Čovek koji započne priču, mi zainteresovano slušamo i gledamo, a onda shvatimo da taj čovek sporo priča, pravi pauze po 10 sekundi izmedju rečenica, zamuckuje, tako da se naša svera interesovanja umesto na sadržaj, prenosi na psihološki profil osobe koja , na nesreću, prepričava film i svoj doživljaj u njemu.
Naravno, pri svoj toj euforiji i naletu raznoraznih misli, jedino što smo iz cele priče zapamtili da mu saopštimo jeste : Brate, ti ispriča film u originalnom trajanju.
Pri tom, ne znamo ni o kom filmu je reč, ni o čemu se radi.
Nemojte zamišljati kako u njegovoj priči zvuči Avatar!
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.