Milan Tarot savremene srpske istorije, samozvani doktor istorijskih nauka(inače metalostrugar), reformator gramatike zaslužan za utiranje palatalizacije u srpskom jeziku(tvorac mrskog mi prideva "srBski") i među obrazovanom omladinom poznat kao Ovan Seretić. Sve bi ovo bilo nebitno da dotična spodoba ne održava "naučne" skupove širom Srbije (inače puni sale u kojima se ovo održava) na kojima neobrazovanoj raji potura priču o Srbima kao nebeskom narodu od kojeg su nastale nacije kao sto su Grci, Egipćani, Rimljani... Na sebe je skrenuo pažnju knjigom "Zabranjena istorija"(sjajan marketinški potez, samo reci Srbinu da je nešto zabranjeno i smatraj da je posao obavljen) u kojoj nas prosvećuje saznanjem da ova istorija koju mi učimo(doduše, treba istoriji prilaziti sa velikim rezervama) ustvari i nije prava istorija nego zavera stranih službi da se utre sveti srpski narod! Knjiga je puna nebuloza koje kao da je pisao naduvani Ekrem Jevrić i autentičnih mapa koje je verovatno Deretić sam crtao. Jedino što nam preostaje je da pretpostavimo da je:
1. Deretić begunac iz ludnice Arkam koji se doselio u zemlju ludaka na brdovitom Balkanu. Moguće je da je doneo svoje radove sa rekreativne nastave i da je njih otkrio Saša Popović(inače čovek koji zna sta ostali ludaci traže) pa sada Deretića koristi kao marionetu i stiče jos prihoda za svoje carstvo zla!
2. Deretić ljubitelj lika i dela Monti Pajtona, pa je hteo da se i on malo našali sa srpskom istorijom i prikaže nam njenu smešnu stranu, ali pošto su neki to shvatili preozbiljno čovek je resio da se malo ovajdi.
3. Deretić je pokvareno đubre, šarlatan i iskompleksirani metalostrugar koji zarađuje na nepismenosti naroda, mada nije još utvrđeno da li veruje u sva sranja o kojima piše knjige!
- Gospodine Deretiću, ovo je egipatski istoričar Muhamed Fati Osman, inače čovek za kog se tvrdi da mu nema premca kada je u pitanju egipatska istorija! Gospodin Fati Osman želi da sa vama prodiskutuje o autentičnosti vaših dela i tvrdnji da su egipatski faraoni ustvari Srbi poreklom iz Gornjeg Brijanja.
- ŠTA? Ko je bre on da sa MNOM diskutuje o arhaičnosti mojih dela pička mu materina! Je l' znaš ti da biste vi kurac malo sagradili piramide da vam nije bilo nas Srba! 'Ajde bre sramota! Još bi oni čuvali one, kako se zove ono sto jurca po pustinji pička mu materina, kengur beše?! E to, još bi se oni sa njima jebavali!
Brzo i pragmatično odrađivanje nečega, bez obzira na moguće negativne posledice ili smetnje u izvršenju. Ime dobila po kralju Stefanu Urošu II Milutinu Nemanjići (u narodu poznatom kao, jelte, kralj Milutin), koji je bio prvi zastupnik ove metode, podigavši četrdeset crkava od Dalmacije do Jerusalima, trsivši pet žena, pustivši muda toliko da je jedini u Evropi pobedio tatarsku hordu kana Nogaja, oslepevši sina koji se kurčio da mu uzme tron. Verovatno veći baja i od cara Dušana.
