Parafraza Aristotelove izjave:”Drag mi je Platon, ali mi je istina draža.” Za veliki broj ljubitelja sporta, fudbala posebno, srednje generacije, igrač kojeg smatraju najboljim, a može se reći i da im je omiljeni fudbaler - Dijego Armando Maradona. Svi znaju ko je Maradona, ali mnogi ne znaju ko je Manuel Amoros. Omaleni (visok 1.72 m) desni bek francuske reprezentacije u periodu 1982-1986, poreklom Španac. Od strane novinara proglašen za najboljeg desnog beka na SP 1986. u Meksiku. Sa reprezentacijom Francuske osvojio je EP 1984. U Francuskoj. Sa klubom Olimpik iz Marseja osvojio je Ligu Šampiona 1993. godine. Detalj iz Amorosove karijere, kojim je on zaslužio posebno mesto u srcu svakog Zvezdaša, i upotrebu gorenavedenog izraza, je njegov promašaj sa penala u prvoj seriji finala Kupa Šampiona u Bariju 1991.
Sale:“Batice, 'si video ala se nalupetao Romario, ladno stavio čovek Pelea, i sebe ispred Maradone na spisak najboljih svih vremena? “ Đura:”Sinak, gotivim ja i Romarija , ali da li je potrebno komentarisati da je Dijego najbolji ikada, jasno je kao dan…e sada što se naklonosti tiče, kako da ti kažem: Drag mi je Maradona, ali mi je Amoros draži.” Sale:”Ma brate, tu nema spora najomiljeniji fudbaler svih vremena mi je Amoros, a golman Olmeta.”
Sugestija navijača, igraču čijim kvalitetom igre nije zadovoljan.
Ljuba:”Vidi ovog indijanca šta radi!? Alo majstore, izađi sam, nemoj trenera da čekaš da se seti da te promeni!” ------------------------------------------------------------------------------------------------------- Dva minuta kasnije “prozvani” igrač daje gol.
Srki:”Batice, ti si beše njega terao u svlačionicu?” Ljuba:”Pa brate, vidiš da je dalo rezultat.”
Konstantna teskoba u grudima koja se stvara rođenjem prvog deteta.
Zadnja napušta dušu.
Slobodan: E, ćao ženo, samo da ti javim da smo stigli u Kovin. Ljiljana: Kad pre, Bobo? Opet brzo? Pa, je l' ti znaš da si vozio i decu, pička ti materina. Halo, je l' me čuješ? Slobodan: Ma, čujem te. Nisam hteo baš odmah da se javljam, znaš kakva je Jaca. Evo, pozdravlja te! Ljiljana: Fala, pozdrav... :okreće se prema svekrvi: Šta ti hoćeš stara? Baka Zlatija: El stigli? Ljiljana: Jesu, mamo, jesu, pomeri se, opet ćeš da se sapleteš na kablove... E, je l' me čuješ? Kako su deca? Slobodan: Dobro smo stigli, dobro. Evo već tetka postavlja da se jede. Ijao da vidiš kakve je ćufte napravila. Ljiljana: Pitam te za decu, jebe mi se za ćufte! Slobodan: Au, a da vidiš tek kolač kakav je napravila. A taman mi se jede slatko. Ljiljana: Ti stvarno hoćeš da te kaznim. Znaš da mi nije teško da stavim katanac na pič... Slobodan: Ćera ti je već šmugnula sa nekim! A sinovi su na terasi i opet se smeju bez razloga. Eto. Ljiljana: Slobodane, koliko puta sam ti rekla... Tetka Jaca: Eeeee, ćaoooo, pa gde si ti mila, šta ima? Kako si? Ljiljana: Eeej, ćao. Nema ništa. Kako ste Vi? Tetka Jaca: Evo, super smo. Lepo su stigli, malopre popili kafu i pušili neke cigare sa ukusom borovnice. Znaš kako su dobre. Sad ćemo i da jedemo. Ljliljana: Znala sam! Cccc... Ništa, ajd' da ne gorimo više žicu. Budite pozdravljeni. Ajdee, ćaooo... Eee, daj mi začas ovog mog. Slobodan: Kaži, srce moje. Ljiljana: < hvata telefonsku slušalicu kao mikrofon > *A sad mi daj njen broj da 'mesto tebe jaaaa raskinem sa njoooooom...* Slobodan: Opaaa, vidim ni tebi nije loše.
