Sleng. Nešto za šta se mnogi sećaju da su se borili. Puškom, crvenom knjižicom, medijima... U proteklih 200 godina se ratovalo diljem vaseljene, pa sada kada smo se skoro svi oslobodili, da se samo kratko osvrnemo na rezultate:
- Je li sloboda negirati sve što je prethodilo da bi tvoje mišljenje imalo gde da nikne? - Je li sloboda to što je brat na brata pucao, pa sad svako u svoj ćošak, i prepucavaj se komentarima na Youtube-u? (prevashodno deca koja su se posle "rata" rodila) - Je li sloboda to što sada ima ulja u prodavnicama? (pa mogu lepo, u jasnim granicama jedne potrošačke korpe, da biram hoću li ulje kupiti, ili pak knjigu o tome kako ulje nije zdravo i sprej koji ubija miris govana) - Je li sloboda to što imamo internet? (za razliku od "zarobljenih" Kubanaca, pa oslobođeni sedimo pred ekranom i po 24 časa) - Da li je sloboda pravo na glasanje? (pa svake četiri godine koristiš svoju slobodu (pod pritiskom) da bi sprečio veće sranje od dva) - Ili možda pravo na školovanje? (pa ćemo svi lepo da budemo menadžeri i PR-i sa po 9 otaljanih ispita, taja će da nas zaposli, a da radi, to će...ko?) - Ili je sloboda to što ćemo se integrisati u evropski kapital? (pa će samoproglašene piratske nacije da nam uvrste kulturnu baštinu u evropsku, brišući ovo malo zemlje što je ostalo) - Ili je ipak sloboda to što ćemo moći da slobodno šetamo Evropom? (trč' u Budimpeštu na vikend, pa brže-bolje nazad i kači 327 slika na Facebook (ca. 3 dana)) - Ne, sloboda je najverovatnije pravo izbora na to kome ću da ga trpam (pritom imenujući običan nagon ljubavlju, pa bez obzira prema kome i od koga) - Ili se sloboda ogleda u tome što možeš da izabereš broj slojeva i stepen hrapavosti svog toalet papira? To je baš fino, nemam kontraargument. - Je li sloboda što ti negde nije dozvoljeno da imaš više od jednog deteta, a negde te pozivaju (čitaj: obavezuju) da ištancaš sedmoro, zarad kontrolisanog prosperiteta zemlje? (koji, na kraju, mnogo pa zavisi od tebe) - Demokratija?! Zar bi neko od nas zaista ovom i ovakvom (ili bilo kom drugom) narodu dao vlast? Grčka mitologija, bre. - Ili je OVO sloboda, što jedan JA mogu da prosipam svoje mišljenje o ovome i onome bez da mi neko prisloni cev uz čelo? (mnogo se pa bitno osećam, svet bez mojih stavova ne bi mogao...)
I tako redom: ze odeću, za boje, za komunizam, za kapitalizam, za feudalizam, za zastavu, za to ko je stariji, za to ko je pametniji, za bezukusno iskustvo mas-proizvodnje i bezukusnu propagandu mas-medija. Već naša deca moći će da prođu kroz život a da ni ne znaju šta sve nisu okusila.
Za slobodu...? Ako me ikad nateraju da uzmem pušku, neka mi presude istog časa, i neka je nosi neko ko će nešto sa njom i uraditi. Ja za ove slobode boj ne bijem.
P.S. "Sloboda? Pa šta kenjaš Vehbija, to se samo tako kaže..."