(Zamak Nemanjića u Nerodimlju, Leta Gospodnjeg cuie (iliti po današnjem računanju 1315)) Gospodar Boleslav ulazi na kapiju. Boleslav: Di ga je Milutin? Čuvar: Eno ga gore, opet je upao u neki trip da gradi manastir. Boleslav ulazi u svečanu salu. Milutin: ... i tako ti kažem, oću da mi sagradiš brod crkve od slonovače i zlata, a baci i malo rubina, nemoj da štediš da ne prođeš ko majstor Đurđije na tavče. Arhitekta: Razumem ja gospodaru, ali ne možemo ovde da turimo slonovaču, ima padne crkva sa stene pravo u more. Milutin: Onda raznesi stenu. Arhitekta: Ali gospodaru, ta stena ima četres iljada stopa, kako da je raznesem? Milutin: Otkud ja znam, ti si taj arkitekta ili kako se već sad to moderno kaže, ti bi to trebao da znaš, koj smo te kurac slali kod Jonisa u Smirnu, da viriš mladim Grkinjama pod suknje i piješ vino, pizda li ti materina? E de si Boleslave, kućo, nema te 100 godina, nešto si mi oslabio, šta je, nema više divljači kod tebe dole u Makedoniji, a? Boleslav: Ma nešto slabo ove godine, moram da se zadovoljim običnim prasećim i ponekim fazanom, nego nisam zato došao... Milutin: OOOOJ HREEELjLjAAAAAAAA! Hrelja: Izvolite, Vaše Veličanstvo. Milutin: Slušaj 'vako. Ima d'odeš gore do Raške, i vikneš vojvodi Momčilu da nalovi četres iljada srndaća i tries iljada jelena za mog druga Boleslava. On će verovatno da se nećka, u fazonu "nemam toliko", ali da mu kažeš da će da mu u suprotnom dođe Milutin, pa ima da najebe gore nego onomad kad mu je tašta sručila istopljeno zlato na noge kad ju je nazvao debelom Mađaricom. Jasno? Hrelja: Jasno, Vaše Veličanstvo. Milutin: E vidiš Boleslave, nešto sam naumio da sagradim još jedno 20 crkava, pa da pređem polako da gradim zidove, reče mi Nebojša kad je bio dole u Carigradu da su došli neki što jedu kerove, kako ono reče da se zovu....Šinezi, Minezi, neki takav zonfić, pa da su oni bili nekad davno u tripu da se pregrade on Mongola, te su izgradili zid duž cele granice, te sam ja mislio kad mi osvojimo Carigrad, Rim i Jerusalim, biće nam dosta, onda ćemo da se i mi ogradimo, al' da bude po jedan zlatni toranj na svakih 200 stopa. Boleslav: Da ne bude malo mnogo to, a? Milutin: Ma dobro, može i na 210 stopa. Ulazi čelnik Joakim. Joakim: Presvetli gospodaru, hteo sam da ti javim da se vaši sinovi Stefan i Konstantin opet takmiče ko će da poseče više vizantijskih vojskovođa, iako ste im vi to izričito zabranili. Milutin: I ko vodi? Joakim: ...Pa ja mislim Stefan, bar je vodio trinaest razlike, sad je negde prošlo poluvreme. Milutin: Ma pusti ih, nek se igraju deca. Nego ja imam jedan zadatak za tebe. Joakim: Recite, kralju. Milutin: Juče sam primetio da mi je Džeki nešto nervozan, izgleda da ga onaj Josif nije hranio dovoljno, pa sam ga preventivno obesio za noge na Zvečansku tvrđavu. Elem, pošto izgleda da magacin nema dovoljno hrane, moraćemo opet da idemo po zalihe. Joakim: Je l' opet Tatare, gospodaru? Milutin: Njih ćemo, mada mi je onaj prethodni kontingent izgledao kao neukusan za Džekija. Ako opet ne budu valjali, preći ćemo na Mađare, reko mi veterinar da oni imaju više proteina. Imaš tri dana da mi dovedeš jedno 200-300 Tatara, ali dobre da mi izabereš. Joakim: Bojim se da nećemo stići da ih izaberemo baš za tri dana... Milutin: Dva dana. Joakim: Ali... Milutin: Dan i po i idete sa drvenim sabljama. Joakim: Razumem, gospodaru. Milutin: I nemoj više da me nerviraš, ima da prođeš kao Vujica vojvoda sledeći put. Joakim: A kako je on prošao, gospodaru? Boleslav: Jesi primetio kako ćopa na levu nogu? Joakim: Da Boleslav: E pa to mu je iz detinjstva, kad je mazno dijamantski kliker Milutinu. Milutin: Dobar je čovek, ali dijamantski kliker je dijamantski kliker. Joakim odlazi. Milutin: Nego, što si ti beše Boleslave uopšte dolazio? Boleslav: Pa danas vam je svadba, kralju? Milutin: Svadba!? Boleslav: Pa da, jel se sećate da vas je mađarski kralj molio onomad kad ste ga uvatili za gušu da ga ne udavite u Tisi, već vam je dao onu svoju sestru za ženu. Milutin: Au, pa ja se toga ne sećam. Moram da batalim medovinu, izgleda da mi je neko stalno truje, valjda su zato danas umrli ona trojica što sve probaju pre mene, a i ja osećam neku gorušicu ceo dan. Boleslav: Biće da je tako, nego šta ćemo za ovu svadbu. Milutin: A jel bar neka pička? Boleslav: Pa nije da nije, kažu da ga je pola mađarskih grofova bacalo svakog dana misleći na nju u poljskim veceima. Milutin: Pa dobro, poslužiće koji dan.
