Elitni deo naselja, gde živi sam džet-set (Đeljana, Hamiz, Nurija & company)
Nalazi se u dolini Mokroluškog potoka pored Sive Stene.

Poznat po bontonu i lepim nahođenjem, da je čak ušlo u anale.
Takođe, "Miss Marinkove Bare" je laskava titula za tamošnju lepotinju, koju organizuje sumnjivi biznismen pod nazivom Gazda Raka.
Tako ako vam reč "prostačina" suviše neinspirativno zvuči, uvek se možete pozvati na sledeće:

Nekada floskula koju su koristili učenici, danas bolna konstatacija sa kojom profesori u osnovnim i srednjim šolama odlaze da rade svoj posao. Jebiga - ničija nije do zore goriela...

najomraženiji mesec u narodu

Drevna samurajska taktika kojoj pribegavate kada se nalazite u wc-u na nekom javnom mestu (škola, faks, poso, kafić, diskoteka...) koji nije zvučno izolovan, a u njega uđe još neka osoba NN. Prvo se trudite da pritajite riku i urlike iz svog anusa, što se trudi takođe i osoba do vas.
Trenutak napetosti povećava zvuka kucanja poruke na telefonu, ali nezadrživa lavina uskoro kreće. Najpre se čuje jedan pljus! pa drugi i onda kreće sporadična rafalna paljba i svaki stid je pao u vodu.
Pritajeni tigar i skriveni zmaj se sada razotkrivaju u svom pravom svetlu.

Osobe koje su imale tu sreću da im ulica bude kuća i škola. Tu ne mislim na Rome, beskućnike, prosjake, kao ni na kriminalce. To su većma likovi koji se lože na pripadnike zemunsko-surčinstkog-tvorza društvenog krema, te glumataju neku jačinu, opakost, nadrkanost. Istripovani do te granice da misle da su neki bitan faktor, a u stvari su samo lica u gomili koja ili propadnu u životu ili ih neko spusti dva metra ispod zemlje. Neki se čak i opamete, mada uglavnom kasno.

U pačjoj nam zadali školi
Misao onog što čelik kalio
Jebeš mi sve po spisku
ako se Diši ne budem žalio

Maksimu gordo zvuči
Diogen ga tražio svećom
Jebem ti ovakve teme
Aj pa nek mi ja sa srećom

Vo vjeki vjekova
Da jebe rak raka
Od majmuna čovek ne biva
Dok obrnuto šljaka

Ko čovek se rodiš
A kakav ćeš mreti
E to stalno moraš
Imat na pameti

Više volet igru
Od pobede, uspeha, sjaja
Da bi pravi čovek bio
Moraš brate imati jaja

Čovek za raju igra
I po cenu Vratnika
Plaši se samo sebe
Ne i od drugih ratnika

Junak se brani od drugih
A čovek druge od sebe
Pritom znajući dobro
Da će zbog toga da najebe

Šta znači čovek biti
E to je prava tema
Čovek je prosto čovek
I druge definicije nema

Evo učo ovo je
Pismen moj zadatak
Zadaj lakši sledeći
Jebo li te patak

Kad te ćale pita nešto o gradivu iz istorije, a ti samo slegneš ramenima. Onda on dobije motivaciju da tebe mnogo motiviše, pa te savije dok ne propevaš sve do Kulina bana. Ubije boga u tebi tako da propevaš o događajima za koje nisi ni znao da postoje! Ova tehnika je primenljiva na sve moguće situacije, ne mora biti samo škola. Kao što se vidi u svakom akcionom filmu, mnogi posle savijanja (kostiju) dođu do zavidnog znanja iz ispitivane oblasti.

Pojave koje nastaju kada neko odeljenje ima pismeni zadatak, pa se onda đaci dogovore da pozovu školu sa govornice i kažu da je postavljena bomba. Glupi direktor-ka kao fora ne zna da li je dojava lažna ili nije i prekida nastavu. Đaci koji su sve to smislili su srećni što su izbegli muku za bar još jedan dan, dok ostali đaci koji nisu učestvovali potajno priželjkuju da je to ipak istinita dojava i da će se škola srušiti.

