Sranje na računu.

Fraza koju su lekari kliničkog centra Srbije ovih dana bukvalno shvatili.

Odgovor na glupu konstataciju vaseg druga koji kaze da je neka cura lepa(a ustvari je ko kontejner,nego jebiga,njemu je to dobro,jer kako on kaze - "Jebao ne jebao,kurcu vreme prolazi").

Pitanje koje se u ovoj ili sličnoj formi postavlja skoro uvek kada neko okači reakciju ili poster sa pornićarkom.
Interesantno, odgovor uglavnom ne kasni više od trideset sekundi.

Opravdanje za sve.

U igraonicama devedesetih kada su harale nitendo konzole i sege ovo je bila rečenica koja je stalno izgovarana kada nas radnik igraonice upozori da nam je plaćeno vreme za igru isteklo.

Svaki dan isti kurac.

Nije bitno koji je dan kad ne znas ni koji je mesec

Koristi se u slučaju da imate komšiju koji po ceo celcati dan pusta glasnu muziku, ne mora da bude narodna (mada je često takva), a sve u cilju da ga malo šeretski čačkate. Normalno, ne mora da je on neoženjen, u svakom slučaju je tu poenta.

Pogrešio si.
Sve si uništio, nema dalje, i onda ti preostaje samo da se tešiš.
Možda si i dao sve od sebe, možda ne, ali nema nazad.
Sad čupaj kako znaš i umeš. Inače si najebao. U najgorem slučaju možeš završiti u zatvoru, mada, tamo bar imaš hranu svaki dan. I krov nad glavom.

Vrlo neprijatna pojava koja se odvija u hladnom periodu godine u gradskom prevozu u jutarnjem ili popodnevnom špicu. Zbog velike količine odevnih predmeta koje ima na sebi ( majica na bretele, majica sa kratkim rukavima, majica sa dugim rukavima, dukserica, jakna, a u ženskoj varijanti još koja stvar, na primer body ), kao i zbog velike koncentracije putnika, zbog koje se bori za goli život, individua nije u stanju da oseti ranac koji joj je na ramenima, pa nastaje prava konfuzija u glavi, od početne misli da je ranac zaboravljen kod kuće do one da je lopov presekao kaiš i odneo ga u nepoznatom pravcu. Problem je veći ako u rancu nema mnogo stvari, već eventualno par svezaska i pernica, zbog čega je ranac ekstra lagan i još je teže detektovati njegovo prisustvo.

U dečijim ligama u kojima se takmiče privatne omladinske škole fudbala postoji takozvano "treće poluvreme". Ono služi da bi roditelji netalentovane dece dobili priliku se hvale slikama svojih miljenika sa utakmice.

Deca koja učestvuju u ovom periodu igre nisu svesna da ništa što oni urade ne utiče na krajnji rezultat jer se računaju samo prva dva poluvremena i da su na terenu jer je to jedini način da vlasnici omladinskih škola fudbala navedu njihove roditellje da i dalje plaćaju članarinu.

Ovakva deca se navikavaju da im roditelji rešavaju probleme i neretko su nesvesna stvarne situacije u kojoj se nalaze jer od zlatnih rešetaka svog kaveza nemaju dobar pogled na svet.

Dešava se da ova deca kasnije, uglavnom pod uticajem sredine, dobiju nagon da pobegnu iz senke svojih roditelja i bez predumišljaja odbacuju svaku njihovu pomoć jer počinju da shvataju šta im ta pomoć donosi.

U koliko neko nikad ne dobije ovakav nagon, on će i u odraslom dobu ostati derište nesposobno za život, podložno manipulaciji, lako će nasedati na prevare i drugi neće imati puno poštovanja prema njemu. Za takvog čoveka kažemo da se vidi da je igrao "treće poluvreme" kad je bio mali.

Jednom sam na selu izvalio foru. Iako se nikad ne smijem na svoje fore, ovaj sam put to uradio, jer mi se baš sviđala. Ponovio sam je i svojoj djevojci. Između nas su mnogo kasnije počele svađice, trzavice. Sva usplamtjelost osjećanja i strasti se polako gasila.
Uglavnom, jedan dan je otišla u bioskop sa jednim drugom. Nismo pričali dva dana, pa i nisam znao ko je lik, koji mi izvodi curu.
Oko ponoći mi je zazvonio telefon. Vidio sam njeno ime. Imao sam loš osjećaj.

Kaže se za devojku koja ništa ne kapira, čak ni da je neko muva.

Ono što kažem kad' neko predloži nešto da uradimo, a pritom vidimo da ipak nismo smeli a ni trebali, i da nam se smeši neko veliko sranje.

Ono što vam prvo padne na pamet kad vidite neki telefonski klip kvaliteta blagi užas.

Kaže se za veoma izgubljenu osobu ili osobu koja se izgubila u datom trenutku.

Bilo je to lepih i veselih devedesetih. Radomir Mihajlovic Tocak se, iz jos uvek nepoznatih razloga, povuce sa scene i ode u neku nedodjiju da cita knjige. Smak je pao. Goran Bregovic je vec uveliko stvarao na polju etno muzike. Od njegovog benda ostade samo uspomena, kao i Alen Islamovic i Milic Vukasinovic da nas maltretiraju svojim novokomponovanim narodnim sranj... khm... Htedoh reci projektima. Milan Mladenovic iz Ekatarine Velike podleze (za nesto vise od 3 meseca) raku pankreasa godine 1994. Njegovi drugovi iz benda nisu imali snage da nastave. Riblja corba promeni afinitete i od kriticara svega sto stoji, puze i gmize, postadose kriticari svega sto ne obitava na podrucju Srbije.
Zbog harmonicnih politickih prilika u zemlji vecina rokera pade u tesku depresiju a kreativnost i volja postadose vlasnistvo Bekija Bekica i Jelene Karleuse. Najzesci hard-core rok koji se mogao cuti bese ,,Kad moje usi cuju muziku na struju". I bi mrak, i bi turbo-folk, i zaboravismo Crnu damu, i spoznasmo kako se ide 200 na sat. Kroz krivinu...

Mesto gde si pošao da kupiš cvikere, a vratio si se sa Sonijevim tranzistorom iz '87-e.

Ono što te lupajući na vrata priupita keva u sitne sate kad privedeš polupijanu i krajnje opuštenu ribu ( oponaša orgazam iz pornića ) u svoju sobu, koja je gle čuda taman preko puta roditeljske.