Apgrejdovana Milutin metoda. Odlikuje se još većom brzinom odluka i potencijalnoj surovosti istih.
(poljana u Mačvi, godina 1353. po Hristu, 6863. ad Orbi conditum) (vojska srpskog i grčkog cara Stefana Uroša IV Dušana Nemanjića, koja se kreće ka severozapadu da bi presrela upad mađarske vojske, trenutno je postavila kamp; kampu se približava grupa nepoznatih ljudi) Stefan Dušan: Dobro, majku mu jebem, jesam li ja lepo rekao da oću da mi odvojite svinjetinu od kostiju, je li? Grigorije (kuvar): Oprostite, Vaše Veličanstvo, izgleda da naredba nije stigla do mene. Stefan Dušan: ALO HLAPENE! Hlapen: Da, Vaše Veličanstvo? Stefan Dušan: Da se uhapsi glasonoša koji je nosio moju naredbu Grigoriju i Grigorije, da se provedu u Zvečan i da ih tamo 2 godine držite na hlebu i vodi. Da li je to jasno? Hlapen: Naravno, Vaše Veličanstvo. Imate li još naredbi? Stefan Dušan: Ne, voljno si. Hlapen: Zahvaljujem. (Hlapen odlazi, prilazi despot Jovan Oliver) Stefan Dušan: De si Jovane, zmijo ljuta! Jovan Oliver: Gospodaru, približava nam se grupa nepoznatih ljudi iz pravca sever-severozapad. Nose naše zastave, ali nam se čini da nisu naši. Stefan Dušan: Je l'? A što vam se čini? Jovan Oliver: Gospodaru, toliko smrde da su se konji poplašili, poslali smo pola čete da ih smiri. Stefan Dušan: Znači đarmanski špijuni. Ništa, slušaj ovako: Prvo ćete da ih istuširate šmrkovima, zatim ćete ih dovesti ovde pred mene. Jovan Oliver: Jasno, gospodaru. (pola sata kasnije; ljudi dolaze pred cara Stefana Dušana) Stefan Dušan: Garda, vadi mačeve i u borbeni položaj! (garda okružuje nepoznate ljude) Stefan Dušan: E sad, kad smo tu, ko vas je poslao da nas špijunirate? Čovek iz gomile: Niko gospodaru, mi smo Srbi? Stefan Dušan: Je l'? E aj ti meni tico otpevaj onda nešto. Čovek iz gomile: Moja mala nosi suknju mini, ispod mini napisala skini, moja mala nosi suknju maksi ispod maksi napisala taksi! Stefan Dušan: Aaaa bogami lepo vas je Lajoš opremio, ajde još jednu! Čovek iz gomile: Moja mala nema prednji zubi, kad me ljubi jezikom me ubi! Stefan Dušan: E bogami vas Lajoš nije dovoljno dobro spremio, vidiš da nisi ispoštov'o gramatiku, mešaš padeže k'o moja Jelena kukove. Čovek iz gomile: Ali gospodaru, mi smo naši, verujemo samo u boga i maiku srbiu! Stefan Dušan: Prijatelju, ako ti ne znaš da se ova zemlja više ne zove Srbija, onda to znači ne da nisi odavde, nego da si još severnije od Budimpešte, ako tamo uopšte žive humanoidna bića. Ali pošto sam dobre volje, neću vas ubiti, no idite sedite i jedite i pijte s vojskom, nek' vam je na čast što ste tako hteli da me zajebete. Garda, odvedite ih! (garda ih odvodi) Stefan Dušan: Nego gde ja ono beše stadoh. A da, Komnene, oš partiju šaha? Jovan Komnen: Ne pada mi na pamet, prošli put kad smo igrali, pojeli ste moju polovinu table u prvom potezu, nađite vi nekog pametnijeg. Stefan Dušan: Ajde, ajde, pustiću te ovaj put. Jovan Komnen: Neka fala. Stefan Dušan: Ljudi kažu da si govno, al' ja sam oduvek znao da si ti samo pička. Jovan Komnen: Nek' sam ja pička, bolje to nego da me