Savršeni mir i tišina, bez klinačke dreke, nastavničke histerije, gađanja kredama i sunđerima. Niko ne škraba po meni, nema igranja sa rasvetom, ubadanja šestarima po mojim zidovima, ostavljanja ljubavnih poruka markerima.
Savršen mir i tšina.
Povremeni upadi tetkica koje mi pobrišu prašinu i podove, otvore mi prozore da se malo provetrim, ili matorog domara koji se trudi da osposobi sve što su mali demoni na meni uništili? To nije strašno, čak naprotiv. Eto, ove godine su me i okrečili. Osećam se 10 godina mlađe i spreman na sve izazove koje mi donosi 1. Septembar.
S vremena na vreme natrči debeli diša, i preko stola naguzi sekretaricu koju je zaposlio, a ponekad se i nastavnik fizičkog zapije sa hemičarem, i sve je to ok, i ne traje dugo. Naročito dišina jebačina. hi-hi
I onda opet mir i tišina. Opušteno dremkam se i gledam. Tabla, čista, umirujuće zelena, ormani izglancani, ćute po ćoškovima, dupke natovareni knjgama i vežbankama, kompjuter i grafoskop prekriveni čistim čaršavima, spavaju svoj letnji san. Spavam i ja sa njima.
Savršeni mir i tišina...
A onda dođe taj jezivi 1. Septembar. Od zvona koje najavljuje otvaranje školskih vrata dobijam napad panike. U daljini čujem stampedo dečijih nožica, graja je sve glasnija i bliža, otvaraju se vrata, prva torba leti preko mene i pada pored stola, rulja uleće naglavačke i završava se moj letnji raspust.
Mali zlikovci su se vratili, počinje haos.

Tekovina 90-ih ,ustanova zatvorenog tipa(samo za odabrane,izuzetno talentovane polaznike i polaznice)nastala, kao rezultat potrebe trenutka.Prestižna i visoko edukativna škola u kojoj se uče krucijalno važne stvari poput: retardiranog brejk densa(nema nikakvih dodirnih tačaka sa pravim,mnogo više liči na jači napad epilepsije),akrobatske vještine,špaga(muška i ženska) i sl.
Glavni kouč,veliki ljubitelj lingvistike,osebujni Šabani lično,vlasnik nevergrin hita:"Sladžo,čekam te kod kolima..."

Što bi rek'o moj nekadašnji sugradjanin Mića Vukašinović:"Stvar je u postavci mozga!"

Ovo nije tema. Ovo je poruka. Osveta. Šamar. Lupljen sa smeškom.

Znam da si je zbog mene zadala! Znam da si provalila kako te gledam, kako i koliko drkam kod kuće (dobro, nekad i u školi, u wc – u, kada izađem sa tvog časa zbog napada kašlja).
Znam da i ti znaš da znam. Al ja znam i ono što ti ne znaš: Sada ti meni daješ temu, ali zapamti – doći će dan kada ću je ja tebi zadati.

Zvaće se: Iz žablje perspektive gledam mu u oči. Opis toka svesti, da, da. Ajmo smešak, tu si bar ekspert štovateljice Džejms Džojsa , jebo te Džejms Džojs da te jebo. Posvetimo se Uliksu, skroz se posvetmoi mom nadrkanom Uliksu, usnima se posveti mom nabreklom Uliksiću. Radite na temi profesorice Davidovič, napravite Uliksu mašnicu od tih haltera koje slutim pod suknjom. Poludeću, sve ti jebem...

- Kh, kh, oh ne, kh, kh, opet onaj moj kašalj...
- Izađite Bradiću, izađite, znate kako se kaže: Kašalj i još po nešto se ne da sakriti. A ni zaustaviti.

Jebem ti vreme, još petnest minuta do zvona, a nisam završio. A sad mi se i ne piše, osećam se nekako prazno, izduvano.

A vid' samo ove male štrebere. Ko robotići neki, majke im ga spalim. Alo rođaci, o čemu li serete tolko? Ovo je moja tema, koju je zadala moja buduća žena da me jebe sveteći se jer oseća da ću ja jebati nju jer će mi se podati jer ne može više da se odupire osećajima koje gaji prema meni, jer... Prema meni statisti, prema meni školarci, diplomiranom, odabranom Meni...

- Još pet minuta, privodite kraju.

Kraj? Ljuto se varate gospođice Davidović, prepičko Majo profesorice. Ovo je tek početak.
Ali da ti na brzinu napišem, neka ostane na ovom papiru koji će jednom, uramljen, krasiti našu spavaću sobu, da ti napišem da znam svaku tvoju misao (ne ljutim se, znam da se igraš, da me provociraš).

