Koriste ga iskusniji vozači, kada početnici u kafanici počnu da se "proseravaju" kako su voziliiiiii, a položili su ima ..."4 PUNA meseca"...

Obdaniste: svidja ti se pomalo jedna devojčica, još samo kad ne bi bila takva kmeza i kad se ne bi upišavala, pa ispunjavala bi sve uslove.
Prvi i drugi razred: Ima po jedna lepa u svakom odeljenju i svi je jure, a pošto je toga i svesna mnogo je digla nos.
Treći i četvrti razred: Sad ih već ima po dve i vode ogorčenu borbu za prevlast, jednoj su malo porasle sise i ima lepši ten, a druga je bolji djak i pravi super rodjendane.
Od petog do osmog: Svake godine ispliva još po jedna , tako da svako odeljenje na kraju osnovne ima po 5 do 6 "dobrih riba".
Srednja škola: Trećina ženski su vec u startu sasvim dobre, a do cetvrte godine dodje se do celih fifti-fifti.
Fakultet: Otprilike četvrtina su neki grobovi, a ostalo sve vrh pičoke.
Ostatak života: Nadje se bre i poneka da ne valja. Mada...?

Decu valja nečemu naučiti i pre nego što se opismene.
Roditelji mogu da im daju netačne, homofobične ili politički obojene informacije.
Škola 22. veka može da da ogoman doprinos :

Slovo G : gej (varijetet ljudske vrste, u istoriji poznat kao bolest, s sada, zahvaljujući Evropi i lobijima, možemo da se pohvalimo sveopštom ravnopšravnošću)

Slovo E : Evropa ili Evropska Unija (deco, pogledajte zastavu iznad table, zastavu na banderi, zastavu na školi. Primili su nas tek posle 100 godina upornog udovoljavanja zahtevima.)

Slovo R : ravnopravnost (držati u rezervi snimke prve gej parade i pustiti deci da vide kako se to krvavo stiče; prim autora-spaliti i uništiti sve fotografije iz ranijih revolucionarnih zahvata da se ne bi unosila zabuna)

Slovo S : silikon (deo tela koji se da opipati, nikako videti, sintetičkog porekla)

Slovo L : lekar (sve češće trpa silikon u telo i tako otklanja sve životne probleme, nekad je lečio bolesne)

Moderan oblik izraza ,,manji od makova zrna'', ali nemjerljivo brutalnijni jer se iskazuje imperativnim glagolskim nacinom. Ovom izjavom se sagovorniku jasno daje do znanja da njegovi/njeni argumenti nemaju nikakvu vrijednost, te da je najbolje da istog trenutka prestane sa pricanjem. Etimologija izraza je u vezi sa racunarima, gdje oznacava akciju kojom se aktivni prozor u Windowsu smjesta u task bar. U zavisnosti od lokaliteta, u iste svrhe koriste se i konstrukcije ,,minimizuj se'', ,,Alt F4'' i ,,Shift delete''. Blazi oblik, kojim sagovorniku zelimo da saopstimo da je pogrijesio u posljednje izgovorenoj recenici je ,,Edit -> Undo'' (cita se po Vuku).

Ono što srednjoškolci upisuju sa slikama u glavi iz Američke Pite i Van Wildera. Idu u drugi grad da se zezaju, piju, provode, a za ispite su ubeđeni da ne moraju ništa da uče i da mogu jednostavno da prepišu.

Devojke prosecnog izgleda ili jako lepe devojke,svih boja velicina i svakakve inteligencije koje zivot trose na FB(fejsbuk),MS(majspejs),voznju rolera,teretanu/aerobik,sminkanje,nadogradnju noktiju,pohadjanje skupih privatnih casova(jer skola nije za njih),slikanje po klonjama sirom zemlje i kacenje slika na FB/MS.Ucenje je prevazidjena aktivnost(nije in) i stoga se retko upraznjava.Glavni faktor koji razdvaja popularnu devojku sa sela/periferije i devojku iz grada je "zivot iz bajke" trip.Dok devojke iz grada veruju u princa na belom konju(cesto sponzora u belom audiju/mercedesu/pezou) i jednom ili dva puta godisnje menjaju momke,devojke sa periferije/sela ne gaje ove iluzije i zadovoljavaju se i cobaninom na magarcu(obicnim momkom na skuteru),ali obicno menjaju 7-10 "momaka" godisnje,s tim da se to sto ove devojke imaju sa "cobanima" ne moze nazvati vezom vec iskustvom/avanturom...

Srpski izborni film je poseban žanr, specifičan za područje Balkana, a posebno za dragu nam Srbiju. Postoji ovaj žanr i u drugim delovima sveta, da se razumemo, uz neke suptilne razlike naravno, ali mi se sada bavimo našim dvorištem. Oni drugi delovi sveta neka se bave svojim izbornim filmovima.

