Čujete li, počinje? Poluusrano dupe može da sačeka i do reklama. Svesni ste da nije isti doživljaj gledati reprizu reprize i reprizu! Zar ne? Ostavite sve smislene radnje, pošaljite mozak na ispašu i - doživite svim čulima porodicu Kardašijan. Prema nepisanim statističkim podacima muška populacija tri sestre deli na onu koju bi vrlo rado jeb'o, onu koju bi jeb'o i onu koju bi jeb'o ako zagori. Gledajući da prosečan Amerikanac, bez jasnog uputstva da to ne čini, smatra logičnim da opere kućnog ljubimca u veš mašini, a ostatke osuši u mikrotalasnoj, jasno je odakle tolika ushićenost prilikom praćenja da li je očuhu izašla još jedna bora, pa mora ponovo na zatezanje lica (pretpostavlja se da je muško, mada nije naučno potvrđeno), majci gorepomenutih sestara otišao dolar u nepovrat i da li će posle poslednjeg emotivnog kraha sestre moći ikad više da nađu sponzore? Čuj mene ljubav, sponzore. Sve je lako kad gledaš svet kroz dolare. Istorija ovog rijalitija počinje, IZNENAĐENjE, seks snimkom koji je „procureo u javnost“. Bio je crnac, morala je da se pohvali. Kako su godine prolazile došlo je do trenutka kada su i Amerikanci shvatili da će za ponovno gledanje takvog snimka ipak morati da guglaju, bez obzira na to koliko su strpljivo pratili premazivanje strija, otvaranje fešn radnji i lansiranja parfema (važni momenti u životu svake američke samozvane zvezde), interesovanje za ovaj šou je opalo. Pronašli su neku novu Paris Hilton. Tararara! Srbijo, zemljo američkog izmeta, dolazi ti nova senzacija. Logično, zar ne? Ne htevši da bude okarakterisana kao porno glumica, ili sponzoruša, a botoks i antitalenat su ubili potencijal za „običnu“ glumu - bi starleta Kim Kardašijan. Ne, niste ušli na temu boli me kurac na Vukajliji. Šta vam pada na pamet? Otvorili ste srpske novine (tako se bar vode). Pogledate među brojnim vestima o porodici Kardašijan, kojih ima koliko nećete, i vidite - Lamar se vratio kući. Napokon ćete moći mirno da spavate. Sad shvatate da bez ove spoznaje vašem snu nikakav jastuk Kontur ne bi mogao da pomogne. Egzotično: Kim Kardašijan se isplazila i okačila sliku na Instagram. (Meni više deluje kao da duva sopstveni jezik, ali ne bih da utičem na vaše emocije). 3, 2, 1... Osećate li kako vam se život menja?
Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.
Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.
Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !
Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica ! Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica ! „Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica ! Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !
Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.
E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !
Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.
U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...
I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...
Pa kako da vas čovek ne mrzi ?
Lokalna kafana u Š. , Crna Gora, 1990.
Sedim za stolom sa bratom od strica i taman naručismo po pivo kad sa susednog stola zakrešta nekakav čiča: „Čiji ti je taj mali, Mišo ?“ „Eto ti ga pa ga pitaj ...“ – odgovori brat suvo. „Čiji si ti, mali ?“ – okrenu čiča ka meni svoje čkiljave, svinjske očice. „Mali ti je u gaćama, čiča, a ja sam sin ...“ – pa dodadoh očevo ime. „Aaaaaa, (očev nadimak iz detinjstva) mali ... He, heee ... Pitaj oca oćahu li pocrkat’ četnici pod pećine dolovske, da ne bješe varenike iz vaše kuće ?“ „Bogami bi ja volio da je bilo više te varenike, pa da četnici prežive i da vam se onda najebu milosne ...“ – brat me uhvati za ruku. „Ćuti, jadan ne bio, on je prvoborac čuveni ...“ „Pa šta ako je prvoborac ?!? ... Čiča, nabij sebi spomenicu uuu ... znaš !!! Ne daš mi ni pivo s mirom popiti !!! Mrš ! .. Ajmo, buraz ...“
Stanica „četvorke“ u centru Novog Sada, 1993.
