Jedna od najbolesnijih, najljigavijih i po svemu najgorih laži matoraca upućena detetu u predškolskom uzrastu. Čiko je čovek koji pravi sladolede, čokolade, lopte, bicikla. Čiko ima ringišpil, autiće, konjiće i trambolinu. Svaki posao na svetu radi samo po jedan čovek i ako on otegne papke tako i njegov proizvod ili usluga odlazi zajedno sa njim i detetu ostaje samo da se seća kad je zadnji put uživao u čarima koje je čiko pravio samo za njega.
- Mamice, mamice kupi mi kindej buno. - Nema sine više kinder buena, umro čiko što ga pravi. Detetu ispada zvečka iz ruku dok se oko usta vrti slinava lijana a on ostaje nepomičan i zabezeknut surovošću života. ZAŠTO OD SVIH ČIKA BAŠ ON !?!?! ------------------------------- 15 godina kasnije: - Kevo umro onaj Bogoljub iz treće ulice, što ste mu ti i stari žiranti.
Popularna društvena igra koja se svakodnevno igra u većini osnovnih i srednjih škola. Cilj igre za one koji su kupili žvake je da zadrže što više žvaka, a da pri tom ne ispadnu pičke. Cilj ostalih je da dobiju žvaku. Jednostavno!
Pravila su sledeća:
1. Kad otvaraš žvake, treba to da uradiš krišom, da niko ne vidi. 2. Moraš dati žvaku svakome ko ti je traži. Ako neko zna da imaš žvake, a ti mu ne daš jednu - automatski ispadaš pička. Istina, postoje neke metode za izbegavanje ovog pravila, ali su veoma nepouzdane. 3. Uvek imaš pravo da poslednju žvaku zadržiš za sebe.
A postoji i par principa koje treba poštovati radi boljeg uspeha:
1. Pre nego što nekom daš žvaku, obavezno ga nateraj da ti da reč da nikome neće reći od koga ju je dobio. Ko ovaj princip prekrši, ima sve šanse da u roku od par malih odmora izgubi većinu svojih žvaka. 2. Kada ti neko kaže "Daj jednu žvaku, video sam da imaš!", obavezno proveri da li blefira, jer ćeš i tako spasiti mnoge svoje žvake.
Jedna ili više visoko-gabaritnih osoba ženskog pola, koje imaju običaj da se "šlepuju" uz dobre ribe.
Ponašaju se zaštitnički prema svojim lepim drugaricama.
Tu su da nas mrze.
Tu su da im kazu - "Previše si popila, pokušava da te iskoristi, hajmo kući."
Tu su da nam sjebu koncepciju u svakom smislu.
Žurka tek počinje, i lagano dolaze zvanice i nezvanice. Očekujete neke kvalitetne ribe koje ste upoznali ovog leta na moru. One ulaze. Njih dve sijaju.
Za njima ulaze tri "tenka".
Mrze vas. Vi već to vidite. Niste ih ni upoznali još, ali vas one već gledaju svojim sitnim očima pakosno. Zamisljate sebe kao veliko prase na poslužavniku sa sve jabukom u ustima. One zadovoljno oštre noževe o viljuške.
---flash forward--
Žurka se lagano, ali sigurno raspada. Vas dvojica sedite sa te dve divne devojke sa mora.
TENKOVSKA PODRŠKA za to vreme trpa ostatke hrane u sebe kao municiju, koju će pre ili kasnije ispaliti na vas i sjebati vam veče.
Konačno jedan od vas preduzima nešto i kreće da se ljubi sa jednom od dve lepe devojke.
TENK oznake 187-52 (obraća se devojci koja se ljubi): "ANA!! Ti si definitivno previše popila! Hajmo lagano, vidiš da hoće da vas iskoriste, sad kad su sve devojke izgustirali!
TENK oznake 162-55 (ispada joj hrana iz usta, ali podržava koleginicu klimanjem glave)
TREĆI TENK je zakazao, vaš mnogo dobar drugar koji nema ni grama probirljivosti kad popije se žrtvovao za ekipu.
Jedna od najnebitnijih pojava na ovom svetu, potpuno zaluđenom estetikom, modernim marketing tripovima i čitavim tim korporativnim kurac-palac istraživanjima na kojima baziraju svoje metroseksualne poteze.
Naime, nekom čudnom metodom tog istraživanja oni su došli do zaključka da je nama muškarcima veoma bitan dizajn flaše piva, pa umesto da poboljšavaju sam ukus piva koji je u principu i najbitniji ili makar da ga ne kvare ako je već dobar, oni su istripovali da je nama jebeno bitno kako će da izgleda flaša iz koje pijemo to pivo.