ZRNO – zrno kao zametak, kao klinac? Ja klinac? A? Balavac? Znaš da znam da te to pali? Nisi ti slučajno posle književnosti odlučila da vratiš pero u repić i da njime mašeš pred mladim petlićima. Osetila si da nemaš reku u sebi, pa si na tuđe izvore došla vampirice, da se hraniš mladim sokovima. Pun sam ih.
GRAŠAK – očekivao sam bolju metaforu profesorka. Nikakav, bezvredan dečkić, bljak mirisa i ukusa. Da, kapiram da si mi to poručila. Grdno se varaš, videćeš kada me lizneš, kada me zagrizeš. Videćeš kada moj mali čarobni grašak proklija u tebi princezo. Vot čudnij metamorfoz. Daćemo mu ime Miloš. I ja volim Crnjanskog, ti tako divno pričaš o njemu.
IZ PROFILA – ti samo misliš da si me upoznala iz mog jebenog fejs profila. Namerno tamo gajim sliku površnog klinca drkadžije. Pažljivo poliram taj stereotip jer znam da svakodnevno, manijakalno proveravaš šta ima kod mene. Krijem ja svoje dubine na plitkom netu, ne boj se. Ne znaš ti još ništa o meni AnaFontana95 (čim si poslala zahtev znao sam da se ti kriješ iza nika, nekako sam osetio). Ima vremena, upoznaćeš me!

I za kraj: Svaki put kad izađem sa časa, čekam te u profesorskom toaletu. Uvek se nadam da ćeš doći. Jednom i hoćeš, osećam da samo čekaš pravi trenutak.

- Hoćemo li više Bradiću, samo vas čekam!

------------------------------ Domaći rad------------------------------------

Učenik: Dragoljub Mačkić, O.Š. ''Jovan Jovanić - Zmaj'', Pukovac

To ima jedna moja komšika iz selo i zove se Dragica, od Tasića. Onaj mladež boje govneta starog tri dana krasi njen nos, oplemenjuje je i daje joj sigurnost i jačinu. Zato je i zovemo veštica. Moj tata je zove Batićka a deka orlić. Jednom sam pošao u školu, jeo burek i kacam je vido počeo sam da povraćam. Pet dana sam primao infuzije.

Priča se da bi bila mnogo dobra pička kad ne bi imala ONO na nosu što visi ki kravino vime. Barem je tako reko domar Stole i direktor bolnice.
I moji drugovi se plaše. Naročito Neca. Rekao mi je da je non stop sanja kako se na ispraćaj u vojsku samo sa njom ljubi. Ne pušća ga.
I moj dodž Rundo ne prestaje da laje kad je vidi i oće gu api.

Ali, budimo ozbiljni. To zrno graška na profilu je stilska figura - metafora, za ima ono nešto što mi se ne sviđa. Iako može biti čak i najbolja osoba koju poznaješ, čak i ona ima to nešto što ne znaš šta je a plaši te. Još ako stvarno imaju neku čudnu grbu na nosu, pazi se, TO je obeleženo od Boga.

ničija mama se ne proziva,
skroz nečitko i neuredno,
o pravopisu da i ne pišem,
zadnji pasus prepisan,

nedovoljan (1) Žana Tasić

Kiša koja simbolizuje kraj raspusta. Dan pre nego što padne, kao da se u vazduhu oseća nešto što nas steže oko srca. Čim kiša padne, ona sapere svu radost,svu sreću koju leto pruža. Vešala su mila majka u odnosu na tu kišu...
Može se desiti da kiša i ne padne, al će sigurno biti mutno nebo, a ako ni to ne bude, budite sigurni da to simbolizuje dobru godinu,i da vas škola neće napatiti te godine...valjda...

Ono sto je dovoljno sponzorusama da se smuvaju sa nekim bubuljicavim debelim odvratnim seljakom. Ko da ce da postignu nesto sto ce da se voze 30 minuta u skupim kolima. A on smrdi na alkohol i ponekad ih i bije!

Recenica kojom se sigurno svako od nas vise puta obratio "zrtvi" kojoj odgovara.
Obicno je to u kriticnim situacijama, kada su najmanje potrebne jedinice iliti ako NAS MRZI PROFESOR!

Svako leto je skup međusobno isprepletanih dana mrmota, začinjenih povremenim odstupanjima od svakodnevice (kao i ostatak godine, uostalom).

Šablon letnjeg raspusta (odmora) trpi minimalne promene u različitim životnim dobima. Sve se svodi na ubijanje vremena ili prikupljanje novca koji ćemo utrošiti na isto.