Stasiti četrdesetogodišnjak, pristojnog izgleda, nešto duže kose i „štucovane“ brade, sa sve šajkačom i kokardom na njoj i klinac od nekih sedamnaest-osamnaest, koji vrti malu srpsku zastavicu u levoj ruci, raširili mini tezgu tu na stanici i prodaju četnička obeležja i kasete sa muzikom nacionalističkog naboja. Iz malog kasetaša tutnji „Marš na Drinu“. Odjedanput užasna dreka. „Sraaaaam vas biiiilo !!!“ – vreči kao jare iz plota jedna smežurana starica sa štapom. „Sraaam vas biiilo, partizaaaani umiru po parkovima od gladi, a vi prodajete to smeće !!!“ Stariji čovek pokušava da je umiri. „Molim vas, gospođo, smirite se, nema potrebe da vičete ... Vidite, ja prodajem ovo da bih preživeo, ja i ovo moje dete ... A ko zna, za pedeset godina, možda će neko poput mene na ulici prodavati petokrake ... Nemojte tako ...“ „Sraaaaam vas biiilo !!! ... Sram vas biiiiilo !!! “ – ne odustaje starica. „Ja ... ja ... ja sam prvoboooorac !!!“ „E, baba, aj sisaj kurac!“ – uskoči u raspravu klinac iza očevih leđa. „Šta mene bole kurac što si ti pušila kurac Moši Pijadi u rovu, pa dobila spomenicu ?! Ajd, sad, odjebi !!!“ Baba zaneme. „Dobro je“ – pomislih. „Nisam jedini koji ih mrzi ...“
Prijemna hirurška ambulanta lokalne bolnice, 2004.
GRUUUUU !!! Vrata ambulante se uz težak tresak otvoriše, ne bih smeo da se zakunem, ali ko da ih neko nogom otvori i unutra upade čovek pedesetih godina, sav unezveren, ali mu glas zazvuča veoma drčno: „Molim vas, doktore, moj otac mora pod hitno da legne u bolnicu ! On ima skoro osamdeset godina i jako mu je loše ...“ „U redu, uvedite ga da ga pregledam“ – rekoh. Po obavljenom pregledu, vrlo brzo utvrdih da starac nema nikakvo hirurško oboljenje koje bi zahtevalo hitan prijem, pa tako i rekoh njegovom sinu. „Ali kako, molim vas, nije za prijem ... znate, on je prvoborac ...“ – drčno će sinčić. „A je li ? E pa vidite, gospodine, to kod mene nije olakšavajuća, nego otežavajuća okolnost ...“ - rekoh uz jedva primetan osmeh. Jesam li darnuo gde ne treba ? ... Ooo, još kako ... „Kaaaako molim ?“ – dreknu sin, a zatim sve maske finoće spadoše i on krenu da sipa najstrašnije kletve, uvrede i pretnje. U tom momentu se setih da sam dan ranije na odeljenje primio dedicu, koji je veći deo života proveo u zatvoru zbog pripadnosti četničkom pokretu i cinično se osmehnuh. Glumeći da sam se uplašio od sinovljevih pretnji, rekoh: „Dobro, gospodine, primiću vašeg oca u bolnicu ...“ Momentalno je zaćutao, a pobednički osmeh mu je ozario lice. Lično sprovedoh dedicu do sobe u kojoj je ležao ovaj drugi dedica. Upadoh u sobu prilično bučno i viknuh: „POMOZ’ BOG, ĐEDE !!!“ „Bog ti pomog’o sinko ...“ – reče stari četnik. „Evo ti vodim jednoga prvoborca, da ti bude cimer ...“ – namignuh mu šeretski uz osmeh. „Ođe mi ga lezi ...“ – reče deda pokazujući na krevet do svog. „Da ga ja izliječim ..“ – nastavi on „testerajući“ bridom levog dlana preko sopstvenog grla. Sutradan je deda-prvoborac napustio bolnicu. Na lični zahtev.
