Pitanje koje se u ovoj ili sličnoj formi postavlja skoro uvek kada neko okači reakciju ili poster sa pornićarkom.
Interesantno, odgovor uglavnom ne kasni više od trideset sekundi.

Opravdanje za sve.

U igraonicama devedesetih kada su harale nitendo konzole i sege ovo je bila rečenica koja je stalno izgovarana kada nas radnik igraonice upozori da nam je plaćeno vreme za igru isteklo.

Svaki dan isti kurac.

Nije bitno koji je dan kad ne znas ni koji je mesec

Pogrešio si.
Sve si uništio, nema dalje, i onda ti preostaje samo da se tešiš.
Možda si i dao sve od sebe, možda ne, ali nema nazad.
Sad čupaj kako znaš i umeš. Inače si najebao. U najgorem slučaju možeš završiti u zatvoru, mada, tamo bar imaš hranu svaki dan. I krov nad glavom.

Koristi se u slučaju da imate komšiju koji po ceo celcati dan pusta glasnu muziku, ne mora da bude narodna (mada je često takva), a sve u cilju da ga malo šeretski čačkate. Normalno, ne mora da je on neoženjen, u svakom slučaju je tu poenta.

Vrlo neprijatna pojava koja se odvija u hladnom periodu godine u gradskom prevozu u jutarnjem ili popodnevnom špicu. Zbog velike količine odevnih predmeta koje ima na sebi ( majica na bretele, majica sa kratkim rukavima, majica sa dugim rukavima, dukserica, jakna, a u ženskoj varijanti još koja stvar, na primer body ), kao i zbog velike koncentracije putnika, zbog koje se bori za goli život, individua nije u stanju da oseti ranac koji joj je na ramenima, pa nastaje prava konfuzija u glavi, od početne misli da je ranac zaboravljen kod kuće do one da je lopov presekao kaiš i odneo ga u nepoznatom pravcu. Problem je veći ako u rancu nema mnogo stvari, već eventualno par svezaska i pernica, zbog čega je ranac ekstra lagan i još je teže detektovati njegovo prisustvo.

U dečijim ligama u kojima se takmiče privatne omladinske škole fudbala postoji takozvano "treće poluvreme". Ono služi da bi roditelji netalentovane dece dobili priliku se hvale slikama svojih miljenika sa utakmice.

Deca koja učestvuju u ovom periodu igre nisu svesna da ništa što oni urade ne utiče na krajnji rezultat jer se računaju samo prva dva poluvremena i da su na terenu jer je to jedini način da vlasnici omladinskih škola fudbala navedu njihove roditellje da i dalje plaćaju članarinu.

Ovakva deca se navikavaju da im roditelji rešavaju probleme i neretko su nesvesna stvarne situacije u kojoj se nalaze jer od zlatnih rešetaka svog kaveza nemaju dobar pogled na svet.

Dešava se da ova deca kasnije, uglavnom pod uticajem sredine, dobiju nagon da pobegnu iz senke svojih roditelja i bez predumišljaja odbacuju svaku njihovu pomoć jer počinju da shvataju šta im ta pomoć donosi.

U koliko neko nikad ne dobije ovakav nagon, on će i u odraslom dobu ostati derište nesposobno za život, podložno manipulaciji, lako će nasedati na prevare i drugi neće imati puno poštovanja prema njemu. Za takvog čoveka kažemo da se vidi da je igrao "treće poluvreme" kad je bio mali.

Jednom sam na selu izvalio foru. Iako se nikad ne smijem na svoje fore, ovaj sam put to uradio, jer mi se baš sviđala. Ponovio sam je i svojoj djevojci. Između nas su mnogo kasnije počele svađice, trzavice. Sva usplamtjelost osjećanja i strasti se polako gasila.
Uglavnom, jedan dan je otišla u bioskop sa jednim drugom. Nismo pričali dva dana, pa i nisam znao ko je lik, koji mi izvodi curu.
Oko ponoći mi je zazvonio telefon. Vidio sam njeno ime. Imao sam loš osjećaj.

Kaže se za devojku koja ništa ne kapira, čak ni da je neko muva.

Ono što vam prvo padne na pamet kad vidite neki telefonski klip kvaliteta blagi užas.

Ono što kažem kad' neko predloži nešto da uradimo, a pritom vidimo da ipak nismo smeli a ni trebali, i da nam se smeši neko veliko sranje.

Kaže se za veoma izgubljenu osobu ili osobu koja se izgubila u datom trenutku.