Branje malina. Kupanje na Adi. Rad na građevini. Pikanje Menadžera. Konobarisanje. Put na Zakintos. Spremanje ispita. Varenje u parku. Spremanje popravnog. Muvanje riba. Odlazak međ' familiju po harač. Skakanje u prašini Bir festa.

Raskalašna rodbinska svadba nije baš aktivnost koja će vam obeležiti leto i biti stvar po kojoj ćete pamtiti godinu, ali to nije ni maraton treševa ili filmova sa Van Damom. Ono prvo se, ipak, ne dešava na nedeljnom nivou.

Nekoliko sati vožnje izakanim Opelom je dobar predznak za torturu koja sledi pod okriljem ceremonije venčanja i bahanalijama koje slede. Ritualno pozdravljanje sa mnogobrojnim članovima šire porodice ume da pojede još nekih sat ili dva.

Onda sledi crkva, cika dece i vika brkatih žena po dvorištu iste, i još sijaset neprocenjivih trenutaka vrednih mesta u albumu sa slikama, dok konačno ne dođe momenat kada će mladi par prihvatiti uslove korišćenja.

Mali skok unapred i nalazimo se u velelepnoj sali obližnjeg hotela.

Dok sam sedeo, ispijao rakiju i bockao kupus, posmatrao sam mlade devojke sa mladine strane koje su energično đipale unaokolo. Pogledom sam preletao prostor, pitajući se da li su ovo stvarno moji koreni. Na stolici pored mene primetio sam daire na kojima je pisalo ''jebeš zemlju koja Guče nema!''.

''Uvek deli ženama komplimente'', prenu me iz razmišljanja jedan od deda-stričeva svojom mudrošću, ''ništa ne košta, a ne znaš kada će da valja''. Završio je svoje kratko izlaganje slistivši ko zna koji dupli viski i tutkajući mi crvenu u džep košulje.

Ugledao sam jednu, naizgled poremećenu (nadam se da je to politički korektan izraz) ženu, kako ustaje. Pratio sam njene pokušaje da shvati složenu mehaniku kola dok sam se borio da zadržim silne đakonije i rakiju unutra kiselom vodom.

Nebrojeno rakija, numera o ženidbi sina i evara koji su leteli na sve strane kasnije, opet sledi transportovanje pijanih guzica (istim, tragičnim, Opelom), ovaj put kući.

Već sutra sledi novi dan mrmota i krckanje preostalog vremena označenog kao letnji raspust.

Profil po definiciji predstavlja prikaz lepše polovine dela tela ili čitave osobe. Većina ljudi ima nesrazmerne crte lica, dok većina devojaka ima nesrazmerno veći broj bubuljica na jednoj strani lica, tako da pogled iz profila poništava negativne karakteristike i stvara iluziju kako je i ostatak lica i tela tako privlačan, skladan i lep.

Zrno graška po definiciji predstavlja minijaturno, nebitno, nezanimljivo i, većini, neukusno zrno koje u saradnji sa nekoliko istih jedinki odrasta u zajedničkoj mahuni. Kada se čisti iz mahune, ne primeti se ako slučajno ispadne iz činije. Kada se jede, ne primeti se ukoliko nije pojedeno sa velikim brojem tih istih zrna. Činjenica je da predstavljeno ovako deluje kao nešto krajnje mizerno i nepotrebno, ali je isto tako činjenica da združeno u veliki broj predstavlja veoma bitan faktor, naročito za gladnog čoveka. Klasičan primer efekta čirlidersica.

Kada se ove dve definicije spoje, dobija se nešto što zajedno ne ide nikako, prvenstveno zbog toga što nema potrebe za gledanjem sa lepše strane nečega što je već ružno. Ajd što je ružno, nego je još i nezanimljivo. Upravo zbog toga pojedine lobanje sa društvenih mreža mogu da prestanu sa slikanjem iz profila, poluprofila i guznih poluprofila, jer normalnom čoveku deluju zanimljivo kao profil zrna graška.

JESI LEPA, ALI AKO SE SLIKAŠ ZA JOŠ DVADESET ISTIH, PA DA VAS GLEDAMO KAO ZBIR, A NE KAO MIZERNE JEDINKE!

Student koji podržava Darvinovu teoriju evolucije i veruje samo u to da je čovek nastao od majmuna, a ne od pepela... Kako da veruje u dva čuda? Bio je u sukobu sopstvenog mišljenja i tako se kao akademski građanin opredelio da ipak ne veruje u Boga. Bez obzira što su ga roditelji i škola učili drugačije, on je odlučio i nema priče. Bog ne postoji...do večeri pred ispit, kad naprasno postaje vernik i veruje u sve sile nebeske, te im se i moli da položi sutradan ispit koji nije čak ni pročitao.