Glavne odlike ovog žanra su tesna povezanost protagonista (glumci, režiseri, producenti, statisti su tesno povezani finansijsko-kriminalno-rodbinskim odnosima) i to što se ovi filmovi uvek bave fantastikom koja je prožeta nekim drugim žanrovima.
Scenaristi, producenti i glavni glumci (istovremeno) ovih filmova su predsednici najjačih političkih partija, dok su asistenti na pisanju scenarija uticajni članovi stranaka, i veoma često sponzori snimanja filmova, i ljubitelji tog žanra iz inostranstva (bratja i lobisti).
Statisti su partijski kadar, partijski botovi, koji su ujedno i deo državnog aparata, ali u činovničkoj ulozi.

Da bi jedan film dovoljno zainteresovao gledaoce, neophodno je, naravno, napraviti dobru reklamnu kampanju. Budžeti reklama za filmove su apsolutno neverovatni, i ponekad je veoma teško shvatiti otkud u Srbiji toliko novca. Pošto se na snimanje reklamnog materijala potroši većina novca iz kase, scenario filma se uglavnom menja u hodu, izbacuju se sve spektakularne akcije, svetlosni efekti, i eventualno ostavljaju poneka ratna scena, scene nasilja i tužne scene gladovanja i pustoši.

Po svom poreklu, postoje dve škole, koje se razlikuju u pristupu pisanja scenarija, publici kojoj se obraćaju, kao i orijentaciji kamera prema istoku ili zapadu:
1. Istočna škola - Teme istočne škole su najčešće epska fantastika, istorijski spektakli i ratna tematika, sa fokusom na kritiku imperijalističko-kapitalistično-liberalnih sistema.
2. Zapadna škola - Zapadna škola izbornog filma se bazira uglavnom na naučnoj fantastici, futurizmu i LGBT-hipi-healthy-food tematici.
U poslednje vreme se pojavljuju i nove tendencije koje kombinuju kadrove iz obe škole i obećavaju istorijske spektakle, prožete naučno-fantastičnim elementima.

Nakon izbora, gledaoci u Srbiji imaju priliku da gledaju film koji su izabrali, ali ne i film koji su očekivali da će gledati na osnovu reklamnih spotova, postera i najava. Sve one pompezne najave u reklamama ostaju samo najave. U samom filmu nema ničeg od toga. Nema ni nagoveštaja da će biti. Pred očima građana se smenjuju kadrovi (sa novim, politički podobnijim kadrovima), uz čudnu kombinaciju scena seksa, nasilja, komedije i tragedije, ali bez prave ideje i smisla.

Tužna realnost srpskog izbornog filma, je da su gledaoci u Srbiji u proteklih 20 godina pogledali jako puno filmova sa bombastičnim naslovima, koji su obećavali epsku i naučnu fantastiku, a nakon završetka filma su uvek shvatali da su pogledali još jednu u nizu bajatih mešavina drame, horora, komedije i tragedije i da su kartu još jednom papreno preplatili - za film koji je na bilbordu izgledao mnogo lepše.

Pozicija isturenog igrača u jednom fudbalskom timu, tj. centarfor ili špic.
Padači imaju zadatak da se guraju, budu spori, tromi i slabi u duelu, i da padnu u šesnaestercu kada im bekovi iz njihovog tima upute upotrebljiv centaršut. Nakon pada i nedosuđenog prekršaja u njihovu korist obavezno moraju da na kolenima rašire ruke u vidu orlova, čime žele da izraze svoj protest zbog lošeg suđenja, jer sudija nije video kada je protivnički igrač dunuo u njega i time ga oborio u prostoru od šesnaest metara.
Oni su za nijansu lošiji od svojih kolega NApadača, koji za razliku od njih na leđima mogu nose trojicu protivničkih fudbalera, pretrče 10 km po utakmici, skaču na svaku loptu, umeju da šutiraju i driblaju, i igraju dinamičan i brz fudbal.
Italijanska škola fudbala u svom programu ima obuku za padače, što je izgleda prihvatila i reprezentacija Srbije, uporno forsirajući u napadu par vrhunskih padača od kojih do sada nije bilo ič koristi.

