Tetovaža se sastojala samo iz tri tačke, poređane tako da čine trougao i tetovirala se najčešće na kožici između palca i kažiprsta, a značenje tetovaže je bilo "Mrzim kurve, pedere i pandure".
Policija je prosto obožavala da uhvati nekoga sa tom tetovažom.
- A klinac kakvi su ti ovo mladeži na ruci? - Koji mladeži čika policajac? - Ova tri. Vidi kako su pravilno poređani u trougao. Ko na Ninovoj faci. - Pa tako sam, ovaj, rođen, ne znam. - Ček' kolega pa nisu ovo mladeži, ovo kao da je tetovaža. - Vidi stvarno, a što me lažeš ti i kakva ti je ovo tetovaža ovde? - Ma to smo samo probali da li umemo da tetoviramo, ne znači ništa. - Ništa ne znači a? A ček' da nije to ono mrzim kurve, pedere i još neke, samo ne mogu da se setim koje. Koje momak? - Ma nemam pojma za to, ovo slučajno ispalo tako. Proba. - Momak koga to još mrziš? - Ovaj, vatrogasce. - Vatrogasce a? - Da, da. - Jel ti to mene zajebavaš? - Ne, ne, ne, naravno. - Koga još mrziš? - Pa.... - Imaš tri sekunde da odgovoriš. Jedaaaan......dvaaaaa...... - Milicajce. - E tako lepo reci. Znaš, ja imam oslikana cela leđa i bolelo me je solidno dok sam se tetovirao, ali tebe će sada ove tri tačkice mnogo više da bole. Kolega, pakuj ga.
To je ona neobjašnjiva i neočekivana reakcija kada gledate nekog dok pravi kompletnu budalu od sebe, i umesto da toj budali bude neprijatno, bude vama što je gledate.
Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika. Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga. Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi. Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.
Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.
Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker. Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa. Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.
- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde! - Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo. - A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda! - Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede. - Hvala mama! Ajde kuco!
Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.
Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.
Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.
Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu? Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.
Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.
Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.
Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.
Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.
Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.
Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.
To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.
Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.
Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.
Ona nikada i nije. Zato toliko razara..
Van zaborava je, za čudo svakoga kome sam rekao, posvećena nekome ko nije čovek. Moj najveći prijatelj ikada je pas. Moja Lujza. Lu. Pas kojeg sam sa 6 godina doveo kući jer me je pratila dok sam išao iz zabavišta. Pas koji je prošao sito i rešeto, i bio sa mnom 15 najlepših i najbezbrižnijih godina, bez da je ikada napravila bilo kakvu štetu. Sve što bi najdresiraniji pas znao, ona je znala bolje, samo nikad nije bila dresirana. Hej, ko je još video da ostaviš tacnu sa hranom pored psa i kažeš mu da čuva, posle se vraćaš i skontaš da pas ne da komarcu da sleti na sto, a ne na tacnu, a kamoli da razmišlja da pojede meso sa tanjira. Jednostavno se nekad rodi takvo neko čudo koje jednostavno razume. Što kaže baka, samo joj je falilo da govori i to je to. Svaki prijatelj kojeg imam je nekad uprljao naš odnos na neki način, niko nije ostao skroz čist u mojim očima. Ali taj pas je bio tu, majku mu, bio je tu kad su se moji razveli, kad je umro deda, kad su bila razna sranja, bombardovanje, sva ta sranja je bila pored mene. Čak šta više, ja sam njoj par puta naneo zlo, ali nikad joj na pamet nije palo da uzvrati, samo bi istrpela i stavila glavu na moje koleno i tužno me pogledala. U momentu bih shvatio koliko sam jebeno djubre, i izvinjavao joj se. I dan danas zaplačem ako uzmem da sviram tu pesmu, kad mi dodje.
Sviram je suviše retko, shvatam je smrtno ozbiljno, a volim je beskonačno.
Priloška odredba za razočaranje. Nadomak ruke, al' tuki u poslednjem trenutku. Ža dlaku šinko.
Ciga: Umal da jebem sestrićinu sinoć. Namamio je u baraku, pustio Kebu, sipo neku rakiju, skino gaće, i taman da joj pristavim Đemala u rondulju, zove je ćale na mobilan, kaže oće on da jebe.
Neprevaziđeni seksualni partner. Čak i u tehnološkoj eri kada seks bude uveliko prevaziđen jer će jajna ćelija moći da oplodi sama sebe a orgazam se bude postizao električnom stimulacijom mozga, verovatno ćemo se i dalje kvalitetno jebavati sa srpskim prevodima za filmove.
