Ne brini, ako te neće u osnovnoj i srednjoj, posle će te usrati kad joj se najmanje nadaš.

baba: "ma kažem ti volu rep da iščupa,nasmejana,peva.. ma idi,sve kako treba, muž joj diabetičar ima rak kože, svekrva šlogirana 3puta na dan je okreće,treba imati snege za to, sin joj alkoholičar malo malo pa ga kupi sa ulice...i ona tako godinama i evo sinoć samo se srušila"
baba2 raskolači oči: "TA IIIDI ma šta pričaš"
baba: "tako to ide... žuti žutuju a rumeni putuju"

Poruke na vratima garaže u prometnoj ulici sa malo parking mesta. Sortirane po godinama.

2004.
Molim Vas da ne parkirate ispred garaže. Unapred hvala.
2005.
Ne parkirajte ispred garaže.
2006.
Ne parkiraj ispred garaže!
2007.
Ne parkiraj zovem pauka. (Skica tarantule ili sličnog zajebanog pauka.)
2008.
Ne parkiraj stoko! Zabadam eksere u gume i lomim retrovizore! (Skica čekića.)
2009.
Ne parkiraj sve ti jebem! Zabadam eksere u glavu i lomim noge! (Skica lobanje. Crna.)
2010.
Prodao sam stan i garažu. Odselio sam se na Durmitor. Bolje mi je sa gladnim vucima nego sa vama. Dabogda vam se po ženama parkirali!
2011. (Novi vlasnik)
Molim Vas da ne parkirate ispred garaže. Unapred hvala.

-Opa rebra novi fon.
-Da,da.
-Daš da vim.
-Može.
(I VIŠE SE NIKAD NE SRETNETE)

- : tikataka-tikataka: Kuca ti srce...
- Stvarno? Baš čudno, nema običaj.

- Mislim da je neko u hodniku.
- Ma daj, nema šanse, pa rekla si da se vraćaju tek u nedelju... Samo se opusti!
...
- Ljubinkaaa... Ahhh... (šok) Šš šta to radiš?
- Tata nije ono što misliš!
- Sram te bilo, u mojoj rođenoj kući...!
- Ali tata ja više nisam dete a i ovo je onaj pravi.
_______________________________________________________________________
- E ljubavi, čula sam se sa mamom malopre, idemo u subotu na ručak.
- Šta? Kako idemo na ručak kad znaš da sam nam za vikend ugovorio planinarenje.
- Pa znam ali mislila sam... nismo više deca, da se pentramo po brdima i te gluposti.
- Pa što odmah nisi rekla da nećeš. Znači ja sada treba da ispalim ortake?
- Eto odmah se ljutiš kao neko dete.
- Ma nema šanse! Ne idem!
...
- Oooo, pa gde si zete junačino?

ja kad sam bio u tvojim godinama,kaki kurac...

- Kevo, ajd mi spremi jedno troje pantalona, čarapa, sve šta treba, i gomilu 'rane obavezno, idem malo na planinarenje, kampovaćemo na Ravnu Goru nedelju dana, sad se baš dogovorili...
- Kukuuu crni Petre, pa gde da kampujete, eto vam toliko dvorište, što morate čak na vr' planine d' idete? Pa treba da brinem jesi živ, jesi zdrav, šta će vam to...
- Koje more Milunka? Šta će mu biti? Tvoj je ded bio Dražin poštar, red je da i ti 'poznaš malo planine i rodni kraj, a i dobro je za kondiciju. Znaš li ti, ja kad sam sa svojim dedom išao, pa mi smo ti pešačili po 50 - 60 km u cugu... kakvi, ni za vodu nismo stajali, a jok ko oni, neće da izađu ni u dvorište, samo na onim kompjuterima sede.
- Pa ćale kažem ti da idem da planinarim, koji je sad problem?
- A ja sad da krenem mog'o bih do Beograda peške stići, ni zadih'o se ne bih! Joook, kak'i, ova današnja omladina...ja bi' njima uveo radne akcije, da se malo dovedu redu!
- Aman ćale, pa idem u KAMP JEBENI, jese drogiraš? Eto ti komšije Milenka, pa njemu pričaj i kako je deda dobio sanduk zlata od Draže, ja palim!
- Čekaj sine, a sendviči? Šta ćeš jesti, imaš li šta da obučeš?
- Ma bolje da jedem dudinje, nego njega da slušam...ajd zdrao.
-----------------------------------------------------------------------------------------------
- Sine, dođi der 'vamo, da te ljubi tvoj tajooo, mva, mva, mva, pa čestitam sine, dobio si poziv u vojsku! To je moj sin!
- Heh, do jaja ćale, kul ti foraa.
- Koja fora, kakva bre fora? Drž' na, da se u ponedeljak javišu regrutni centar!
- Ćale, na čemu si, kakvu bre ja vojsku, na šta ti ja ličim? Ne idem u vojsku, ići ću u onu civilnu ako baš mora...
- Kukuuuuu! Pa jesam ja to zaslužio? Tako li mi vraćaš, k'o malo vode na dlanu sam te držao, ima da ideš u vojsku makar te ja puškom terao!
- A daj kevo reci mu! Šta tripuje bre ovde? Celo leto da provedem ko kreten da kopam kanale!
- Daj Rajko pusti ga, sva ta vojska, oružje, šta ako se zarati ne daj Bože...nisam luda da jedinca pustim u rat!
- Što? Šta će mu biti? Opružio se tu k'o veprić u detelini, a ja mu za 'leba zarađujem! Kako sam ja dva rata preživeo, s ćaćom Albaniju peške prelazio, on da me sramoti!
- Ja sam ti rek'o, taman iš'o ispod mosta, u vojsku - neću! I koje si ti ono beše godište?
- '66, što pitaš?
- Heh, pa...ma ništa ja onako...

Gradacija bi išla otprilike ovako:
U najboljim godinama ---> U cvetu mladosti ---> Zlatiborac ---> Solunac ---> Matuzalem ---> Mator ko biblija.

Zamišljam jedan takav primer:
Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije.
U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke.
Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje.
Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega:
- Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi...
Celo društvo se kida od smeha.
On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući.
Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:

Анастас Петровић
1900-1998
прошао сито и решето

A Federer sto je u 27 imao mononukleozu? Paaaa... verovatno je u mladjim godinama trenirao tenis i hladnokrvan izgled...

-Majka, večeras izlazim sa Lelkom u grad.
-Pa zar opet...ma sad ste skoro išle u onaj vaš ZZ club (???)
-Majka, podsećanja radi, to je bilo pre dva petka.
-Ehhh kako ona mala Desina, dete sedi kući i uči, sve petice ima, kakav grad, kakvi bakrači...Dobro de, hajde, ali pazi, glavu gore-dupe uza zid.

- I to odmah da si uradio!
- Ali gazda...
- Rekao sam odmah!
- Uhvatite me za sisu, gazda!
- Zašto??
- Volim da me drže za sisu dok me jebu!
- Ali ja te ne jebem.
- Jebete me u glavu, gazda.

- Ćao, šta ima novo, kako si se snašao na poslu?
- Ma ''super'', brate, rad, rad i samo rad... Jebem ti posao!
- Ostaješ prekovremeno?
- Naravno, to mi je nagrada za pokazano do sada.
- Kako to misliš?
- Pa da se nisam pokazao, zar misliš da bih radio?