Život toliko težak i zajeban da je bolje boriti se sa imaginarnim problemima u snu, nego probuditi se i ratovati sa životnim.
Strah, koji je svakim korakom rastao, zamutio mi je um da više nisam ni bio svestan da trčim sve dublje u šumu. Krošnje drveća su postajale gušće i isprepletenije, tako da je mesečina koja se nadvila nad Radanom postajala sve slabija. Svaki put kada bih pomislio da sam pobegao od zveri, rika iza mene je bila sve jača. Više nisam video teren po kojem sam trčao, saplićem se i padam. U trenu, kao da je vreme stalo. Rika se izgubila i čuo se samo potok koji protiče kroz srce Radana. Nekako sam smogao snage i pogledao iza sebe. Nisam video ništa. Lagano sam ustao pomislivši da je zver nestala, ali sam se prvim koracima uverio u suprotno. Iz mraka je iskočila i zarila svoje oštre kandže u moj trbuh i lagano me podizala iznad zemlje sve dok nam se pogledi nisu sreli. U očima zveri sam video pomešane emocije, video sam u isto vreme i tugu i bes. Zver me je pogledala i odjednom izgovorila : - Ustaj pička ti materina pijana! Da li znaš konju koliko je sati?! Zakasnićeš opet na posao. Je l' ti je legla napokon plata? Računi se samo gomilaju, a ti ideš da piješ. - Ma pusti me bre na miru, ženska glavo. Dobio sam otkaz juče, kakav crni posao. - Molim?! I umesto da mi kažeš ti ideš da popiješ to malo para što nam je ostalo?! Gotovo je! Odlazim i vodim decu sa sobom. - Koji si me i budila. Bolje mi je bilo sa onom zveri. Bem ti život kada je košmar bolji od jave.
Ne, nema veze sa kanalizacijom ili vršenjem nužde. Olakšizacija je mlađa sestra palatalizacije i sibilarizacije i ostalih glasovnih promena. Ona nema isključivo određene prelaze iz nekih slova u druga, ili jednakosti po zvučnosti, već kako sam naziv kaže tu je da, jelte, olakša. Jašta. Izbaci neko slovo iz reči i doda nepravilno. Nastala iz potrebe srpskog naroda da lakše ili onako kako poželi izgovori neku reč. Nepravilno naravno. Mlađa populacija je i te kako dobro razume zahvaljujući ministru Žarku Obradoviću i šestopadežnoj Jeleni Karleuši.
Srpskog - Srbskog Predsednik - Precednik Predsoblje - Precoblje Hajde ('ajde) - Ae Mislio - Misio Posao - Poso Demokratska - Demokracka Idiotska - Idiocka ...
Nakon što je po nalogu CIA-e napravio fejzbuk, sajt na kom svi ljudi iz celog sveta pišu apsolutno sve što rade tokom svakog jebenog dana i još to dokumentuju slikama, Centralna Obaveštajna Agencija (CIA) je shvatila da postoji određena populacija vrlo opasnih namera u Srbiji koja nije pala na tu priču i poslala je Cukenberga da proba da napravi sajt na kom će se oni okupiti i deliti sve što rade svakog jebenog dana i još plus dokumentovati slikama.
Tada je Cukenberg (u daljem tekstu Kaizen) došao na ideju da napravi sajt Vukajlija, gde će se "definisati" sleng, a nije potrebno staviti svoje ime i prezime, jer je znao da će u budućnosti sav sleng biti definisan, pa će autori morati da počnu da bleje na forumu, četu, da se upoznaju i ostavljaju svoje lične podatke, pa je postepeno unosio te opcije na svoj sajt da bi ih navukao sve do momenta kada će na desetogodišnjicu sajta biti organizovano okupljanje na Birfestu, gde će agenti CIA-e doći da pohapse sve članove Vukajlije koje će nekoliko dana ranije prašiti iz vazduha hemikalijama, kako bi im usporili reakcije i osigurali lagano hapšenje.