Analna penetracija počinje sa traženjem titla dobre verzije, frejmrejta, konvertovanjem Č, Ć, Ž, Š i ostalih kukica u C, Z i S, a ekstaza se doživljava sa prevodiocima koji su ili suviše lenji pa jednostavno ubace engleski prevod u Google Translate, ili imaju potpuno odsustvo osećaja za srpski jezik pa engleske idiome prevode od reči do reči bukvalno.
-Scena: Tuča u lokalu. Dva lika se biju protiv pijanih đilkoša. U trenutku se okrenu jedan prema drugom, kada ovaj prvi kaže "DUCK!" (sagni se), a genijalni titl ispiše "PATKA!"
-Looks like the tables have turned, Michael. (Izgleda da su se stolovi okrenuli, Majkle.)
-No one would do something like that in right mind! (Niko ne bi uradio tako nešto u desnom umu!)
-Stavove u utičnice kada puž što se dešava ubistvo?
"Dozvolite nam da vam veštim korporativnim jezikom nabijemo smrdljiv ukiseljen kurac toliko duboko u usta da se nećete izlečiti od gastritisa do kraja života!"
Motivaciona idiotarija novog doba koja, van gore navedenog iskrenog prevoda, znači "potrebni radnici" i ništa više. Koriste je firme željne jahanja mahom mladih mozgova, zatupljenih sintagmom "volontiraj, do jaja je, upoznaćeš mnogo kul ljudi uz nezaboravan provod".
Najkorisniji proizvod kapitalizma za šišanje ovaca još od nazivanja čistačica "menadžerima za patos" (floor manager) da bi se i pored plate od 50-80 evra osećale bitnim za opstanak firme.
-Ćale, vidi šta sam smislio za kafanu, postavio sam jutros na grupi, čitaj!
"KAFANA "RILE I LUDA MEČKA" JE ZRELA ZA POJAČANjE! TRAŽE SE MLADE I ATRAKTIVNE RADNE SNAGE NA POZICIJAMA KELNERICA, ŠANKER, VOKALNA SOLISTKINjA I KORG OPERATER, PORUKE ZAINTERESOVANIH UZ FOTOGRAFIJU CELE FIGURE SAMO NA INBOKS, POSTANITE DEO NAŠEG TIMA!!!"
-Sine, niko neće tamo da radi. Pacovi su veliki kao mačke, klozeti su izlomljeni, zidovi premazani govnima i ko zna čime još, a strikova domaća rakija od ambijenta pravi Ragnarok sat i po od otvaranja. -Jesi lud ćale bre, pa pogledaj koliko mi je poruka stiglo! -Jebote bog. Daj ovu sisatu dovedi kol'ko popodne!
Dva slova koja slično zvuče i čak se i slično pišu na latinici. Toliko su slična da neki koriste samo jedno od njih i ne dolazi ni do kakve zabune. A šta bi bilo kada bi moćni ljudi primetili ovo rasipanje? Kada bi nas naterali da izaberemo jedno slovo i koristimo samo njega do kraja života? Da li ste se nekada zapitali koje slovo biste odabrali? E pa, ja jesam. I shvatio sam da izbor uopšte nije tako lak kao što izgleda.
Da krenemo od očiglednih stvari. Č zvuči mnogo bolje nego Ć. Jednostavno, Ć je nekako mnogo siktavo slovo. Skoro kao ono srnogorsko Š. A s druge strane, Č baš ima dobar zvuk, nekako muški se čuje, skoro kao Dž. (Mislim da mi je Dž omiljeno slovo, kolko to dobro zvuči, bruka. Buregdžinica recimo, strašno kolko dobra reč.) Mada Č za razliku od Dž ima i neki šuntavi prizvuk, još kad pomislim kako ga neki ljudi izgovaraju, onako kad se čuje pljuca u slovu, strašno. Znači nije ni Č savršeno, al nekako, meni je bolje od Ć.
Dalje, pogledajmo koje slovo izgleda bolje na papiru. Č izgleda kao 4, al ne ovo 4 nego ono 4 kako ja pišem, što izgleda kao Č. A Ć liči na Đ. Tako da nijednom ne ide originalnost u prilog. Ali Ć je ipak poboljšanje u odnosu na Đ (previše zakrivljeno za moj ukus) dok je Č isto kao i 4. A i kad bi Č i Ć bila jedina slova koja postoje, opet bih rekao da je Ć bolje, Č je mnogo nemaštovito.
