Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Ove izgovore koriste devojke kada zele da zavrse vezu, ali cinjenica je da ti izgovori imaju sasvim drugo znacenje.