opet pola sevastokratora podjebavaju na afterpartiju. Stefan Dušan: I šta ja sad da radim, reci ti meni. U stvari znam, odo' ja da ga izbacam u klonji, pa ćemo na put. (utom nailazi patrijarh Joanikije) Joanikije: Ju Gospodi pomiluj, vo imja Oca i Sina i Svjatago Duha amin, kakve to neblažene reči izlegoše iz vaših blagorečnih usta, presvetli među narodom? Stefan Dušan: Reko' "odo' ja da ga izbacam u klonji" Joanikije: Ah, vode, vode, brzo, Gospodi oprosti rabu svojemu Dušanu Stefanu na ovakvim bogogrdnim rečima. (pola sata posle; Dušan izlazi iz klonje) Stefan Dušan: E sad kad smo završili pripreme, mogli bi i u boj, a? Šta je s onim đarmanskim špijunima? Gardista: Gospodaru, onaj što Vam je pevao se dernja "Neću više da budem prljavi Mađar, od sad sam Srbin, do sad ste me zvali Janoš, od sad Srbislav da me zovete!"; što se ostatka njihove ekipice tiče, trenutno se tuku međusobno koga će Joanikije pre da prekrsti. Stefan Dušan: Hehe, matori nije imao pojma koliko će posla danas da ima. Neka ga, ionako zaludan bleji svaki dan. Nego kad matori završi, vi da date oružje ovim đarmašima i Srbislava da im postavite za komandanta, pa da krenemo da se najebemo mađarskih majki. Gardista: Razumem, gospodaru. Stefan Dušan: E sad, šta ja da radim... Odoh u stvari da ga izbacam još dva puta, taman će za sat vremena ionako biti spremni. (odlazi u klonju) (sat vremena posle) Stefan Dušan: Jesmo li spremni? Gardista: Pa jesmo, ali će sa ovim bivšim Mađarima biti par problema. Stefan Dušan: Je l'? A što? Gardista: Zato što su svi uzeli imena Srbislav, Srba, Srboljub, Srboslav i Srb. Stefan Dušan: Pa dobro, podelite ih u niže jedinice po imenima, taman nam zgodno dođe. Gardista: Razumem! (12 sati posle, susret mađarske i srpske vojske) Stefan Dušan: Hlapene! Hlapen: (u sebi) Jeb'o te Hlapen više, Hlapene ovo, Hlapene ono, ceo život (glasno) Da, Vaše Veličanstvo? Stefan Dušan: Izvedi Đarme ispred. Hlapen: Razumem! NEK IZAĐE NOVA ČETA ISPRED Lajoš: Je li, Janoše, je l' ono ona četa koju smo poslali juče da se infiltriraju, gulaša ti? Janoš: Gospodaru, biće da su oni. Lajoš: Pa jebo te sataraš, kako je moguće da su prešli na njihovu stranu?! Stefan Dušan: Hlapene! Hlapen: (u sebi) Jebo te Hlapen više! (naglas) Da, gospodaru? Stefan Dušan: Reci der ovima iz pozadine da mi dodaju megafon! Hlapen: DAJ MEGAFON OVAMO! (10 minuta kasnije) Stefan Dušan: (preko megafona) UJAAAA, LAJOŠEEEE! (Lajoš okreće glavu) Stefan Dušan: WOLOLO* PIČKO RAVNIČARSKA
U akcionom filmu „Razbijač“ sa Staloneom, Veslijem Snajpsom i Sandrom Bulok, glavnog junaka Džona Spartana odmrzavaju nakon nekoliko decenija snežne robije ne bi li uhvatio pomahnitalog i izblajhanog Blejda. Džon se budi u svetu koji se potpuno razlikuje od onog koji ga je pospremio u zamrzivač kao da je u pitanju prasica koja ni oktobar nije dočekala. U tom su svetu svi nasmejani i veseli poput hipika, iako niko živi ne duva, jer je mara zabranjena. Baš kao i alkohol i so. Tamo se ni ne ljube. Niti se jebu. I što je najbitnije - nema vece papira. Oni koriste TRI ŠKOLjKE.
