Pripadnici generacije sadašnjih tridesetogodišnjaka, oni koji žare i pale u "pitaj kurac više kojim" ciklusima Slagalice. Oni su za ovu emisiju, ono što je Gale Kerber među čupavcima, dildo među igračkama za velike devojčice, i bivši diktator Ugande Idi Amin među ljubiteljima pohovanih ljudskih guzova. Gospoda, čije je odrastanje išlo uporedo sa emitovanjem najpopularnijeg srpskog kviza. Oni u klonji nisu drkali na Pan-erotiku, već su iz "Borbe" nasumice izvlačli slova, pa od istih sastavljali reči. Retko ko od njih je u ranoj mladosti nešto karo, ali zato skočko-pik-karo kombinaciju izvlače bez problema, k'o Luna Lu iz džepa dotrajali kurton, kad u VC odvuče devetnaestogodišnjeg kelnera.
U društvu im je retko k'o bacao kosku, izuzevši klince iz matematičke sekcije, ali zato slažu tačan broj pre nego što protivnik uspe da izgovori "STOP". Nemaju kafić ili restoran, ali zato poseduju "Metal-ineks" nameštaj, a atelje "Antre" Stara Pazova tepisi, im bleje i u kujni. Dok ostatak populacije reč "ortak" asocira na prijatelja, terminatori će se setiti 347. izdanja stripa "Zagor" gde je ovaj svog vernog pratioca Čika nazvao ortakom. Naravno, to je i konačno rešenje, jer terminatori su uvek u pravu. Najviše vole igru "Ko zna, zna", jer nema šta ne znaju. Od grada Kito, prestonice Ekvadora, sve do autora dela "Ispod svetla moskovskih lampi- Nastja trotoarka", ništa im neće promaći, jer sve je to bar jednom bilo u "Politikinom zabavniku", a oni poseduju sve brojeve. Nikad im se nije dizao na Brenu, prljave maštarije su im se uvek sastojale od aktuelnih voditeljki kviza, sa povremenim uletanjem u kadar, Mile Canić u mrežastim čarapama i gotik korsetu.
Fakultetski obrazovani ili ne, pripadnici generacije Slagalica terminatora, iz ciklusa u ciklus, razbijaju staro i mlado. Kojekakvi apsolventi, moleri kojima je hobi enigmatika, matore komunjare koje su završile žurnalistiku u Sarajevu, svi skupa mog samo da im zubima sviraju soložu o stidne dlačice. Iako Zeka Milioner pruža mnogo više para i tri pomoći, Deki Di Džej Pantelić čašćava aplauzom, SOS kanal u SMS kvizovima nudi slatke osmehe polupismenih radodajki, jebe se njima, ostali su verni svom kvizu. Zbog posvećenosti i lojalnosti, nek im svako veče bude dobro, brda im se u zlato pretvorila.
Voditeljka: U finalu 8643*4 pa sve to na kub, ciklusa TV "Slagalice", Marko Marković, 1977. godište, osvoio je kineski džip i sedam dana za 2 osobe, smeštaj bungalov u Banji Vrujci. Marko, vaši utisci?
Voditeljka: Hmm, dobro... Šta misli Vladimir Mrkalj, pravnik iz Beograda, 148:12, to je prilično ubedljiv rezultat?
VM: Ma svaka mu se dala, dečko je terminator. Zaslužio je da se vozi u džipcu, biće meni dosta i ovaj etison, ionako se ložim na Svetlanu Bojković, još od "Srećnih ljudi", kad je bila glavna sestra Valerija.
Lik koji troluje na krajiškom prelu. Ima običaj da u sred pesme izbaci neke svoje rime i pokvari narodu veselje. Takođe poznat je po tome što ga Krajišnici stalno isprebijaju, pa se kući vuče kao olinjala seoska mačketina koja popije koju oklagiju pride, jer ima ljubomornu ženu sa veoma lakom rukom.
Žare i Goci okupili društvo ispred pilane, tu su i zvučnici sa Alpina pojačalom, toči se rakija i mezi se. Kreće i pesma : -Malo Slađa malo Zorka... (ubacuje se troldžija) -Malo sise i pičoka, pojebe se više koja eto đe je snaga moja!