Subota veče, oko 23:00. Dugačak red pred vratima Noćnog Kluba Evropska Unija. Srbin je u redu kao i svaki vikend pre toga. Obučen u najbolje krpe, sve markirano, frizura po poslednjoj modi (čak su i crne fleke ofarbane). Oseća da će ovo veče konačno da uđe unutra. Čuo je o ovome klubu samo najbolje stvari: gazde su neki Nemci, unutra je cuga skoro badava, ribe na sve strane. Ni Srbin ni niko od njegovih prijatelja nikada nisu bili unutra, ali veruju da su priče tačne. Neki Đura iz komšiluka je navodno bio pre par nedelja sa rođakom iz Holandije i kaže da je pokupio dve Francuskinje i napio se kao svinja- sve za deset evra. 00:30- Srbin se u redu pomerio za par mesta unapred. Nazire par izbacivača pred vratima kluba- dva crnca od po dva metra. Svake nedelje mu kazu da nema mesta i da unutra ulaze samo oni koji su na listi. Srbin se uvek pitao kako on nikada ne dospe na tu listu. Njegove komšije iz kraja- jedan Rumun i Bugarin svaki vikend uđu bez problema. 01:30- Još par mesta unapred. Komšija Hrvat iz kraja već je blizu ulaza. I njega ne pustaju, ali ovo veče sa sobom je doveo dve prelepe plavuše. Izgleda da će da uđe. 02:30- Iz kluba izbacuju neke pijane Grke. Oni psuju, prete, izbija mala pičkaza ali sve se brzo sređuje. Srbin gleda i pita se kako takve ljude pustaju u klub, a njega ne. 04:00- Srbina bole noge. U redu je već satima. Par ortaka ga je zvalo da idu u kafanicu u kraju, ali odbio je. Oseća da je vešeras veše kada će konačno ući u klub. 05:30- Konačno je ispred vrata. Dva crnca ga kao i svaki vikend ignorišu, ali posle par minuta džu mali plišani konopac sa ulaza i pustaju ga unutra. Srbin ne može da veruje. Konačno. Plaća 550 evra za ulaz u klub i narucuje jedan Heineken od 340 evra. Unutra je poluprazno, muzika utišana- turski melos...par čudnih tipova sede za zamračenim stolovima, nekoliko od njih se drpaju u ćošku. Dve sumnjive dame od po 60tak godina nude mu noć koju neće zaboraviti...nije mu jasno. Gde su super modeli? Gde je piće za badava? Utom se pale svetla...fajront. Srbin polako kreće kući- peške, jer sve pare je potrošio. Dok lagano ide prema svojoj maloj skromnoj kući, ne može, a da se ne pita: da onaj Đura iz kraja nije malo slagao?
Gde je jednom puklo, više neće biti kao pre. Nikada. Džabe trud, džabe pokušaji da se zaborave događaji koji su doveli toga, džabe pokušaji da se prljav veš gurne pod tepih, džabe izveštačen osmeh komšijama, džabe svakodnevna opijanja. Sranje se desilo, i to se ne može zaboraviti.
- Tata, ne mogu ja nju oženiti, ipak se jebala sa petoricom odjednom, ne mogu. - Razumem te, sinko, tamo gde je nit jednom pukla čvor ostaje zauvek, naćiće tebi tajo drugu.
Oduvijek je poznaješ. U početku, dok si bio osnovna, ne lično, iz viđenja samo, jer je stalno bila negdje tu, u blizini. Da, u blizini, to sada znaš, onda nisi, jer te nije zanimalo. Zanimala te je sisata Mica iz 8 b, prva drkanja su protekla s njom u mislima. Ona je i dalje bila tu, u blizini. Ponekad si, slučajno, hvatao njen pogled na sebi, brzo je okretala glavu, skrivajući ga. Nije te bilo briga. Kasnije, u srednjoj, ste se i upoznali. Slučajno, u kafiću, preko nekih zajedničkih prijateljica. A možda je i Mica bila tu negdje, pa si prifur'o prijateljicama, ne bi li ti se Mica obratila. Pružio si joj ruku, rekao svoje ime, njeno ili nisi čuo, ili si odmah zaboravio. Kao da je bitno. Poslije, kad si je sretao na ulici, pozdravljala te je, ti nekad pozdraviš, nekad i ne. Kao da je bitno. Kasnije, upis'o si fakultet, rjeđe si je sretao, a možda i nije bilo tako rijetko, ali nisi primjećivao to. Brucošijada, žurke, rođendani, pičke materine, ko bi je i primjetio?! Na jednom rođendanu je i ona bila tu. Ti si naroljan muv'o sve oko sebe, pa si