Nakon svakog gledanja ovog remek-dela filmske umetnosti, moju balavu pamet mučila je misterija tri školjke. Danima je klinačka mašta bezuspešno pokušavala da dočara smislenu upotrebu školjki u održavanju higijene u oblasti prkna. Ta nezamislivost terala je nakon par dana na dizanje ruku od ovog problema.
Do sledećeg emitovanja... (sva sreća, pa izvesna televizija nema tendenciju višestrukog repriziranja)
Slengovski potencijal krije se u Staloneovom odbijanju da nauči kako se koriste tri školjke i inadžijskom korišćenju hartije, uprkos podsmehu okoline.
- Brate, 'es ti to otkuc'o seminarski na kucaćoj mašini? - Ćale mi kucao, nisam imao vremena. A za njega ti je komp tri školjke, odbija da mu priđe otkad je polomio tastaturu u pokušaju kucanja.
Pored aflatoksina, još jedna podignuta granica u Srbiji, al' za odbijanje teleta od majčine sise.
- Sine, danas ti je trideseti rođendan. Sedi, majka i ja želimo nešto da ti kažemo. - Super ćale, šta ste mi kupili? - Kofer. - Kofer? Ne razumem. - Znaš sine, život počinje u tridesetoj...
Kada debela žena stane tako da niko ne može proći, a niko joj ne govori ništa jer zna da će biti svađe.
Brka: Gospođo, samo malo, ima izlaz. Gospođa: Mhmhmmh Brka: Gospođo, samo malo, ima izlaz! Gospođa: Ma ko si bre ti da se dereš na mene seljačino balkanska deri se tako na svoju ženu seljanku majmune jedan balkanski znaš li bre ti ko sam ja ženska prava ne bi bio rođen da nije žena imaj dostojanstva crve jedan možeš samo da sanjaš da imaš ovakvu gospođu ko ja ženski ponos evropa evropa evropa kultura kultura (Brka se odaljuje tri koraka nazad) Gospođa: I nemoj da ti se to ponovi više ikad sram te bilo paore kultura kultura evropa evropa (Brka izvodi lički troskok i izbacuje ženu sa još petoro ljudi iz autobusa) Brka: PA JEBO LI TE ĆAĆIN ĆAĆA, TI MENI DA SOLIŠ PAMET, KURVO JEDNA ONA NEMAČKA NEDOJEBANA, MOJ JE PRANĐED PRABABI GLAVU ODSEKA KAD GA JE OPSOVALA, TI MENE PRED LjUD'MA DA GRDIŠ, BUD' SRETNA ŠTO TI MUŽ NISAM, DžUKELO NAPIČORENA.
Jagnje koje se posebno uzgaja, jer namenjeno za svetog Nikolu kao "žrtva". Najverovatnije ostatak paganskog običaja.
