Четири декорисане даске , дупло скупље од саме слике.

Okvir za memoriju.

Традиционални српски (и не само српски) начин апгрејдовања рендом личног и обавезно документованог успеха. Својеврсно и најчешће веома наменско усмеравање светлости фиктивног рефлектора на the best of моменат сопственог живота у циљу уздизања своје маленкости на одређени и поприлично приватнипиједестал. Не, ја не говорим о дипломама свршених високих и ниских школа или о II-ој награди на литерарном конкурсу имена Десанке Максимовић из времена ових потоњих. Те категорије су већ исувише излизане да би се о њима нешто даље говорило. Не. Ја говорим о оним малим-великим али нашем напаћеном субјекту тако срцу драгим животним победама (разуме се, у најширем смислу те речи), које једноставно не заслужују да буду бачене у запећак већ сасвим напротив - истакнуте у први план тако да сви могу да им сведоче. Читава филозофија иза поменуте праксе је, разуме се, вулгарно проста. Наиме, прва ствар коју један гост примети у кући својих домаћина - а након што је обавио куртоазне обичаје из добродошли-боље вас нашли категорије - јесу зидови и оно, Богу фала, што те зидове краси. Како је наш народ (и не само наш) дозлабога сујетне природе, можете само претпоставити какав ће ефекат на драге комшије/даљу родбину/путнике намернике имати једна домаћинова заједничка фотка са насумичном звездом народне музике, судска пресуда у корист истог против тих истих драгих комшија или corpus delicti у виду толстолобика од шурнаест кила/вепра од исто тона. Људи турају у рам све живо и мртво, свачега се човек може нагледати на овој нашој плаветној планети...

Ono sto moze da unisti svaku iole dobru umetnicku sliku.