Bilo je to lepih i veselih devedesetih. Radomir Mihajlovic Tocak se, iz jos uvek nepoznatih razloga, povuce sa scene i ode u neku nedodjiju da cita knjige. Smak je pao. Goran Bregovic je vec uveliko stvarao na polju etno muzike. Od njegovog benda ostade samo uspomena, kao i Alen Islamovic i Milic Vukasinovic da nas maltretiraju svojim novokomponovanim narodnim sranj... khm... Htedoh reci projektima. Milan Mladenovic iz Ekatarine Velike podleze (za nesto vise od 3 meseca) raku pankreasa godine 1994. Njegovi drugovi iz benda nisu imali snage da nastave. Riblja corba promeni afinitete i od kriticara svega sto stoji, puze i gmize, postadose kriticari svega sto ne obitava na podrucju Srbije.
Zbog harmonicnih politickih prilika u zemlji vecina rokera pade u tesku depresiju a kreativnost i volja postadose vlasnistvo Bekija Bekica i Jelene Karleuse. Najzesci hard-core rok koji se mogao cuti bese ,,Kad moje usi cuju muziku na struju". I bi mrak, i bi turbo-folk, i zaboravismo Crnu damu, i spoznasmo kako se ide 200 na sat. Kroz krivinu...

Mesto gde si pošao da kupiš cvikere, a vratio si se sa Sonijevim tranzistorom iz '87-e.

Ono što te lupajući na vrata priupita keva u sitne sate kad privedeš polupijanu i krajnje opuštenu ribu ( oponaša orgazam iz pornića ) u svoju sobu, koja je gle čuda taman preko puta roditeljske.

Ne kaže se za džabe da ko nije živeo u studentskom domu, nije iskusio studentski život. Tu možeš da upoznaš svakakve ljude počevši od spremačica, preko portira, radnika u studentskoj sluzbi, pa do samih studenata. Kada dođeš da se uselis u dom moraš prvo da preživiš službu. Uđes na vrata, kažeš onako fino dobar dan a dobiješ samo mrk pogled, gleda te kao da si joj/mu pobio sve najmilije. Bez ikakve ljubaznosti te šalje na ovaj šalter, na onaj šalter na kojima se ponašaju prema tebi kao da si došao da prosiš, a na kraju kada se posle svih tih cimanja vratiš konačno u službu, sa istim onim pogledom ti bukvalno ugura u ruku papir sa brojem sobe (na osnovu koga ćeš da tražiš ključ). Kažes hvala, dovidjenja, a naravno dobijes muk. Dalje, portiri su pola pola. Ima takvih likova koji su maksimalno korektni i čak i kada napraviš nešto neće da ti prave problem. Ali zato ima pravih skotova koji bi samo da se uvuku šefu u dupe kako su oni eto dobri radnici i samo idu od sobe do sobe i jedva čekaju da nekog prijave za najmanju sitnicu. A spremačice su posebna priča. Sediš u čitaonici (više vas) a ona baš tad mora da briše staklo i ajde to nego istovremeno priča telefonom sa ćerkU, i objašnjava joj kako da podgreje ručak, al´ nek joj ne zameri što je malo izgoreo (sa akcentom na e). A studenti, e to je već nešto drugo. Ima svakakvih: neki se ponašaju kao da su došli na ekskurziju, prave žurke svako veče, dobacuju ljudima sa prozora, ponašaju se kao deca u osnovnoj školi. Zatim ima onih pravih smarača. Sve njihove priče se svode samo na ispite, ne izbijaju iz čitaonice, sa podočnjacima do zemlje, pitaš ga nešto normalno, a on samo klimne glavom i blago se nasmeje. Ali oni su u principu i najbolji, nikoga ne diraju i rade za sebe. Ali najgore su mamine i tatine maze kojima sve smeta,ne odgovara im stolica, moraju da sede uvek na istoj, jer ovako nemaju koncentraciju, napolju +40, otvoriš prozor a oni se žale na promaju, smeta im svaki šum, (neke devojke ne mogu ni u čitaonicu da dođu a da nisu našminkane), a žale se kao da samo oni imaju ispite i kako im je teško. Ali nije sve tako crno. Možeš da pronađes taaako super ljude da moze da ti bude baš baš strava i da podjebavate ove snobove.

Deo izjave gosn ministra za rad Zorana Đorđevića o prednostima života u Srbiji a često korišćena kao Odjeb odgovor od gastarbajtera kad osete u razgovoru i najmanju naznaku da nekome treba nešto od njih.

Džet seterke su bogate naslednice koje nemaju blage veze ni o čemu, pa samo lade jaja po svetu. Ništa živo ne rade sem što prave reality emisije (BFF, Kurac - Shot - Rock of Love) i kurče se po VIP delovima diskoteka, kockarnicama, napijaju se samo pred očima paparaca.