Onaj sin koji je najplemenitiji od svoje starije braće i koji uvek uspe da pobedi, ali samo u narodnim bajkama.
U srednjem veku najstariji sin se spremao za vojsku i nasledstvo titule, a drugorođeni za sveštenstvo ili službu na dvoru. Za ove najmlađe i nije bilo nekog posla pa su po ceo dan blejili i smišljali neke priče koje su ostale zapisane.
Šaljiv komentar na nečije tobože detinjaste pretpostavke.
Laki:”Batice, video sam Ljubu sa nekom crnkom u gradu. Je l’ mu to riba?” Srki:“Riba? Ljubina? Laki, pa ozbiljni smo ljudi! Verovatno si ga video sa švecom.“
Sinonim nežnosti, mekoće dodira, ali i skrivene opasnosti. Svaki ljubitelj mačaka zna da nema ništa lepše nego kad uzmeš mače u krilo, a ono krene da se namešta u najudobniji položaj, pa šapicama masira butinu na kojoj leži koristeći tačno odmeren maksimalno ugodan pritisak. Kažu da zečja šapa donosi sreću. Pojma nemaju, nežne šapice predućeg klupka zadovoljstva donose više sreće po kvadratnom centimetru nego što su teške.
- Simo! Jesi ti završio ono betoniranje pred kućom? - Jesam, stavio češku glazuru i evo sedim i pijem pivo, 'aj na 'ladno! - Ostavi pivo i idi popravljaj beton, eno Mitrova mačka glumi Lejdi Gagu na tvojoj glazuri...
Jedan od retkih radnih dana u životu zaposlenih kada se desi da im šefovi, kontrolori i drugi budžovani nisu u firmi. Dan bez tenzija na šljaci, opuštencija a posao ide.
- Aj pitaj šefa da izađemo ranije, posao je gotov a treba da spremam slavu. - Pali ti slobodno, danas je Dan boranije, svi šefovi su na putu. Ja imam još nešto da završim, pa ću onda.
U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.
U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.
U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.
Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.
Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.
Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.
Nešto sam načuo ovih dana da se sprema svadba. Udaje se ona devojka što voli cveće za onog mladog vojnika pacifistu. Bojim se da ću morati pozvati i nekog lekara da se doseli, trebaće mi nešto protiv glavobolje...
Konačno! Dočekah i ja svoje odelo! Jest maleno majku mu, al uspeh se nagurati unutra. Mislio sam da će mi biti tesno ali... Nisam mogao ni da zamislim da će mi ova 42 centimetra biti taman po kroju! Posle trećeg pranja, primetio sam da se malo olabavilo. Hm... Izgleda da se širi posle svakog pranja. Možda to i nije loše. Verovatno ću i ja narasti s njim.
Prošlo je već nekoliko godina. Svakim danom spoznajem nove opcije, dodatke ali i mane. Dakle, odelo je delimično krhko. Kažem tako jer može da se popravi samo, donekle. Nadam se da ga neću previše iscepati. Ne bih da idem nag. Hladno je zimi. Osim toga, ispušta neke zvukove kad sam sa drugarima. Još više se razvuklo, a čini mi se da sam se i ja malo smanjio. Drugari mi se žale na slične probleme. Verovatno je cela serija ošla po kurcu...
Skupio sam se i smanjio samo ja! Odelo je u jednom trenutku prestalo rasti ka spolja, a ka unutra su počele rasti sitne bodljice. Verovatno od belog praha koje trpa u sebe. Sve mi je teže da ga nosim. Postalo je kruto. Često se lepi za različita odela sa dva velika ispupčenja u gornjem delu. Čujem krike duša iz tih odela. Neke od tih izmučenih glasova znao sam ranije. Ono što nam je bilo odelo sada nam je mučilište.