slučajno i na nju naletio. Nije te odbila kao ostale. Ljubili ste se i bilo ti je lijepo. To si shvatio sutradan, kad si se uspio sjetiti. Nisi bio nešto hepi, ali šta fali, neka je, malo ćemo se zezati i svako sebi. Tako je i bilo. Tri - četiri mjeseca i raskinuo si. Bilo ti je dobro, ali ona nije ta koju si tražio. Bila je nekako neobična, kao da živi u nekom drugom vremenu, a to nisi želio. Nije ništa rekla kad si raskinuo. Samo se nasmješila i otišla. Vrijeme je prolazilo, nizale su se propale veze, a i ona je počela padati na pamet sve češće. Jednom si je nazvao da se vidite, popijete kafu, prihvatila je. Pričali ste o svemu, smijali se, bilo ti je super. Kad si je otpratio kući, još dugo ste stajali ispred i pričali. Sati su prolazili u trenu. Poljubio si je, kratko i šturo, jer ona nije ta koju tražiš i otišao. Opet se nasmiješila i opet ništa nije rekla. Povremeno viđanje se nastavilo, nikad nije rekla neću. Nerviralo te je to, pitao si se gdje joj je ponos, pitao si i nju jednom. Opet se samo nasmiješila, kao i prije, polutužno, polusjetno. Ništa rekla nije. Mrzio si taj osmjeh. Mrzio si to što ti je samo sa njom bilo lijepo, što si samo njoj mogao sve reći, biti iskren do kraja, a znati da te neće osuđivati, još će ti olakšati, nasmijati te malo... Da, mogla je sve. Uvijek je znala reći onu golu istinu, zbog koje si noću ostajao budan razmišljajući. Ali ne, ona nije ta koju si tražio. Ideš dalje. Jednom si je zvao. Nije se javila. Poslao poruku. Nije odgovorila. Nisi to uzimao ozbiljno, mislio si da je ljuta i da će je proći. Dani su prolazili, ali ništa, ni poruke. Zvao si opet, ništa. Šetao si kroz grad i razmišljao o njoj. Čuo si trube automobila i živcirao se. Ko se to jebeno ženi i što koji kurac trube debili?! Pogledao si u jedan auto i vidio nju. U bijelom. Ugledala je i ona tebe. Osmjehnula se isto onako, kao prije. Polutužno i polusjetno. Sad si shvatio da je voliš. Sad znaš da si u svima samo nju tražio, sad znaš da je sve bilo i da će biti sivo bez nje, sad znaš šta je onaj osmjeh govorio.
" Jednom, kad odem, bez povratka, biće mi žao što ćeš tek onda sve shvatiti. "
Dečko koji je više od običnog Šmekera. On iz kuće nikad ne izlazi ako na se na njegovoj glavi ne nalazi bar pola tube gela za kosu. Njegova frizura je uvek sveže podšišana, i njegovi zulufi uvek idu na špic. On redovono ide na depilaciju, ili koristi Vit kremu, "da ga ne bi cupali kostobrani ili maseri". Obično ne izlazi ( iz kuće, naravno) ako nije obučen u Nike ili Sweet Years garderobu, ili ako nema dobre Paciotti, Gucci ili Lacoste patikice ( Nike Air Max je nosio pre godinu dana, sad je odrastao). Uvek nosi torbicu preko jednog ramena ili torbicu za kopačke preko celih leđa (po mogućstvu od Mercurial kopački). Na Facebook kači samo najnoviju house muziku, da njegovih 1540 prijatelja (obično plavuša, a devojčica) ne bi pomislili da je on seljak. Na plaži nikad ne skida ćore, pa čak ni ako je u vodi. Obično je stalni član kladionica, a sve češće i kazina. Tetovira se svuda gde može da se vidi, i tetovira sve za šta moze da kaže da je u vezi sa njegovom rodbinom. Njegov idol je Cristiano Ronaldo, možda i po igri, al obično po izgledu i po količini devojaka kojima kreće Suza niz butinu kad ga vide na TV-u. Na fudbalerčića se lepe samo devojčice do 18 godina koje su obično ofarbane, u šorcevima koji jedva prekrivaju pozadinu i koje žele da budu u njegovom društvu, jer on je fudbalerčić. On ne juri devojke za vezu. On devojke juri samo za jednu stvar, jer njemu veza ne treba, jer je još mlad. Ako se nekad kojim slučajem zaljubi, to nikad ne priznaje, jer on je fudbalerčić. On obično školu završava vanredno ili nikako, jer njega škola ne zanima. On je pametan i bez toga.