E sad, možda oni imaju u planu da privuku više žena, metroseksualaca i vilenjaka pa im ugađaju tim potezima, ali najčešći konzumenti, a to su normalni obični heteroseksualni muškarci i žene, lagano prelaze na neku drugu marku piva kada ga ovi useru sa lepom flašom, a sranje tekućinom.
Naravno, postoji i mogućnost da je ono što se priča istina, a to je da su stručnjaci za dizajn i marketing svi redom peškirići, pa onda pokušavaju da dizajniraju flašu onako kako njima odgovara. Pod odgovara ne mislim na piće nego na....znate na šta mislim.
- Au pa gde si ti mentolu jedan? Tekma počinje za dva minuta. - U radnji sam se zadržao. Birao sam pivo koje ću da uzmem. - Šta tu ima da se bira majke ti? - Pa taman da uzmem Amstel, kad vidim da se pojavio neki novi Hajneken. Znaš kakva je flašica. Vrh. Sva izuvijana nekako ludački. - Šta fali Lavu? Nisi valjda uzeo taj Hajneken samo zbog jebene izuvijane flašice? - Nisam. - Dobro je. Lav si uzeo? - Ne. Pružio sam ruke ka onom Hajnekenu, kad odjednom pored vidim Staropramen novi. Znaš kakva flašica. Kao onaj Efes. Dole debela, pa se naglo sužava, a boja stakla neki mutan tirkiz. Vidi kakva je. - Šta je bre to? - Pivo. Staropramen. - Koliko procenata alkohola? - Ček da vidim. Gde je bre? A-ha evo ga. Nula zarez jedan posto. - E saću da ti skinem te jebene rolere što si okačio oko vrata i da ti jebem mamu u pičku baš. ----------------------------------------------------------------------------------- - Gospodine Azdejkoviću, dugo smo se dvoumili ko bi mogao da bude zaštitno lice Staropramen Tirquiza za Srbiju i izbor se sveo na vas. Da li ste zainteresovani za to? - Jao Staropramen Tirquiz hihihihihi. Moje omiljeno pivo. ----------------------------------------------------------------------------------- - Sergej da li si smislio nešto za novi dizajn flaše? - Evo skoro sam gotov šefe. - Imamo rok koji je skoro istekao. Znaš li da nas je Staropramen ubio sa onom tirkiznom flašicom. Prodaja nam je opala za trideset posto. - Samo još završni detalj. Evo ga. Gotovo je. - Da vidim? - Šefe predstavljam Vam novi Jelen Rejnbou. - Odličan naziv. Sviđa mi se i ovo proširenje ovde na vrhu. Boje savršene. Moderno, hrabro, totalno urbano. - inspiraciju sam tražio u prirodi, zato je flašica totalno drugačija od ostalih i podseća na pečurku. - Bravo. Bravo Sergej. Ovo je neverovatno dobro odrađeno. Jesi smislio način na koji bi mogli da ga reklamiramo? - Naravno. Prvo ćemo ih potući time što će pivo biti totalno sa zdravim vlaknima. Znači ne goji, ima još manji procenat alkohola od jedan, a kao zaštitno lice dovešćemo Milana Stankovića. Mladi će se otimati o ovo pivo. - Supiš. I svaki kupac koji kupi flašicu ovog piva dobija besplatni lubrikant u nekoj šarenoj kesici. - Staropramen Tirkiz čuvaj se. Stiže Jelen Rejnbou.
Čest ženski manir. Laganje partnera o broju bivših.
-Ja ih nisam puno imala pre tebe, jel znaš? -Nema potrebe da vraćaš kilometražu. Znam koliko si vožena i udarana. A i to znanje koje imaš? Sigurno nisi samouka... -Bez zezanja. Bila sam sa trojicom. -Odjednom? -Džukelo!
Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.
Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.
Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...
Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.
Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.
Opaska koja preživljavanje Armagedona čini smešnim, razdvajanje mora kao Mojsije prelakim, pa čak i dostavljanje ispravne dokumentacije na šalteru iz prve ništavnim. Možda buduće generacije mogu da urade sve ovo gore navedeno dok su živi, ali i Vi i ja smo bili živi svedoci da je Srbija dala nekome šest golova!
Deda prepričava priču svojim unucima daleke 2070. godine
Deda: Sad ću vam ispričati priču za koju su smatrali da je mit, priča o tome kako je Srbija postigla šest golova na jednoj utakmici...
Unuk: Deda opet bulazniš, odoh ja u moju virtuelnu kapsulu da se igram, svi znaju da to ne može da bude istina!
Deda: Balavče bezobrazni, zbog vas se zaboravlja istorija!
