Razvojni put srpske diplomatije- 3. deo (Obrenovići 1)

Miloš Obrenović
Ono što je uradio Miloš Obrenović, tako je tipično za njega, a tako netipično za Srbe. Dočekao je tursku vojsku u Beogradu i predao se. S obzirom da su šanse da izvuče živu glavu u takvoj situaciji bile 90:10 u korist toga da je neće izvući, može se reći da je ovo bio znatno hrabriji potez, nego da je poput svog kuma Karađorđa i kompanije stao na skelu i zapalio put Beča. No, s obzirom da je bio slatkorečiv (neki bi rekli pizda), Turci su rešili da ga poštede. Naravno, uz izvesne uslove (da sme da napusti Beogradsku tvrđavu samo uz pašinu dozvolu, da guši sve mini-pobune koje bi narod organizovao i slično). No, jednom prilikom, Miloš je iskoristio pašino odsutstvo iz Beograda, izvukao se iz tvrđave koristeći smotanost turske administracije, pobegao u Takovo i pokrenuo Drugi srpski ustanak- za koji često umemo da zaboravimo koliko je značajan- naime, za razliku od Prvog, ovaj je uspeo, pa je, opet, znatno zaboravljeniji. Sad, Miloš nije bio neki vojskovođa- kada bi Turci nagomilali veliku vojsku u nekim mestima, imao bi običaj da se krije kod kuće, pa bi ga žena terala da se vrati u boj. Elem, posle svega tri bitke- na Ljubiću, Dublju i kod Požarevca- Turci su opkolili Srbiju kao i na kraju prvog ustanka. Ali, sada, za razliku od Karađorđa, ista ona pizda koja se predala Turcima i skrivala od bojeva, uradila je nešto nezamislivo. Otišao je kod turskog paše (koji mu je spremao kolac) i dogovorio- mir i autonomiju za Srbe. Ustanak je dakle, okončala diplomatija. Sada su Srbi dobili i svoju narodnu skupštinu, u kojoj su sedele viđene glave izabrane demokratskim putem- Miloš ih je izabrao većinom glasova u dogovoru sa svojom ženom i rođacima (e, sad, što je među prvim odlukama ove skupštine bilo i to da se Karađorđe, koji se vratio da pokrene Treći srpski ustanak, skrati za glavu, posebna je priča). Korak po korak, uz retko puškaranje, Miloš je dobio veću autonomiju, naslednu kneževsku titulu (naravno za sebe), hatišerif kojim se garantuje da se Turci neće mešati u unutrašnje stvari Srbije (naravno, ako im se plaća porez), nezavisnost crkve, pa čak i prvi ustav... Doduše, sam je bio protiv njega. Naime, iako je za druge Miloš bio veliki diplomata, samu Srbiju je tretirao kao svoju livadu, a Srbe kao svoje roblje. No, parlamentarizam je sve više jačao i ustavobranitelji, među kojima i neki Miloševi dojučerašnji prijatelji, uspeli su da ga skinu s vlasti i proteraju u izgnanstvo. Naravno, to im je upamtio, s obzirom da je odmah počeo da programira svoj povratak. Ali, to će pričekati punih 20ak godina.
Naime, Srbi, poneseni trendom jevropskog liberalizma, smenili su i njegovog sina sa vlasti, čim su nanjušili da i ovaj hoće da ih davi, a onda su izabrali Karađorđevog sina, koji je tek imao karakter kišne gliste. I onda dolazimo tu do sledeće scene- Srbi i demokratija (i to baš u kontekstu koji sam linkovao). Iako se poštovao ustav, iako se pazilo da se ne uvredi ni turski paša, ni Jevropa, zemlja je posle 30 godina napredovanja počela da stagnira. Konačno, ista ona skupština koja je oterala Miloša donosi odluku o suicidu iz zasede, tj. da se isti ovaj čovek (sada u godinama dostojnih Metuzalema) vrati na vlast i da mu se daju najšira ovlašćenja. E, sad, znate onaj osećaj kada vam se pruži prilika da se iživljavate nad nekim, bez izgleda da vam taj može uzvratiti. E, tako je Miloš uspeo da pobije svakoga ko mu je došao pod ruku, a za koga je procenio da mu je makar nekad rekao neko slovo iza leđa. To mu je verovatno bila i poslednja želja, jer je naredne godine otegao papke.

Mihailo Obrenović
Zahvaljujući onom spomeniku u centru Beograda, koga zovu konj (pri čemu nije Mihailo konj), mnogi znaju podosta o ovom vladaru- čuli su da je pokupio neke ključeve od Turaka i da su ga koknuli u Topčideru (iako je zapravo reč o Košutnjaku). O čemu se zapravo radi?
Milošev mlađi sin je došao na vlast tako što ga je posrao golub. Naime, Milošev prvorođeni sin- Milan- bio je imenovan za kneza kada su mu taticu poslali u dijasporu, ali je posle nepunih mesec dana otišao kod Sv. Petra na konstultacije, i nije se vratio. Bilo kako bilo, Mihailo je seo na kneževski presto i pokušao da stegne kaiš poput Miloša. Bezuspešno. Uskoro je i sam kupio kartu za skelu i kočije do Beča. Dvadeset godina kasnije, kada se ispodešavalo sve o čemu sam pričao u prvom delu ove defke, Mihailo je mogao mirne glave da se uvali u presto- koji je doduše još uvek bio kneževski i drveni.
I Mihailo je, kao i ćale mu, preferirao diplomatiju, ali je umeo da koristi i silu. Primera radi, kada su Turci ranili (a ne ubili, kako je posle to preuveličano!) srpskog klinca kod Čukur česme, izbio je ustanak u samom Beogradu, pa je pašina vojska počela topovima da bombarduje grad (prvo od šurnaest bombardovanja najbombardovanije prestonice u Jevropi). Mihailo je sve iz Mačve, gde je bio na bleji sa Vukom Karadžićem, dovukao naoružanje i primirio Turke. No, narednih godina, sve se svelo na pregovore. Posle pola decenije, otputovao je u Istanbul i dogovorio: Turci će simbolično predati ključeve svih gradova u Srbiji Srbima, a potom spakovati kofere. U Srbiji najzad više nije bilo Turaka. Ali, ostao je jedan problem: Turci i Srbi su na različitim mestima zamišljali gde se završava Srbija, a gde počinje Turska (konkretno, Srpski bermudski trougao je još uvek bio pod Turcima). Osim toga, ni jedna zemlja nije priznala Srbiju kao nezavisnu državu, niti ju je crtala na mapama izvan Osmanskog carstva. "E, a ko će sada o tome da misli?", reče Mihailo, pripremajući se za slobodno popodne u Košutnjaku sa svojom ljubavnicom i prijateljima.
No o tome šta je bilo posle ovog izleta, u narednom delu.