Čisto finansijsko kurčenje, dva puta izvedeno. Samo bahato, što skuplje!
Nepotreban trošak za još nepotrebniji luksuz tamo gde za time nema svrhe ni potrebe.
Izvedeno na osnovu čudnovate odluke jedne od najsiromašnijih opština u Srbiji da spiči 30.000 evra na izgradnju WC-a u zgradi opštine i to po takvoj tehnologiji da bi im i NASA zavidela. Čak i za otvaranje i zatvaranje vrata WC-a vam je potrebna posebna obuka i pomoć jer imaju mikročip i senzore. A zatim, dok su još u formi i pod utiskom, dok se strasti nisu još smirile i čuđenje nije još zamrlo, još otprilike toliko za WC u najopremljenijoj osnovnoj školi u centru grada iako je tamo sve u tip-top stanju, a ima škola na teritoriji te opštine gde deca trče u poljske nužnike.
Velika misterija koja prkosi zdravom razumu i logici jer vas ostavlja u dilemi šta je nelogičnije: kakav je to WC ili kako se u taj WC ulazi/izlazi u slučaju da nestane struje?

Svojevrsni kokošinjac koji gaji svaka osnovna i srednja škola a kojem je nekada bila namena da brine o interesu učenika.
Najglasnija kokoška je predsednica, ona jedina priča i svaka njena je amin za ostale. Pevaca obično nema, a i kada ih ima kao da ih nema.
Blagodet učenika zamenjen je interesom, obično pet, najglasnijih kokoški, koje su zadužene za nadnice kao što su precenjeni školski dinar za plaćanje "profesionalnog" školskog obezbeđenja (obično nekog večitog studenta u besparici), grejanja, klime, rešetke na prozorima i vratima, prečišćivači duvanskog dima za toalete, muzičke klozetske šolje i mirišljavi toalet papiri. Pored toga određuju se i paušalne i zatezne kamate za neplatiše kao i danak u krvi koji ide svakom razrednom starešini kao žrtva za lično požrtvovanje na ekskurzijama.
Nađe se u kokošinjcu i poneka guska i ćurka koja pojušava da istera pravdu na videlo, a kojoj je obično sa nekoliko bačenih zrna dovoljno zamazati oči i zapušiti usta...

Matori koji svakog jutra drmanjem budi sina za školu.

Kako nas je ucio profesor filozofije, patriotizam je kada zelis da uradis nesto korisno za svoju sredinu. Dakle, ne mora biti to ni nacija, ni narod(gradjani zemlje u kojoj zivis), ni drzava, cak ni grad(Bg je bas veliki, gde za sve ili vecinu nesto da uradis), vec to moze biti i tvoj komsiluk, skola, mesto gde si zaposlen, mesto gde zivis, pokrajina, jer nismo svi dovolno sposobni da ucinimo nesto korisno za celu drzavu ili naciju. Zato i postoji izraz poput lokalpatriotizma. Takodje oznacava i ljubav prema etnosu, odnosno: obicajima, istoriji, jeziku, umetnosti, ljudima koji su iste nacije, veroispovesti, boje koze. Ne sme se mesati, kao kod nas, sa sovinizmom, sto predstavlja mrznju prema drugim nacijama, ali i svim ostalim etnickim grupama koje se od nas razlikuju. Ponavljam, patriotizam znaci ljubav i humanost, saosecajnost, a ne prezderavanje gibanicom i nosenje kokarde na Ravnoj Gori.

Najveći alkos od svih profesora, na 90% časova u godini nije ni došao jer je za to vreme bio u nekoj birtiji i pio rakiju a na ostalih 10% je došao pijan i to samo da bi podelio ocene.

Zaostati u kaskanju.

Spletom okolnosti i mogućnosti primarno si se našao u Zauberu, Erouzu, Jaguaru... mantra De la Rosa, Frencen. Glavni likovi su u startu korak-dva ispred, jači, namuđeniji, furaju Ferari, Meklaren, beže, a i oće ih pritom. Al' si ti od tvrdog materijala, pa kapiraš... rad, upornost i te munje. Kaskaćeš ok, konkurencija će se zamoriti a i pritom očekuješ da neko sve gleda, pa će biti konačne ravnoteže. I juriš! Ček samo veću lopatu duzmem.

Ali... malo po malo, leđa se gube iz vidokruga. Heh, leđa, shvatiš ironiju... pa da je samo malo drugačije, uživao bi u lepoti dogija, ili pujdao tajkune s vrha, te uzimao njihova mesta a ne bio prvak začelja. Al' ubrzo više ni njih ne vidiš, eto ti sad kljuna bolida u retrovizoru... a najgore što je žgadija zaštićena vrsta, pa je moraš i propustiti. Da. Pravila nalažu propuštanje protivnika u slučaju kruga zaostatka. Do kurca! Izgleda da si izgubio priključak druže! Vozdra!

