Zamišljam jedan takav primer: Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije. U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke. Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje. Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega: - Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi... Celo društvo se kida od smeha. On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući. Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Neidentifikovasna grupa visokoobrazovanih zaludnih eksperata sa najrazličitijim spektrom interesovanja. Istražuju sve i svašta od uticaja 19 šoljica kafe na rad nadbubrežne žlezde kod levorukih osoba do frekvencije koju emituje madagaskarski leteći pacov u vreme parenja. Njihova istraživanja iako su izuzetno skupa od izuzetnog su značaja za čovečanstvo, jer bez njih bi novine i časopisi kao što je npr. Blic žena bili neuporedivo prazniji.
on (čita Blic zanimljivosti): "E slušaj ovo: Naučnici sa univerziteta u Masačusetsu višemesečnim istraživanjem 82 ispitanika došli su do zaključka da 5 litara piva na dan umanjuje pojavu opadanja kose kod tamnokosih muškaraca između 32 i 36 godina za 23%... Pa da probam zlu ne trebalo..." ona (čita Blic ženu): "Aha, evo ti isti naučnici su otkrili da jedan par novih cipela mesečno kod žena između 25 i 35 godina povećava seksualnu želju za 36%..."
Lik koji je kulturan u javnosti kada god ga sretnete. Uvek lepo obučen, doteran, namirisan... Da ga svaka majka poželi za zeta. Mada baš u privatnosti i ne mora da bude idealan.
Postoji urbana legenda, koliko je istinita ne znam. Naime, sredinom 90-ih upadne interventna na neku kućnu žurku u Bg-u i nahvata gomilu džankija na delu. Između ostalog pokupe i Acu Lukasa i pokojnog Rođu Raičevića. U stanu su zatekli i Slavka Banjca, jednog od retkih kulturnijih pevača iz tog perioda, ali ga nisu priveli, već samo uzeli podatke. Na pitanje inspektora zašto i Banjca nisu priveli, odgovorili su:
-Pa zašto njega? Sarađivao je i bio miran za razliku od ovih ovde. Kulturan, gospodin čovek.
Mnogo fina, snebivljiva i smerna osoba, najčešće pripadnica nežnijeg pola, mada se javljaju i muški primerci, kojoj je sve "iju", "fuj", "bljak" i "O, moj Bože".
- E, Sandra, hoćeš da idemo na klopu u pauzi za ručak.
- Možemo. Gde si mislio?
- Ne'am pojma, al' jede mi se burek već nekol'ko dana, 'oću da crknem.
- Burek??? Fuj!!! O, moj Bože!!! Bljak!!! Ne mogu ja to da jedem!!!
- Da, da... Izvini, zaboravio sam... Ti kenjaš karanfile. U tom slučaju, vodim te na škembiće.
Stari beogradski sleng za kurvu.Pri tom se uvek mislilo na one najgore i najprljavije iz podvrste kurvi,koje su se uglavnom skupljale na "stajgi".Cak je ovaj izraz opevala i Riblja Corba u pesmi "Cava".
Sine, ona je obicna pasuljara sa stajge sine, nemoj da se palis nemoj si lud da je vuces do gajbe odvedi lujku pravo na Kalis.
Akcija izazvana psihičko-mentalnom zavisnošću. Poslednja slamka spasa. Uglavnom se javlja kod psihički veoma labilnih Vukajlijaša, najčešće za vreme ispitnog roka, a neretko i u drugim (ne)prilikama.
Dragi kaizene,
Vukajliji sam se priključila davne 2009. godine, meščini beše mart mesec. Odmah sam uvidela da je ovo jedan sjajan sajt koji mi svakog dana popravlja raspoloženje. Počela sam da provodim sve više i više i više vremena na njemu, dok nisam shvatla da mi se ceo dan zasniva na čitanju definicija, deljenju pluseva i minusa, postovanju na forumu, strahu i uzbuđenju da li će baš moja definicija završiti u odabranima. Čak sam počela i da ga sanjam. Pošto sam informisana da poseduješ ogromne, čak natprirodne moći na ovom sajtu, znam da si u mogućnosti da mi učiniš jednu, za tebe minijaturnu, uslugu. Molim te da me banuješ. Banuj me kaizene! Banuj me kao što nikog dosad banovao nisi! Socijalni život mi polako propada, drugovi me napuštaju, gledaju me kao čudaka, dečka sam izgubila, ostavio me je jer sam mu u šali rekla Što si jebo, jebo si, roditelji pokušavaju na sve načine da me sklone od kompa, hoće da me vode kod psihologa ili psihijatra, isti kurac,u januaru sam dala jedan ispit, u aprilu nijedan, za jun nisam prijavila nijedan jer mi je taj dan sinula odlična ideja za definiciju, pa sam je razrađivala od jutra do mraka. Narodski rečeno, jebala sam ježa u leđa moj kaizene. Pišem ti ovaj moleban u nadi da će moje reči u najkraćem roku stići do tebe.
