Evo još jednog presipanja iz šupljeg u prazno, koje zaslužuje podrobnu psiho-sociološko-istorijsko-psihijatrijsku analizu. A ko drugi će se time baviti (u izostanku The Prof-a), nego ja.
S obzirom da smo u poslednjih 100 godina poraze doživaljavali uglavnom za pregovaračkim stolovima (pri čemu su naši delegati uglavnom bili u mortus-pijanom agregatnom stanju), svaka druga nacija bi se zapitala da li joj nešto fali.
No, Srbi, kao što već negde rekoh, veruju duboko u sebi da je diplomatija za pičke i da se svaki konflikt može rešiti nekom od sledećih diplomatskih strategija: nožem, puškom, ili topom.
I stoga je, zapravo pravo čudo, da srpska diplomatija otpočinje jednim genijalnim, i nadasve, miroljubivim potezom srednjevekovnog autokrate, kome i danas mogu da pozavide svi balkanski lideri.
Nemanja i Fridrih Barbarosa
Nekada davno, papa (i to dok je još uvek imao realnu moć) naredi svim katoličkim vojnicima da krenu u Jerusalim da oteraju Muslimane. E, sad, kako su se Nemci spuštali odozgo, došlo je do prvog i veoma logičnog istorijskog susreta dva naroda. Za razliku od znatno novijih lidera, koji će vekovima kasnije pomisliti kako možemo da se bije sa daleko jačima bez naročitih posledica, prvi veliki župan, Stevan Nemanja je uvideo da bi nas dotični zgazili i zguzili. Stoga je naredio svim Srbima da se ne mešaju i obezbedio zalihe hrane i vode nemačkoj vojsci dok je prolazila kroz Srbiju. Tako se Srbija (tada još u povoju) zahvaljujući diplomatiji veoma jeftino provela, ali to po Barbarosu nije imalo hepi end. Naime, bio je nepoverljiv (kao, uostalom, i većina Nemaca prema Srbima), i učinilo mu se da iz nekih starih rimskih tvrđava proviruje silna srpska vojska i da priprema zasedu. Barbarosa je sam na konju otišao da izvidi, upao u kanal koji okružuje jednu od ovih tvrđava, i sa 60-ak kila opreme na sebi, ni da je znao da pliva, ne bi isplivao. Tako je Jevropa stekla utisak da su Srbi miroljubivi Balkanci, a Barbarosa histerični, priglupi i smotani lider, nedostojan oslobađanja Svetog grada od nevernika.Dolazak Turaka
Nekih stotinak godina, Srbija je postajala sve jača, imala jaku vojsku, koja je činila da Srbima diplomatija postane samo neophodno zlo. I, korak po korak, postade Srbija carstvo. Međutim, svaka Augentalerova božja noga ima svoju Mijatovićevu prečku, te baš tada, postalo je jasno da nije sve u maču. Barem pojedincima. Neki izvori govore da je car Dušan, shvativši da dolaze Turci, i da mogu da pregaze pola Evrope, a da ni ne namignu, napisao pisamce papi, moleći ga za stvaranje koalicije, koja bi zaustavila prodor Islama na stari kontinent. Iste godine, papa ga je iskulirao, a i car je umro. Interesantno je da u narednih 30 godina, ama baš niko od novih srpskih lidera, nije ni pokušao da pregovara sa Turcima- carstvo se raspalo, a posle bitke na Marici korak po korak, stigoše Turci na Kosovo. Interesantno je da su Srbi tada imali dve opcije: da puste Turke da prođu do zapadne Evrope (kao Nemanja Barbarosu), pa da i papi malo mečka zaigra pred vratima, a mi da prođemo jeftino; ili da rizikujemo da u jednoj krupnoj bici žrtvujemo celokupno plemstvo, veći deo muške populacije i šansu da se zemlja brzo oporavi za nove izazove.
Državni vrh, na čelu sa dalekovidim knezom Lazarem, odlučio se za drugu varijantu. Sve muško što je moglo da drži mač spustilo se na Kosovo ravno, i izboksovalo najskuplji nerešeni rezultat u istoriji srpskog sporta. Ono sa čime Srbi nisu računali, jeste da više nije imao ko da nastavi borbu, niti da stvori novu generaciju ratnika (izginuli su muškarci zreli za priplod), dok je Turaka još uvek bilo ko žutih mrava. Uups! Tako smo, što reče neko, izgubili na produžetke, a zbog nedostatka želje da pregovaramo u 14. veku, sve do početka 19. nas niko ni neće pitati da li želimo da pregovaramo.
No o tome u nastavku...