Gosti se krste i levom i desnom, prelazi se na sledeću pesmu.
-Milice kćeri tatino zlato... (troldžija mu dao po spemu) -Tebe bi čiko za sisu vato!
U tom trenutku gasi se pojačalo, a pale se pijani Krajišnici sa arsenalom koji su preneli preko granice još devedest pete. Epilog priče je par stotina hitaca, šumski požar i krivična prijava protiv NN počinioca.
"Fail" serija RTS-a iz 1992-95. godine, još jedna u dužem nizu. Nastala je kao domaća aluzija na američkog "Policajca sa Beverli Hilsa", što se i napominje u prvoj epizodi. Zamislite situaciju: granica zatvorena, hiperinflacija nikad veća, kriza u svakom sektoru društva, besparica, uz samu granicu sa Srbijom besni krvavi rat... i televizija jedva spaja kraj sa krajem. I sada, postavlja se pitanje, šta državna televizija može da učini da se narod makar nedeljom uveče malo opusti od svakodnevnih trzavica? Odgovor je: da snimi seriju u kojoj ima svega osim realnosti. Pa makar i na staroj celuloidnoj traci, obzirom da je uvoz video-kaseta (odnosno magnetoskopskih tejpova) zastao.
U seriji je glavni junak policajac Boško Simić, koji na najspektakularnije načine uspeva da reši svaki slučaj, bez obzira na naređenja nadređenih. U realnom životu, neki pandurski džulov lično ne bi žrtvovao ni nokat na malom prstu zarad nekog slučaja, ukoliko mu ne narede, a verovatno da bi ga i tada mrzelo da pomeri guzicu.
Taj isti Boško Simić živi sa petoro dece iz četiri braka u svom stanu na Petlovom Brdu i izdržava ih od svoje policijske plate. Nijedna žena nije uzela ni jedno dete kod sebe, iako sve pojedinačno daleko bolje zarađuju.
Te iste žene su, bezrezervno, ujedno i najbolje prijateljice međusobno. Zajednička osobina im je ljubomora i strah da se Boško ponovo ne oženi.Takođe, sve te žene, iako su vidno sve daleko obrazovanije od Boška, pristale su da se udaju za pukog policajca.
Sve je gluma, pa tako i Voždovac glumi da je Petlovo Brdo.
Kada god glavni junaci zaustave taksi, zastaje im jedan isti taksista- Zoran Cvijanović, koji se, ako treba, i iz Zemuna teleportuje na Petlovo Brdo.
Što se tiče dece, sa izuzetkom Branke Katić, sva su neviđeno nevaspitana.
Ona-što-je-igra-Katarina-Radivojević je nezrela, da iako dobija za zadatak da plati struju, vodu i telefon, kupuje dečku gitaru, usled čega porodica ostaje bez osnovnih komunalnih potreba. A i Boško, gde joj dade pare...
Mlađa kćerka zapela pa hoće konja. I hoće konja. I hoće konja. I to ne bilo kog konja, već nekog koji je za klanje, koliko je star. Boško jedva nekako uspe da joj ga nabavi (zbog toga je čak i zaglavio u zatvoru, ali nema veze, ubrzo je izašao), a ona umesto da se trka, posle izjavi kako samo hoće da kaska sa njime okolo. I umesto zasluženih batina, otac joj na kraju biva neviđeno srećan...
David=no comment. I debilna deca su dobila svog delegata na TV-u.
A i Ona-što-je-igra-Branka-Katić je super. Studira violinu i uda se za taksistu. Nemam ništa protiv, ali kada se tako nešto dogodi u realnosti, protrčaću potpuno go svojim krajem, pod punom krivičnom odgovornošću.
Crnogorci izledaju kao da su stigli iz Teksasa.
Pored svoje 4 bivše žene, Boško je uspeo da smuva i jednu psihološkinju, jednu lekarku i dansku ambasadorku. Još malo pa sustiže Čaka Norisa.
Konačno, i Beograd i Srbija izgledaju nenormalno dobro i uglancano u seriji, a radnja kao da je smeštena jedno pet godina ranije, kada se ipak znatno bolje živelo (btw, i muzika liči na onu iz "Alf"-a, koji je par godina ranije bio hit).
