcesce drzavni) posao, bez velike (ili ikakve) odgovornosti, rada ili aktivnosti.
Prosto receno, srpski ideal.

Dodatak o legendi. (samo cekam kad ce upotrebiti izraz "jugoslovensko-srpski fudbal")

Srpski sin koji je zaklao murata.Jedan iz grupe kosovskih junaka kroz čiji lik se vide najbolje osobine srpskog naroda.

Tradicionalni srpski prevaranski metod sa engleskom osnovom.
CUT + RUN = KATRAN
Zakini i beži precedeno na srpski

Isto što i baba sera vs batler kod nekog lorda.

Zvaničan jezik u Leskovcu je srpski bez obzira što pola od onoga što ćujete u ovom gradu ne razumete.

Srpski teniser, zahvaljujući čijoj karijeri, psiholozi imaju priliku da definišu nov pojam u psihologiji - srpski mentalitet.
Naime, silni srpski “navijači” pokidaše živce gledajući nastupe ovog momka.
Nervira ih :
1) kada predaje meč, zbog povrede
2) kada je iscrpljen
3) kada igra kratke lopte, tzv. drop šotove
4) kada gubi
5) kada jedva pobedi
...

Ova vrsta depresije nastaje nedugo poslije gledanja gore navedenih serija. Nekih 40 minuta dnevno srpski tinejdzeri gledaju kako njihovi vrsnjaci u Americi sa 16 idu u skolu sa skupim kabrioletima, puse dobru travu i jebu se kao stuke, sa sve 16 godina. A o sposobnosti americkih tinejdzera da za jedno poslije podne savladaju kompletno gradivo obradjeno u toku skolske godine, i uz to skinu nevinost najzgodnijoj djevojci u skoli da i ne govorim.
Kada srpski tinejdzeri ugase tv, ostanu sami sa sobom, ne jebu nista a smrdljiva baba ce im i sutra u busu zvocati kako nemaju kulture ni da ustanu starijim u autobusu i kako kao takvi nikad nece uci u Evropu.
U sta drugo da padnu nego u depresiju?

Jedan od načina na koji vernik osuđuje nevernika i optužije ga da je liberal, protiv srpski plaćenik, strani izdajnik i pridaje mu razne druge nepatriotske epitete.