Odbrojavam dane. Ovde sam već dvadeset četiri godine, jedan mesec i dan peti. Ludim! Ludim sam od sebe, od usamljenosti! Nisam sreo dušu s kojom bih slovo podelio. Postale su tihe kao i ja, izmučene! Mali sam i slab, ali uspeću nekako da se izvučem odavde. Moram!
Moje potpuno prašnjavo odelo ušlo je u uređaj za povećanje brzine sa nekim, još prašnjavijim. Naglo usporenje i snažan pritisak! Osećao sam da me istiska iz sebe... Dovoljno mali, uspeo sam izaći na novonastale procepe. Pogledao sam desno! Kraj mene se nalazila još jedna duša koja se oslobodila svog mučilišta. Lagano sam joj prišao i uhvatio je za ruku. Rekao da će sada biti sve u redu i da moramo poći. Poljubila me je!
Još jedan crni vikend na putevima Srbije: dvoje mladih, pod uticajem narkotika, izgubili su živote u sudaru sa šleperom.
*... uzmite i terajte se svi u pizdu lepu materinu!!!*- orilo se u zgradi.
Krajni stadijum iznemoglosti i istrošenosti čoveka. Bića, koje je sačinjeno od ugljenika, vode, kalcijuma, gvožđa a od njega ostane samo, *duša*, peto agregatno stanje. Jedino za ovaj vid materije ne postoji formula u molekulskom obliku.
Današnji način života i svakodnevnica doprinose da se naše telo sve brže i brže raspada. Stres je odličan katalizator.
Čika Tadija je bio jako dobar i pošten čovek. Živeo je na trećem spratu u jednosobnom stanu sa ženom Milunkom, sinovima Darkom i Markom i ćerkom Svetlanom. Familija za ne poželeti. Jedino on što je bio dika i ponos porodice. Ovi ostali nisu bili ni za kurac. On je jadnik po osam sati radio težak posao u fabrici da bi priuštio porodici sve što žele a posle posla je redovno išao u baštu da bi ishranio stoku od žene i dece. Taj nikad nije odbijao poziv za red. Ne, c. Samo da zaradi koji dinar.
Žena? Pff... šta je njoj para davao za dijete mogao je sebi da kupi garažu za auto. Kad joj je na lep način rekao da samo treba da probuši kašiku i da će smršati, ova debela krava je zinat njemu nabavila personalnog trenera i počela da jede onaj skuplji musli. Sinovi kao u svakoj gde ih je dvojica, jedan mora da bude gori. Marko je bio dobar student na menadžmentu ali je studirao u Beogradu. Daj za knjige, daj za skripte, lenjire, olovke, menzu, dom, džeparac samo za osnovne potrebe... i to košta. Al, nije mu bilo žao kad mali puca sve desetke. Darko je bio budaletina svoje vrste. Završio tamo neku srednju, zahvaljujući ocu. Privatni časovi, popravni ispit, razredni ispit, i tu je trebalo malo podmazati. Tu je krenulo već i srce da mu slabi od nervnih slomova koje je doživljavao kad mu pozvoni telefon u jutarnjim časovima. Razredna, milicija, mafija, tetkica Rafida i ostali.
Svetlana mu je nož zabila u leđa kad je pobegla u 15 godina od kuće za Ramuša ciganina. Inače, menađera firme ''Kablovi - Jagodina''. Kiselina ga je već polako izjedala.
Više čika Tadija nije bio taj čovek koga znam. Ne. Znao je nekad da se iskrade od kuće i cele noći samo da šeta. I na poslu bi bio ćutljiv. Kafane je počeo da izbegava. Kasnije su se već pojavljivali i tikovi. Na spomen herbafasta, kirkoline čaja, kolokvijuma, poker aparata, baj pas je pretio da eksplodira.
Iliti, umreti pre smrti. Prvo koža nestaje od dranja, mišići koji su teglili atrofiraju, krv se sisa polako na slamku a džigerica i ostale iznutrice se natenane jedu. I od čoveka ostanu samo koske, koje će kasnije da smažu crvi i bube.