Kako su to režiseri u jedno Biblijsko doba uspeli da postignu, mora da se proučava na svim Dramskim akademijama.
Hodajući muzej, omot singlice iz 1975. na kojoj još stoji drljavim rukopisom ispisano ime omladinke koju je ćaća svojevremeno vodio na šampite. Grupa Dak, Treći kanal, onaj koga je smorilo danas, a i jebe mu se za sutra. Biti retro u srcu, to je biti buntovnik na svoj način.
Kada svog sedmogodišnjeg sina obučeš za školu u štrikani poluver, uparen sa univerzalkama, pa mu zlobna dečurlija pomere bulju od zajebancije.
Kad te nerviraju ovi novi, pederski crveni dresovi reprezentacije, a plavi su ti bili baš gotivni. Kada tu istu reprezentaciju nećeš da gledaš, jer ne igraju više Piksi i Jugović.
Kad na plus tries navučeš kaubojke, kožne lone i teksas prsluk sa prišivačem Def Leparda, pa uveče te iste kožne lone stružeš gletom sa upaljenih dlakavih nožurdi.
Kad fiksiraš antenu ka Avali, jebe ti se da plaćaš kablovsku. Posle se još čudiš što ne 'vataš TV Politiku.
Kad igraš Fudbal Menadžer 03-04, iako će sad diziđe 2011, pa još uđeš u gejm editor i prebaciš Roberta Karlosa u Partizan.
Kada svojoj ribi tepaš rečju "mikica".
Kad si tol'ko tru retro, pa rođenog ćaleta podsećaš na druga iz vojske, još ti ćale pokaže sliku, a ti i Ivo iz Zaprešića imate istu zurku.
Onda skapiraš da moraš da živiš danas, da se budiš sutra, da te svi gledaju k'o specijalca ne zato što si različit, već zato što si stvarno speca, i da vremensku mašinu ne mož da kupiš ni u Trstu. E onda prikane moj, nisi više tru retro, nego si prs'o ko lajsna.
...Odlazim u "Rupu" u jednom trenutku, u narodu poznatiju kao "Akademiju", mnogi je zovu i "Džamija". Treba da se nađem sa ortacima. Kasnim. Ne zatičem ih sve, srećem druge, i sa njima blejim. Pada ponuda za privatnu žurku i odlazim. Žurka privatna ko žurka, grljenje, ljubljenje i smor na kraju. Izlazim. Krećem peške kući, nije da je blizu, ali prija mi šetnja po snegu koji je prekrio grad. Ubrzo potom srećem džukca na ulici koji mi posle jedno 200 metara prilazi. Pada nepoverenje i strah sa obe strane. Prilazim mu prvi, i oslovljavam ga sa: De si pas. Pada njuškanje i postajemo prijatelji. ... Prati me putem na takvom odstojanju da taksisti koji prolaze pomisle da je moj pas i da nisam pijana budala koja pešači bez keša jer nema isti, već neko ko šeta psa po komšiluku. Počinjem da gotivim psa zbog toga. Prolazimo kroz teritorije zajedno koje nisu naše. Smanjuje odstojanje između nas. U jednom trenutku, pas skreće, odlazi i ja pomislih: Hvala ti psu na društvu, i nastavljam dalje. Stiže me posle dva minuta. Nastavljamo ćutke dalje put. Postaje mi glupo što ga toliko cimam da mi pravi društvo i minut nakon što sam to pomislio on staje i ja mu govorim da ide "kući". Pas staje i okreće, pomišljam u sebi opet hvala ti na društvu. Nepun sekund nakon toga, opet me stiže. Opet ga mazim jer nemam kako drugačije da mu se zahvalim. Stižemo do mog ulaza. Mazim ga poslednji put, osećam gnedlu u grlu i odlazim. Zatvaram vrata ulaza psu pred nosem. Krećem par koraka i zastajem. Stojim tako nepomičan par sekundi i vraćam se i otvaram ulazna vrata. Pas, koji do tog trenutka bio ispred isti se pomera par metara. Pokušavam opet da ga pomazim, kao da želim da se izvinim i zahvalim u isto vreme. Pas se sklanja, bukvalno kao da mi govori: Izdao si me i ako to ničim nisam zaslužio. Sve fekalije, govna i prolivi Univerzuma slivaju se po meni. Pokiso, ponovo zatvaram vrata ulaza.