Imate divnu djevojčicu. Mirno, slatko stvorenje koje je svima drago. Poslušna curica koja se nikad nije usprotivila ocu i majci, nikad nije rekla ''Ne''. Dobro uči, primjerna je, kulturna... Međutim pojavljuje se tip niotkuda. Lik sa minđušom, pirsingom, pleteničicom. On svira gitaru, jako je čudan, narkoman je sigurno. Vaša ćerkica je sa njim pola godine, i vi ste mirni, sve dok ga jednog dana ne ugledate i ne skontate da je on sto posto narkoman, a jelte, šta bi drugo mogao da bude kad tako izgleda? Mora da se drogira svako veče da bi održao takav izgled jer pirsinzi i minđuše ne mogu da izrastu odjednom, sve to droga napravi od čovjeka. Počinjete da pizdite od toga da vašu mezimicu, nježnu damicu neko gleda sa narkomanom jer će oni svašta da kažu. Nebitno je to što su oni srećni i u ljubavi, ko jebe to kad će on sigurno da je navuče na neko zlo. Neće on kročiti u vašu kuću ne zvali se vi kao što se zovete, i neće taj narkoman imati bilo šta sa vašom ćerkom! Neka sjedi kući, vi je ubijajte u pojam i maltretirajte je, ništa to nije strašno, neka nauči da treba da gleda ljude po tome koliko imaju minđuša, jer minđuša je ogledalo duše! Potrudite se da joj pronađete nekog zgodnog i bogatog doktora, advokata, šta god, samo da je nalickan i da je što više pederast jer vam on, jelte, neće ni pipnuti kćer, poštovaće je, jer on to zna, doktor je valjda, a i bogati se bolje razumiju u poštovanje prema curi. Volite doktora zeta, svi ostali su narkomani jer su se ustali u 6 ujutru da natovaraju drva (to je nečasno), i što nisu ništa jeli da bi se sastali sa drugarima da prodrkaju gitaru malo, oni uništavaju mlade djevojke, njih treba kastrirati i poslati u zatvor, sve do jednog!
E pa gospojo, minđuše i repići se skidaju za manje od 30 sekundi, a bogatstvo se stiče mrtvim rođacima i prevarama, većim dijelom; doktori i bogati ljudi su većinom šupci kojima je uvijek malo, a ljubav prema društvu i rad za život je urođen, a ne našminkan; i gospođo, ne sudite po izgledu jer jebeni podočnjak je od rada i jebeni pirsing je dječački san, a ako sve to prešminkam, neću biti bolji čovjek.
Nije teško voditi ovce, potreban ti je samo jedan pas i motka kom ćeš kad tući kad te ne sluša. Lako je biti filozof među polupismenim krezubim narodom, pustiš bradu i ponavljaš dve rečenice k'o pokvarena ploča. Svi ima da te slušaju. Imaš prvi kompjuter u selu i odma' si haker. Ostali se čude kako ti u kuću ne bane CIA zbog provaljivanja u tajne dosijee. Platiš jednu turu malog Lava i "ekipa" te instant proglasi za kralja žurke. Lako je kontrolisati zaslepljenu i zatucanu masu, samo trebaš imati "ono". "Ono" što oni nemaju.
- Čuo sam da mali Sale razvaljuje u basketu sve žive na terenu kod osnovne. Kad je igrao s nama, nije mogao da prdne. - Jesi ti video tamo ljude? Najvišeg zovu Mesi. Lako je biti car u dolini slepih patuljaka.
Duša od čoveka. Dobrica. Dao bi ti poslednju cigaru. Ponekad i papuča. Kupuje devojci poklone svakih mesec dana. 14. februara neće gledati početak Lige Šampiona, nego Ljubavni život Budimira Trajkovića sa devojčicom uz smoki i kolu vrnjci.
-Ajmo večeras da pravimo neku havariju po gradu? -Ajmo. -Može, može. do jaja. -To mi reci, smorio bi se ćiku. -Joj, ne mogu večeras, 1234234 meseci mi sa Majom. Dogovorili smo se da idemo večeras na večeru kod njenih. -(svi u glas) A Micaaaaaaa.