Mrak pred očima, bol u rebrima, ukočenost u nogama. Padam na bok. Leb ti jebem šta ovo 'vol'ko boli? Napipavam kvaku, otvaram vrata. Bela svetlost svuda oko mene, osećam se kao vampir dok rukama pokrivam oči. Napustio sam svoju jazbinu, i sada pred sobom vidim siluetu. Otvaram oči vidim poznato mi nešto. Hej, pa to je keva.

Ni umio se nisam, pravac kuhinja. Na stolu me čeka spremljen obrok, kajgana i šolja toplog mleka. Dok ispijam mleko, gledam datum na novinama. Raspust čoveče, jun mesec. Haos, pičke, ludilo, mojoj sreći nema kraja.

Uprkos planovima ceo dan sam proveo u krevetu, umoran k'o pseto. Neko zvoni, keva trči da otvori vrata.
Mile, Marko, Jovana, Jeca, ma pola razreda mi visi na gajbi sa sve nekim čokolada i sokovima. Ništa mi nije bilo jasno al' kultura je kultura. Sa svima sam se pozdravio i pokazao im da sednu. Svi me pitaju kako sam, da li me nešto boli. Pa kad ih već zanima rebra me povremeno zabole, a umoran sam ceo dan, oči ne mogu da otvorim. Kaže mi Mile da sam prekosinoć uzvik ,,Haos, pičke, ludilo" uleteo u lokalni kafić, i krenuo da muvam neke dve prepičke. Prvo su mi one lupile po šamar, pa su me njihovi momci izgazili, a još me ona gorila iz obezbeđenja ispendrečila. Redaljka brate, HAOS je bio. Nisam se ničega sećao, ali su mi dva naprsla rebra i masnice na oba oka bili dovoljna uspomena. Tokom raspusta PIČKE video nisam, ali sam po pički dobio. Jedino LUDILO ovog leta bilo je kod komšije Pera kome su navukli košulju i poslali ga u Lazu.

Nakon što su mi se rebra zalečila, pomag'o sam ćaletu na njivi. Što kaže stari moj : ,,Traktor da voziš, kockice da bacaš, drva bre da cepaš, pa neće da te ugaze ko pičku!" I tako bejaše. Drva za zimu su već spremna, sena i deteline ima za narednih par meseci, a i ja sam malo ojač'o. Na more nisam iš'o, jebiga nije se imalo para.

Septembar je mesec, raspust je proleteo, sve što je ostalo od njega su lekarski nalazi, par preldžijskih saveta od strane oca i nada da ću u ponovnom deulu sa profesorima proći što je bolje moguće.

Ah, ta jesen, to zlatno godišnje doba...

Pa još u mom kraju! To bre nema nigde.
Ta čarobna boja sunčevih zraka koja prolazi kroz krošnje drveća... ples žutog lišća na povetarcu, poslednji koncert žaba kod potočića i sve u duhu prirode.
Brda počinju polako da se pokrivaju braon ćebetom.
Božanstveni cvrkut kanarinaca, slavuja, lokera, cajzli koji vragolasto lete na nebu, oplemenjuje dušu i telo. Ma, kao da na svakom koraku slušaš Vivaldijevu jesen. Prirodni melem za mozak.

Neubrani kukuruzi se njišu... snajke se vataju za klipeve i jedna drugu podjebavaju istim u vidu cajpera. Ali, niko se ne ljuti. Vremešne domaćice vredno sa svojim komšinicama spremaju zimnicu jer mlađe neće. Nije njima teško za svoju decu i unuci ništa. One se zezaju tako što ćoravoj Radi ubace šećer u pinđur ili Stani stave pola kila džinki u blagi ajvar.

Veselih travara je na svakom koraku. Miris livadskog cveća prosto ih opija. Svačega se tu nabere a naročito po nepristupačnim obroncima. A, zima je duga...
Drugari sa pašnjaka se rastaju sve do proleća. Ovce, krave, sitna telad, svi plaču... čak je i konjska muva pustila suzu. A u mom kraju, te živuljke su se zezale i sa kurjacima i lisicama.

I sve je to tako lepo do, otprilike, polovine oktobra. Onda krenu kiše i loše vreme...
Al' mene bole kurac, ja sam do tada već daleko na jug.

Primite puno toplih i sunčanih pozdrava sa prelepog Madagaskara
Laki lasta