Čovek je davno shvatio da mu je pas najbolji prijatelj. Shvatio je to zato što nijedan čovek na svetu ne može ukazati drugom tako bezkompromisno poverenje, koje i ako je stečeno za minut do smrti neće biti dovedeno u pitanje.
Zvuči zajebano. Reno kvatro GL iliti Reno četvorka, nekada jako popularan auto kod nas, sa čuvenim menjačem-kišobranom. Javljao se u raznim bojama, od nebeskoplave do narandžaste.
M: Ćao, izvini, pita moj drug da se upoznaš sa njim, pa ako nije problem? Pritajena sponzoruša: Može, ako će da me odbaci kući posle, to jest, hihi, ako ima kola. M: Ima kola, nije problem. Pritajena sponzoruša : A koja kola ima ako nije tajna? M: Reno čet.. Reno kvatro GL. Pritajena sponzoruša : Vauuu, pa ajde što ne prilazi ovamo!
Svaki događaj ima različite interpretacije u zavisnosti kako se posmatra.
Npr. jedan muškarac u istoj situaciji ostavlja različite utiske:
- Mlada cura: "Joj, što je sladak...tako je neobuzdan, divlji, ne poštuje konvencije, nije ga briga šta drugi misle...pravi pastuv!" - Devojka u godinama: "Hmm...sviđa mi se što vodi računa o higijeni u svakoj situaciji. Samo muškarac koji uvek vodi računa o sebi je pravi muškarac!" - Zrela žena: "Kako je nevaspitan! Zar je moguće da mi se ovakva seljačina nekad sviđala?" - Lik u prolazu: "Kakav mentol...pere kitu u lavabou..."
Legendarni vozač beogradskog GSP-a, član zemunskog pogona. Živi dokaz koliko je nizak prag mentalnih sposobnosti za vozača u GSP-u. Ekstremno čupav i bradat, bio je obožavan od strane omladine, prekorevan od strane podmlatka PUPS-a. Svaka njegova vožnja unosila je živost i radost u ovaj inače učmali posao. Jedini vozač kod koga je omladina bivala napred, a stariji pozadi, ili čak nisu ni ulazili u autobus. Vozio je autobus na liniji 611 ( Kej Oslobođenja- Dobanovci ). Kasnije je radio kod privatnika i bio viđen na liniji 45 ( Blok 44-Zemun Gornji grad ).
-Jedna od njegovih prvih vožnji na liniji 611. Doterao je autobus na okretnicu, otvorio vrata i seo pozadi. Putnici su ušli, očekuju polazak, ali nema šofera. Tek se čuje Milenko: "Šta je bre ovo, prođe mi mladost dok se ovaj vozač smiluje da dođe...mamu mu njegovu...ma idem ja da vozim!" Naravno 70% putnika je izašlo. Oni hrabri koji su ostali, ubrzo su shvatili šalu.
- Neretko je znao da obrne i po pet krugova na novobeogradskom kružnom toku.
- Vozio je u bokserskim rukavicama, meksičkom sombreru, kupaćim gaćama
- Jednom je stavio vibrator na instrument tablu i preko njega neku krpu. U neko doba zamolio je gospođu koja je stajala napred da mu doda krpu, žena se zabezeknula kad je videla šta je ispod nje. "Ajde ajde gospođo, nije to ništa, pa nema ga ni 15 cm"
- Po Dobanovcima je redovno razvozio omladinu po kućama i to nekim ulicama koje nikada nisu videle, niti će videti autobus.
-Poslednje što sam čuo o njemu jeste da je vozio 45 i da je zaustavio autobus, uzeo kesu u ruku i njome uhvatio mrtvu mačku kraj puta i ubacio u kontejner. Ceo autobus ga gleda, a on mrtav 'ladan: "Lako je vama, vi jednom prođete ovuda, ja moram da je gledam ceo dan"
