Deo njihovih biogravija koji se odnosi na njihove fudbalske početke. Uglavnom su bili na ruglu siromaštva, 10-ak km udaljeni od mesta na kom su trenirali (njive, mrtvaje, uvale, vrtače), ne retko sa oskudnom opremom za trening.

Uporno trčanje u zagrljaj bivšim dželatima i pravljenje jedne te iste greške kroz istoriju.

Оног трена кад пожелиш нешто да урадиш у продавници, на улици, пред појединим људима, или да урадиш неком човеку, када одгледаш у глави цео тај неки често друштвено забрањени догађај, и само се насмешиш и искулираш, или растужиш...схваташ да имаш Али Мекбил синдром, јер, ко што, она у тој серији пуној неких срцепарајућих сцена и смешних догађаја, осећа да упада, рецимо, у црну рупу без дна и пропада и пропада и пропада...док се не врати у реалност и суочи са непријатном ситуацијом која је изазвала тај филм...тако и ти одлуташ и допустиш себи неки трип, а онда се вратиш и чиниш оно што треба.

Кад крене неко да јебе мајку свима у околини.

Lik razvijenog, takoreci, "napucanog" torzoa i nogama kao pecaljke. Danas vise nego cesta pojava.

Boljka koja se javlja sa dolaskom sunčanih dana od koje pate razni olimpijski jebači, a karakteriše je posađivanje u kafiću na otvorenom i neumorno merkanje ženki u prolazu pomeranjem glave levo-desno.

Kada redovno taguješ sve prethodne definicije u nadolazećim .

Колико толико, сви смо чули за овог јунака, из млађих нам дана, неки од нас су чак били опчињени његовим ликом и делом, а некима је једноставно изгледао геј. Било како било, борба против зла уз чувени поклич "ја имам моћ", давала му је ту дозу зајебаности, која је довољна кад имаш шест година. Елем, са седам га је већина прерасла, и прешла на друге суперхероје, док је код неких, остала доживотна деформација.

Кад ухватиш кваку од врата, неки гелендер или нешто слично, а дрмне те струја.

Društvena pojava karakteristična u zemljama bivšeg Istočnog Bloka i SFRJ, kada se ovdašnje žene udaju iz koristi za zapadnjake.

Najizraženiji tokom zimskih meseci. Čim se smrkne, spava ti se.

Pojava da riba (najčešće kres kombinacija koju neko vreme niste videli - smorila je, a realno je i ružna) za koju ste pomislili da bi bilo baš "do jaja da je vidite i da se kresnete", nakon dobrog "bacanja majmuna" izgleda neverovatno odvratno i zapitate se prosto kako je moguće da vam je uopšte palo na pamet da je pozovete.

Izbezumljen, hladan pogled. Tvoje prisustvo širi besnilo svud oko tebe. Samo što ne ujedaš. A nemaš koga. Onaj ko je zaslužio je upravo otišao.
Noge te same nose, ne pitaju kuda ćeš. Kao da je bitno? Sve je u znaku pitanja "gde se skrila greška?". Nema odgovora... zapravo, nema ni greške.
Srce se cepa, ali ne staješ. Ideš dalje, ne primećujući da to mokro na licu nisu samo suze. I nebo jeca.
Zamagljenim pogledom pokušavaš da streljaš polaznike iste sorte tvog nevernog gospodara, ali uzalud, niko te ne primećuje. Verovatno su nahranili svoju sujetu..
Ali kad ponovo ogladne, ukrašće opet nečije srce, poigraće se i baciće ga, bez imalo griže savesti..
Sve bi ih išutirao. Ili bi lupao glavom o zid. Umesto toga jecaš, ali glasa nema. Grudi pune bola ne dozvoljavaju ti da pustiš glas, samo kad-kad u kratkim trzajima ispustiš čudan uzdah.

Ситуација у животу кад схватиш да је неко место које је раније представљало задовољство, постало само најобичнија навика и испуњавање форме.

Зашто баш синдром "омиљене биртије"?

Свака биртија, или нешто забаченија кафана која не стоји на сред пута, свима пред очима, је некада почињала са радом. Тих дана, у њој се оформила прва екипа, која је у првих пар месеци постојања овог локала прерасла у прве сталне муштерије. Е сад, како налаже неко правило, оно што је разликовало овај угоститељски објекат од осталих је чињеница да је та екипа заправо чинила његово највеће благо. На страну чињеница да је пиво увек било 'ладно, и да се газда није шкртио на проценту меса у ћевапима у односу на соју, али је екипа била оно што је ову биртију издвајало у односу на остале.

Временом, у ту биртију почели су да свраћају разни људи са стране, неки су се уклапили у "први тим", неки су правили нов тим, а неки су одскакали. Ћевапи и пиво су и даље били ту, додуше, временом су многи увидели да су они заправо одувек имали најмањи удео у томе, и давали најмањи разлог за долазак на, сада већ некима омиљено место.

Сад је већ кафана добила своју светлећу рекламу испред улаза, тако да су у њу све чешће долазили непознати људи, проблем је био у томе што је већина далеко више одскакала од првобитне екипе, која је сада већ добила свој сто у ћошку, додуше, са пар столица вишка, на које је увек неко седао, непожељан, или пожељан.

Тако је временом омиљена биртија постала само испуњавање форме, и чињеница да се долази "само да се дође", је била пред очима свим члановима прве поставе. Остало им је да се теше тиме да је то природно.

Данас кафана има велику светлећу рекламу испред, дупло већи локал, а газда је од зараде отворио још једну на другом крају града, три пута већу.

Uvijek neko nekom sere po glavi. Osim onih koji su sasvim gore, (njima niko), i onih sasvim dole (nemaju na koga).
Hijerarhija.

Психичко стање кад вам се укине интернет на месец дана, а ви се грчите, чекате да то време прође, све би дали за један поглед на насловну страницу Гугла.

Јавља се код породица из Србије које су на привременом раду у некој западноевропској или скандинавској земљи где је децидно забрањено и противзаконито малтретирање деце и нејачи па макар она била и ваша. Нагомилани бес и фрустрација се на одмориштима и паркинзима по уласку у Србију сручи на леђа ове деце и добију епске батине које се памте целе године до следећег летњег распуста.
Ништа не може да замени задовољство и осећај слободе који у тим тренуцима обузима родитеља.

Jedna od najstrašnijih bolesti mozga savremenog doba. Šta bi se desilo sa vilicom i zubima kad bi ceo život jeli paštetu i stvari koje se ne žvaću? Naravno, deformisali bi se. Isto to se dešava i mozgu koji se ceo život hrani ''paštetama'' i čiji je najteži zadatak pamćenje 10 simbola- google.com.

Kada te alarm probudi rano ujutru, pogledaš kroz prozor, napolju još uvek pada sneg, duva vetar, sve zavejano, a kod tebe u krevetu tako toplo i divno da bi se najradije zavukao pod jorgan i nastavio da spavaš sve dok se ne prolepša vreme

To je situacija kada pomisliš u sebi "živeo faks", dok ona tebe pita "Kolega da li je slobodno (mesto)?" Ti nabaciš osmeh na lice, ponašaš se neobično u njenom prisustvu, i svaki sledeći dan moliš boga da se ponovi isti scenario.