I sada, najvažniji deo, onaj deo zbog kog je izbor između Č i Ć stvarno bitan. Ko govori samo Ć? Huligani, lokalne šatro-mudonje, i Hrvati. Hrvati su u EU, a i pored toga njima sigurno neće uvoditi sankcije jer nikad ne najebu. (Ovo sam tek sad izvalio, brate oni su ko Salatić iz osnovne. Svi najebu samo on ne. Jednom sam čak dobio ukor zbog nečega što je on rekao. Jebeni Salatić.) Dakle, ostaju samo huligani i lokalne šatro-mudonje što je u suštini isti kurac. I mislim da je nemoguće odlučiti se samo za Ć i ne upasti u ovu grupu. Oćeš da ti polupam glavu dećko? Alo, pićko, tebi prićam! A Č? Ko govori samo Č? Debele babe. Isključivo debele babe. Hočeš kolačič? Što si se učutao?
I sad se vidi. Ne biraš samo između dva slova, ti biraš da li ćeš da postaneš debela baba ili navijač. Ja ne bih voleo da budem nijedno od ta dva, ali ako nam uvedu sankcije odlučujem se za debelu babu. Navijači su govna, a i ne mogu ja onako da pričam ceo život. A debele babe koje govore samo Č su nekako dobre, nisu to one ceger babe što te munu laktom u rebra da pre tebe uđu u bus. To su više babe što sede kući, piju kafe s komšilukom i prave vanilice. A i Č bolje zvuči, jebeš mu sve. Čao.
Prva stvar koju je svaki klinac radio kada bi krenuo sa višečasovnim mučenjem "Terminator" konzole, jeste da dune u kertridž od igrice. Mnogi su to radili jer "to tako treba", iako nisu imali blage veze zašto se time zamajavaju, dok je dobar deo to radio da bi očistio onaj deo štapamne ploče koji viri iz kertridža, a koji se ubacuje u slot na konzoli. Na tom štampanom delu se ponekad sakupi prašina, pa se igrica ne može učitati.
Podrazumeva se da je to duvanje u najvećem broju slučajeva bilo nepotrebno, jer su konzole redovno korišćene, pa nije bilo previše šansi da napada puno prašine. Stoga se ovaj ritual može smatrati nekom vrstom mantre koji donosi sreću za dobro prelaženje zajebanih nivoa.
Krajsko maltretiranje na relaciji stariji mangup-mladi majmun sa tendencijom da postane stariji mangup (ovim se preobražaj ubrzava). 90-ih veoma intezivan i popularan vid vaspitavanja dece iz kraja.
S obzirom na teško stanje društva pa tako i porodice u kojoj su roditelji neretko bili razvedeni, narkomani, alkosi, krimosi, otac na ratištu, majka na Plavom mostu itd. pa kao takvi nisu imali vremena da se posvete vaspitavanju svoje dece, stariji momci iz kraja su, osetivši potrebu da zamene roditelje, na sebe preuzeli ovu plemenitu dužnost.
Naravno, njihova vizija vaspitanog deteta nije se uvek podudarala sa onom koju su imali roditelji... ali bolje išta nego ništa.
-Mali, ajde izbegavaj sneg. -Ali pada svuda?! -Ma izbegavaj majku ti bezobraznu! Šta sam ja budala pa ne vidim da pada! (Klinac skače u stranu, savija se, čuči, pravi salto) (Ovom lekcijom razvija se svest o autoritetu). -Dobro, dobro... -Aj sad vas dvojica idite i iznabadajte onu dvojicu tamo što hodaju. -Ali mi nemamo ništa protiv njih... -Polazi bre! (Vraćaju se sa modricama) (Ovom lekcijom razvija se samosvest i hrabrost) -Dobro je klinci, pokazali ste zubiće... Ajde sad idite kupite nama pivo i vama neki sok. (razvija se svest o zasluzi i poštenju). -Sad kad popijete to, po 20 sklekova na brzinu. Ajmo dečaci, morate da ojačate, vidi kakvi ste svi nikakvi... (Klinci pumpaju) (Savladavanjem ove lekcije mladi regruti saznaće da je u zdravom telu zdrav duh). -Jeste gladni sinovi? Đole daj im pare da kupe po pljeskavicu. (Ovom lekcijom takođe saznaju da se trud isplati). -E sad nam treba i sok ali nemamo pare. Tu ulećete vi... Pravac trafika, dignite onom matorom ćoravom jednu koka-kolu. Jebi ga momci, u ovakvim teškim vremenima čovek mora da se snalazi. Mi da imamo ne bi smo krali, jel tako Kizo, ali i vi tako mladi vidite... rat, beda, inflacija, nemaština... čovek mora da brine o sebi. (Razvijaju se sposobnosti snalaženja u teškim situacijama)