Teoretičari zavere veruju da je Kaizen već odredio da se suđenje održi u Hagu, koji ima iskustva sa skladištenjem Srba, ima gotovu sudnicu sa sve sudijama tamo, a spreman je i za suđenje koje će trajati dug vremenski period zbog količine dela za koja se Vukajlijaši terete kao što su idolizovanje Vojvode, pokušaji okupljanja za ponovno preuzimanje Kosova nakon fudbala na Adi, često prozivanje Obame i poređenje istog sa izmetom zbog boje njegove kože, provaljivanje zavera protiv srpskog naroda, božansko štovanje Radeta Lackovića, kačenje preko deset spotova Baje Malog Knindže na sajt, često stavljanje države Jemen u kontekst koji niko ne razume, veruje se negativan, kao i za stotine hiljada drugih zločina protiv čovečnosti, koje je ova ogromna grupa u razdoblju od nekoliko godina počinila.
Sudija: Gospodine Ollanik. Da li je istina da ste definiciju *"Vidi ga mali ker"* napisali da bi se rugali keruši Mili kojoj je nepoznati počinilac odsekao sve četiri šape? Ollanik: Nemam pojma. Bio sam naduvan. Vid'o sam kera. Zvao sam ga da dođe. Nije mogao. Nema šape. Nema šape. Nik Vujičić nema šape. Mila nema šape. Mila je Nik Vujičić. MILA JE NIK VUJIČIIIIIĆ! ------------------------------------------------------------------------------ Sudija: Gospodine Kurajber. Optuženi ste da ste dobitnika nobelove nagrade za mir i predsednika Sjedinjenih Američkih Država poistovećivali sa vršenjem velike nužde i to zbog boje njegove kože. Kako se izjašnjavate? Johnny Kurajber: Za koga navijaš sudija? Sudija: Kakve to veze ima sa bilo čim? Odgovorite nam na pitanje. Johnny Kurajber: Ajde sudija, za koga navijaš? Sudija: Za Tromzo. Johnny Kurajber: Ekekekekekekeke. --------------------------------------------------------------------------------- Sudija: Gospodine Yeahbatch. Optuženi ste za širenje verske i nacionalne netrpeljivosti pošto ste preko vašeg alter ega Puje, širili mržnju na godišnjicu zločina u Srebrenici. Yeahbatch: Žao mi je za Srebrenicu. Što nije bila dvaput OPAAAAA! ----------------------------------------------------------------------------------- Sudija: Gospodine Pseto. Postoje obimni dokazi za optužbu da ste sa sobom nosili makaze i šišali metalike. Čak postoji i video zapis koji ste sami snimili, a na kom se jasno vidi kako šišate Cecinog gitaristu. Pseto: Mislite Čedu? Sudija: Daču. Pseto: Ništa je ne priznajem. Sam se on šiš'o. Ja sam mu samo govorio kako se to radi. --------------------------------------------------------------------------- Živana Šaponja Ilić: Dobar dan, moje ime je Živana Šaponja Ilić, a ovo su vesti B92. Poslednji član ozloglašene grupe Vukajlija, Andrey Arlovski, koji je pukom slučajnošću izbegao hapšenje na Birfestu, tako što ga policija nije pustila unutra jer je imao neku čudnu flašicu, pronađen je danas i lišen slobode. Policija je pronašla Andreja pedeset kilometara van Beograda, u trenutku vršenja krivičnog dela teške krađe, tako što je dobila dojavu od meštana da se sumnjiv mladić šunja po njihovim poljima aronije sa velikom torbom. ---------------------------------------------------------------------------------- Sudija: Gospodine Džankee, optuženi ste za nameštanje utakmica fudbalskog kluba Grenobl kao i klađenje u vreme dok ste još bili maloletni, što imamo dokumentovano na sajtu. Dzankee: To stvarno nije istina. Sudija: Imamo ovde zapečaćenu izjavu tadašnjeg trećeg golmana Grenobla Džeremija Malerbea koji tvrdi da vam je na fejsu rekao kako će braniti u kup utakmici, a vi ste otišli do Francuske, gurali mu glavu u WC šolju, terali ga da primi jedanaest golova u prvom poluvremenu i non-stop ste govorili da se niko ne zajebava sa Toletom. ------------------------------------------------------------------------------------
