Чисто реторичко питање које се често може чути на сахранама.

Vremenski period neophodan da se nešto uradi, napravi, postigne... A često čak ni tad.

Rovac pitanje. Postavljeno matorijem bračnom paru u stanju je da iznudi odgovor u koji neće poverovati ni upišano dete iz predškolske ustanove. Neće poverovati ni oni sami, ali jebiga, šta je-tu je, neki odgovor se mora dati. Već uvežbana priča, prežvakana trista puta ali ipak naivna k'o senilna baba.

U biblioteci, na radnoj akciji uz gitaru, na izletu pored reke. Muda marjanova! Lažete, dupeta vam se crvene.

U kafani pored ibarske magistrale dok je ona radila kao konobarica, a on vozio šljunak kamiončinom, pa stao da svuče tri piva, izjede dva'est ćevapa i vidi ima li kojekude nešto što bi mu moglo popušiti uz put. Ništa od pušenja ali kada mu je smotani i znojavi devojčurak šukno narudžbinu stola pored u krilo i počeo grešno da trepeće očurdama u stilu pipi duge čarape nešto ga preseklo k'o tup cirkular lokalnog metalostrugara. Pa za ruku-pa u kamiončinu.

Dobro, nije ni bitno. Koga još boli kurac za to. Samo što pored svog greha i bluda koji su lokali kao mlađani nikad nemo'š čuti da se neko upoznao na način koji ne dolikuje finim i porodičnim ljudima kakvi su sada.

Još jedan izraz iz malog fudbala. Već je definisan, ali ima i ono drugo značenje.

Pitanje koje se koristi u svakodnevoj komunikaciji, mahom prilikom stresnih događaja. Uglavnom svoju upotrebnu vrednost nalazi u trenutku kada se nađete u situaciji kada su svi ili okrenuti protiv vas ili se vama čini da su se svi urotili protiv vas iz samo njima poznatih razloga.
Najviše prikladan za osobe koje ne umeju da kažu "ne" i čija se dobrota često eksploatiše.

1) Начин да поставиш питање "где је тоалет?"
2) Још један од надимака за популарног Јовицу; илити Џи-Ви-Си, произвођача електронике, познатог и по томе што је био спонзор Арсеналу, отприлике из периода владавине Дениса Бергкампа, касних деведесетих.

Rečenica iz detinjstva kojom je nekada Minja Subota delio poene igračima u Muzičkom toboganu, a danas ortak deli pivo svojim pajtašima.

Suptilan način da ne odbijete nekoga, istovremeno mu stavljajući do znanja da je velika verovatnoća da nećete doći.

Када нас толико мрзи чак и да изговоримо ову реченицу , а да не причамо о томе колико нас заправо мрзи да "идемо да видимо"

Požutela fotografija sedam nasmejanih lica pored novog bunara. U pozadini sveži otkosi otave i kruška starija od sećanja. Tri pirgava pileta i petao strogog pogleda.

Hm. Nemoguće. GPS kaže da sam na dobrom mestu. Možda sam pogrešio sokak? Ne ipak je to to. Ovde je bio bunar, kruška se odavno osušila, ali ovi hrastovi imaju bar pedeset godina. Deda je otišao u Ameriku pre tačno.. hm, pa da. Šuma. Kaže deda da su imali pet stotina ovaca, vinograd, voćnjak, okućnicu sa palisadom. Vukovi od ovog domaćinstva nisu bili siti.

Velika i Mala Kamenica su nekada imale osmoletku, manastir i crkvu brvnaru, četiri stotine domaćinstava i najbolji ovčiji sir u kraljevini. "Sedam dana i sedam noći su Bugari napadali klisuru i nisu napredovali ni sedam metara.", često bi mi deda to govorio kada je hteo da mi kaže koliko je stanovnika bilo pre velikog rata. A sada mahovina prekriva vlažne cigle šumom progutanog sela. Ovde više nema nikoga.

Prvo je došao radio. Celo selo je slušalo o poduhvatima omladine da se krvlju isprana zemlja izdigne iz pepela. Onda je došao put. A putem su otišli najpre mladi. Za njima ovce. Na posletku i svi ostali. Oni pod zavetom su ostali na dedovini. Rado ih je zemlja uzela sebi, najlepše ruže niču na groblju.

Kadar iz snova: širok put izbija iz tmine šume pravo na širok proplanak modro zelene trave, raštrkane ovce nehajno pasu a crni pulin lavežom upozorava mladu pastiricu da se hitro obuče i da pohita iz potoka jer njen voljeni joj donosi zagrljaj pun sigurnosti i tri reči ljubavi. Ali... Stranac i starica, proplanak i krava.

Sve učestaliji odgovor na pitanja tipa:
-Jesi li bio ove godine u Grčkoj?
Ovakav odgovor uglavnom ima odrično značenje i uvek odjebe sagovornika. I to samo tako.

Уобичајени поздрав двојице црногораца у Србији.

Izraz domaćina najčešći god nenajavljenih gostiju koji su dosli da naruše kućni mir. Ustvari znači e j*** te otac baš si našao momenat da dodješ

Opasno pitanje postavljeno u redovima za čekanje, koje te može, ukoliko na njega ljubazno odgovoriš, uvući u još opasnije priče o svim zdravstvenim problemima jednog čoveka, njegovim sestrama od tetke, nećaku, ćerki koja se udala za čoveka čiji ujak radi na benzinskoj pumpi (kako, bre, ne znaš kojoj, pa onoj gde su skoro davali gorivo na bonove, državna pumpa, kod Mikine trafike). Uglavnom ga postavljaju penzioneri, najčešće u nekoj zdravstvenoj ustanovi da bi ubili vreme i Boga u vama.

Logično pitanje koje se u Vojvodini uputi svakoj budali, idiotu, polupismenom kretenu koji neće propustiti bilo kakvu priliku da naglasi kako je Beograd, ta strašna kasica-prasica i ala od grada kriv za sve, od nezaposlenosti do puknutog kurtona, kriv za rupu na asfaltu, kriv za nedovoljno slanu supu, kriv što je u kritičnom momentu sranja nestalo toalet papira u kući, kriv što je nebo plavo a trava zelena, kriv za alergijsku kijavicu, kriv za španski krastavac i nemačke, ešerihijom koli, raspadnute bubrege, kriv što komarci piju krv, i naravno kriv što Mađarska nema more.

Ono što kaže voditelj na radiju kada ga je blam što pusta jednu pesmu 17 puta dnevno.

Rečenica koju koriste đaci kada se profesor tokom svoga predavanja zanese i zaboravi da drži čas od samo 30 minuta.

Ples univerzalac na svim slavama, preslavama, kafanskim i inim narodnim veseljima. Ruke pletu gore ukrug a noge rade tri udesno jedan ulevo. Traje u beskraj. Prednost mu je što izletiš iz njega samo spojiš rukama levog i desnog pored sebe.

Upozorenje koje je u kulturnijim vremenima služilo kao zamena za seksualno uznemiravanje majke neistomišljenika.

Po bontonu, ono što bi trebalo da se kaže sagovorniku koji je kinuo. Ako ikad to i čujete, odgovorite sa - Hvala što primetiste. Osećajte se makar jednom u životu kao pravi engleski džentlmen ili kao princeza.