Godine iskustva su potrebne da se savlada ova materija. Ne možeš preko noći da naučiš da ne smeš otići za nečiji sto i uzeti stolicu bez pitanja. Ne smeš sesti ni u čije društvo bez pitanja pa sve da je za stolom tvoje žene brat, rečenica jel slobodno ovde je neminovna. Bolna tačka, i lekcija sa najviše stranica je muzika. Oko toga već nema zezanja. Pogrešan korak i leti glava sa ramena. Koliko god poznavao muzikante to ne menja stvar ama baš ništa. Čeka se bajica koji se veseli da završi ili ostane bez para. Do tada bolje ne prilaziti. Niko ti neće braniti da se veseliš uz muziku koja je već naručena ali za svojim stolom bez prevelikog privlačenja pažnje. Valjda neće, pošto su kafanska pravila jako surova. Škola života u malom.

Način da iskažeš svoj prezir prema lažima sagovornika.

Sunčano jutro, ust'o u 6 i krenuo u školu, izlazim iz busa i dok idem ka školi sa autobuske stanice stavljam slušalice u uši i puštam Whitesnake-Here I go again, i tada hodajući pored ostalih ali ne i sa njima i gledajući ih u sopstvenoj učmalosti Mitrom Mirićem osetim se bolje. Ukoliko naletim na još nekog hendikepa (jer su jedini inferiorniji od mene) osećam se kao Bog. Sunce me zaslepljuje i tera me da se namrštim što ponovo prija mojoj ugnjetenoj ličnosti, lagani vetrić luftira moju masnu kosu i savršena riba hoda ispred mene. Tada hodam i bacam ruke levo desno kao neki džiber, jer se osećam neuništivo i podsvesno se nadam da ću naići na neku dileju kojoj će to zasmetati i da će izraziti želju da me isprebija kada ću moći da dokažem svoju superiornost. Dileja ne nailazi, vraćam ruke u normalnu poziciju približavajući se školi pesma se završava, šamar realnosti me dočekuje na kapiji kada ugledam moje paćenike iz odeljenja dok na silu vuku cigarete kako ne bi zakasnili na prvi čas...

Onaj koji podšišava tvog oca otkako je ispekao zanat, tebe šiša od malih nogu, za drugog ni ne znaš. Stigao je i tvog dedu da štricne par puta. On zna dužinu tvojih zalizaka, oblik glave, sve brazde i prevoje..Ima mali salon, radi sam, ti zoveš telefonom prije dolaska da pitaš da li ima gužve..Prije šišanja se dogovorite kako i šta, koliko sa strane, kako pozadi, da li da ostavi šiške..Ti mu svaki put kažeš drugačije, on te ošiša svaki put isto, za to vrijeme se ispričate, ima li posla, kako škola, fax, ima li 'leba od kladionice.. Vrijeme prođe, frizurom si, naravno, zadovoljan, platiš, nekad i on časti, pozdraviš se i odeš. Nakon dva dana ti se ne svidi ono što vidiš u ogledalu i odlučiš da mijenjaš frizera. Nakon dvadesetak dana kovrdže opet počnu da izbijaju, ti zaboravljaš raniju odluku i opet sve po starom..

je misaona imenica za našu nerazvijenu zemlju. naduvani i sujetni psihijatri, kakvi su, se lože na priče o što kraćoj hospitalizaciji psiho bolesnika i što raniju socijalizaciju. ali gde pitanje je? kad ih i u sopstvenim porodicama niko neće, a kamoli tako stigmatizovane okolina ih tek neće. i tako stručnjaci prave greške koje koštaju života. nelečeni bolesnici ubijaju druge, ali i sebe : zapamtite najveća mogućnost samoubistva kod osobe sa psihozom je paradoksalno kada mu bude bolje i stekne uvid u svoje bolesno stanje. kada shvati da je bolestan i šta je sve mislio i radio u bolesnom stanju. dakle, jednom dijagostikovan psiho bolesnik se mora duuugo pratiti. to što su u našim nadležnim bolnicama uslovi kao u 'kukavičjem gnezdu' i dan danas, što ih drže kao životinje, NE OPRAVDAVA stav 'muko moja pređi na drugoga'.
psihijatrija, ma kako savremena bila ima samo nekoliko grupa lekova kojima se služi (antipsihotici, sedativi i antidepresivi), dakle ne puno izbora u čisto hemijskom neurotransmiterskom shvatanju psihičkog života. to znači da takvo shvatanje ne sme da preovladava i mora da bude samo komplementarno.
gomila psiho poremećaja kod nas je reaktivnog, dakle vrlo izlečivog tipa.

Šljam. Najlošija vrsta trave koju možeš da završiš a da platiš cenu regulare kod standardnog lerdija. Više bi se uradio od mića dedine Morave i srka babine šerbetuše, sa saharinom, nego da uvučeš par mgra tog sranja u improvizovanom pajpu od Frutele.