Vrhunac smaračine u životu svakog pravog nolajfera. Mnogo gore od nema ništa na TV-u. Trenutak kada čovek shvati da je već poskidao sve serije, igrice i filmove koji su ga zanimali, da je sve iole interesantne klipove na jutjubu odgledao već x puta, da je već prečešljao sve moguće porno sajtove i išamarao majmuna na sve moguće morbidarije od hentaia do animal pornjave. Najbolnije moguće iskustvo za sve one koji 25 sati dnevno provode čkiljeći u monitor. Nema ništa na TV-u? To te nikad nije ni zanimalo. Nemaš ribu? Zabole te, pa čemu služe porno sajtovi zaboga? Ortaci su te zaboravili? Ko ih jebe! Ali kada nema ništa na netu, eeeee, to je već pakao. Jer za "nema ništa na TV-u" uvek postoji alternativa.
Ćale: Nema ništa na TV-u, odo ja do kafane. Sin: Nema ništa na netu, odo ja da se obesim!
Sudeći po reakcijama rodbine, slučajnih prolaznika, taksiste i radnice u dragstoru, najveća misterija našeg naroda koja izaziva reakcije veoma slične iznenađenju putara kada u sred januara na minus deset padne tri metra snega. Plus 35 je temperatura koja, sudeći po našim sunarodnicima, ne postoji nigde u svetu. Upravo zbog toga je televizija dužna da obavesti idiote, da neko kojim slučajem ne izađe iz kuće u dva popodne i legne na beton ispred zgrade namazan zejtinom.
Slučajno nemoj iz kuće da izađeš, javili danas da će 36 da bude, tako nije bilo odavno, još od pre tri dana i plus jeste tako bilo celog prošlog leta, ali jebiga, daj da te podsetimo obavezno. I ponesi obavezno balon vode ako treba da se osvežiš ili vratiš nasukanog kita u život.
Ideš na basket u šest popodne? Pa jesi li ti žvakao baterije, ima triespet stepeni, a ti ćeš loptu da bacaš u koš? Sedi kući i kukaj da je vrućina, jes da si puko dvesta evra na klimu koja može da o'ladi manju sportsku dvoranu, ali nemoj da je uključuješ stalno nego jednom na svakih sat vremena je pusti da drnda tri minuta i onda gasi jebote patak, promaja i hladan vazduh, ima leđa da ti se ukoče i nokti na nogama da ti okoštaju.
Znači danas su javili da će da bude 37, to je već mnogo zajebano, ceo stepen više nego juče, javili na TV-u da ne izlaziš iz kuće osim u slučaju preke potrebe, dakle jedino ako ti fale pljuge ili kredit za mobilni.
Javili u petak četrdeset (magična brojka) stepeni! I to isto nikad nije bilo osim prošle nedelje i ceo prošli avgust. Zapravo, nije ni 40, nego je 57 stepeni, lože nas ovi sa dnevnika da ne paničimo, da ne počnu penzioneri da se tuširaju slučajno, ili kojim slučajem da otvaraju prozore u busevima. To bre tako nije bilo, to je od bombardovanja, genetski modifikovane hrane, iluminata i broja 11. Sećam se 1834. kad su leta bre bila do 25, a uveče još prohladno pa izađeš u treši u grad da se ogrneš kad za'ladi.
Mrš bre u pičku materinu.
Podnožje planine Ahagar, južni Alžir:
- Mustafa, javiše na TV-u da će danas 39 da bude. - Muhamede, boli me patka.