Vukašin Mrnjavčević: Zdrav po Bogu, Balša, stotinu godinah! Balša Balšić: Evo, ja doša' da se dogovorimo da sadžgamo onu avetinju od Altomanovića. Vukašin Mrnjavčević: A kako ti, po Bogu brate, osmisli? Balša Balšić: Ja se mišlju nosijah da mi zajedno sa Dubrovnikom svetlijem i sa tvojijem sinom Markom na Altomanoviću udarimo kano stotinu gromovah. Vukašin Mrnjavčević: Svijetli sokole i po Bogu brate, Balša, mi bismo zbilja mogli udariti na tu avetinju što se Altomanovijem imenom kiti, no moj ti se Marko u uklanjanje kebabovah i tanagah ženskijeh dao. Balša Balšić: Vukašine, sine od junakah, lako ćemo mi ugoditi, a Marku neka su tange od Boga proste, sve dok te tange ženskijeh vaginah skrivaju. Vukašin Mrnjavčević: Mudro zbori od Balšića Balša, mudro zbori, al ludo govori- stotinu će prevrnuti ženah, sto i prva njemu glave doće! Balša Balšić: No moj brate od Mrnjave Vukša, bolje žena no turski jatagan! Vukašin Mrnjavčević: Vojislave, slugo od junakah! Vojislav: Ne brin' gospodaru, od Mrnjave Vukša, u Voj'slava krilah u nogama, trči Vojo kano soko tica! (diže čašu slavni Vukašine) Vukašin Mrnjavčević: Vojislave, slugo od junakah! Prva vjero, potonja nevjero! Danas ćeš me izdat ne večeri, ti ćeš meni doneti jesenče! Zdrav mi budi i zdravicu popoj, vinah popij, a na čast ti pehar! Vojislav: Hvala tebe, slavni Vukašine, hvala tebe na takvoj zdravici, al ne hvala na takoj besjedi! Ja nevjera nikad bio nisam; niti jesam niti ću kad biti! A prokleti ovče predvodniče! Danas jeste lijep Đurđevdanak! Ako li mi Bog i sreća dadu, te se zdravo i Priljepah vratim, uhvatiću ovnah predvodnikah, vezaću ga uz to bojno koplje, kao žena kuđelj uz preslicu, nosiću ga u Priljepa bijelah! Ovan predvodnik: (preteći) Beee beee
Opušteniji od dedinih muda u obliku trešnjica blizankinja u službi pirsinga na babinoj desnoj sisi. Jebeni šaman kuliranja. On oblake ne smatra stazom, nego im daje priliku da uživaju u njegovom hodu.
Na stejdžu je bogotac. Dok frontmen mora da zavodi spikom, dok bubnjar od svog znoja polako stvara jezero ispod sebe, on uživa. Glava gitare je usmjerena ka zvijezdama, pokazujući gdje se trenutno nalazi onaj što njene žice miluje prstima poput ljubavnika koji je zanat ispekao tako dobro da će ga genetskim putem prenijeti na svoje sinove.
Posprdna izjava kojom se ukazuje na neprilagođenost osobe uslovima života u velikom gradu. Korene vuče iz vremena u kom su gradski mangupi ljude iz manjih sredina ložili da kroz šine ide struja, pa su ih isti, iz straha sa život, naveliko preskakali.
- Matori, video sam Životu juče. Stojim na stanici, a on prelazi ulicu sa nekom kesom i sve poskakuje. Jebote, možeš li da veruješ da on i dalje preskače tramvajske šine? - Pa ne znam šta se čudiš. Njegova keva još uvek duva u luster da ugasi sijalicu.
Iz ugla uzvišene gospode, koja se nastanila u uži i širi centar Beograda: Linije beogradskog GSP-a koje saobraćaju do prigradskih naselja, u kojima je i bog rekao laku noć, a nema nameru da poželi "Dobro jutro." (čitaj Sremčica ili Rušanj). Označeni su različitim kombinacijama od tri broja, a varijacije u slaganju cifara, mogu se istražiti, prilikom zaposlenja u firmi, čije je sedište u Ugrinovcima.
Iz ugla običnih smrtnika, jedino sredstvo koje ih može odvesti do željene destinacije. Svetlo spasa prilikom hladne noći, u kojoj se smrzavaš k'o ciganče na vetru. Ukoliko se četiri godine voziš linijom, čija je početna stanica kod kafane "Malo Kijevo" na Vidikovcu, a poslednja špediciono preduzeće "Bora Kečić", autobuse lokalce, možeš da obožavaš ili prezireš. Neki od popularnih "Seljobusa" su redovni i povezuju centar grada sa prigradskim naseljima, dok su drugi lokalni, služe kao jedina nit koja povezuje Sjebanište sa Okoguzištem, a na iste se čeka i po sat vremena.
601,602 surčinski 511 Sremčica - Glavna železnička stanica, popularni "petsto seljak" 521 "pesto dvaes gedža" 542 stara linija, nekada među radnicima rakovačkog basena popularan kao "Konkord" 531,532 Rušanjci 533 "Grobljanac" okreće se kod groblja "Orlovača" 107 PADINSKA SKELA - DUNAVAC 110 PADINSKA SKELA - ŠIROKA GREDA 300 i kusur Zaklopača, Ritopek, Boleč 400 i kusur Sedneš na Voždovcu pa gde stigneš, stigneš.
