Još jutros je svanuo dan koji je sa sobom poneo trunku učmale, svakodnevne rutine ka sledećem jutru. Ostala su samo određena pravila. Nepisana pravila. Znate, kao ono kad dođe stric iz pičke materine, pa ti donese darove u kutijama velikog enterijera jer, jebiga, prima platu kao da radi za NASU.
E, postoji niz pravila koja za rezultat daju sasvim čudan osećaj; stanje zbunjenosti kad si deo takvog rituala. Na primer, gde će ko sedeti u automobilu.
Pozicioniranje u motornom vozilu, poređano hijerarhijski od najrealnijeg, najviše zavisi od: starosnog doba, menstrualnog ciklusa i raspoloženja. Što si stariji i bliži čitanju Biblije koja predstavlja fazu spremanja prijemnog za onaj svet, sve si bliži prednjem sedištu. Ali pošto ti je moć koncentracije u tim godinama poput reprezentativca Srbije kad je u gol šansi, onda ne možeš za upravljač. Nisi više gazda vašara, oprem, kurac. Znači, suvozač.
Ako imaš manje od 12 godina, ne možeš za volan, ne možeš na suvozačko (a i deda je već tamo), marš pozadi pa biraj stranu. Srednje koleno je u najproduktivnijem dobu života. Generalno... Stariji od klinca, mlađi od dede. I verovatno ima vozačku. A i boli ga uvo! Nije njemu teško, 'oće da vozi, lud je za tim. Gospođa domaćica, pozadi da poturi peškir detetu ako krene rigoleto u tri čina.
I sad vidite. Deda uvek zaleti ka prednjim vratima brzinom svetlosti, ni ne pita snaju da li ona hoće napred. Oće da jebe majku ako neko drugi poželi da veže suvozački pojas. Snaja pokunjeno vuče svoje dupe pored deteta kome već nije dobro, a još niste ni krenuli. Otac ključeve čuva kod sebe. Kurči se. Zna da jedini ispunjava uslove za "pilota". A baba? Ona ostaje kući, sprema ručak i ispraća na put.
- Ajde, tata, kreći ka kolima, zakasnićemo na svadbu. - Evo. A gde su ti žena i dete? - Seli pozadi. Još malopre.
Svi na svojim mestima, sin ponosno vadi ključeve i kreće da vergla.
Za razliku od malog, veliki može majstoru da odredi neradne dane. Majstor je u mogućnosti da sam odredi magnitudu svetca u zavisnosti od obima tvog novčanika.
- Šefe aj mi pogledaj klimu, smrdi nešto na crkotinu. - Ne radim, danas je veliki svetac. - Ali u servisu ste, otvoreno je. - Aha. Ovde nema žene da mi kenja što pijem pivo pre 12h.
Lik koji se razumije u sve i svašta, a zna o tom i da popriča na solidnom nivou. Nije nuklearni fizičar, al' čuo je za Higsov bozon i kvarkove, ne zna ko je Markoni, al zna da popravi radio. Za priču vazda raspoložen, za čašicu, ako ponudiš, ne odbija.
- Neki dan sretnem Mileta, nešto mi bi da ga pozdravim i ispričasmo se mi fino o običajima ovdašnjim. - A Mile k'o Mile, radi na svim frekvencijama. De ga sljedeći put pitaj za demografiju Kine, ima da ti sat vremena priča kako se koji Kinez zove i koje im je najčešće prezime.
Muzička podloga rezervisana za onaj period na svadbi koji počinje u vreme kada je i poslednji svesni (trezni, polupijani ili kontrolisano pijani) gost otišao, a konobari već uveliko rasklanjaju otpatke i slažu stolice na većini stolova. Od orkestra su aktivni samo bubnjar koji jednom rukom čita poruke a drugom daje spori ritam, harmonikaš koji sedi, glavom oslonjenom na harmoniku i drema dok svira i matori pevač, toliko utrnuo da mu se čini da bi ovako mogao do prekosutra. Za dva stola sede po trojica mortus pijanih i po jedan trezan koji čeka da ih vozi, a ispred pevača, zagrljeni starojko i mladin komšija, ljuljaju se i mumlaju nešto što bi trebalo da zvuči kao "Zaraaasleeeee su staaaaaze mooooje..."
Period od dve godine. Vrlo kratak vremenski rok, samo što nije. Piše se malim početnim slovom i ne treba ga mešati sa političarem po kome je nazvan, a čije ime se piše velikim početnim slovom. Odnosi se isključivo na period čekanja na događaje u budućnosti (nije neophodno da do njih i dođe), ali je zbog čestog ponavljanja počeo da se koristi i u drugim uslovima.
Olimpijske igre se održavaju svaka dva vučića.
Osnovno obrazovanje traje četiri vučića.
- Jao Mico, otkad se nismo videle, sigurno ima dva i po, tri vučića. Vidi ti ovog malog, al si porastao... - Jeste, puni tri i po vučića, sad će u školu. - I ti računaš u vučićima? - Pa lakše mi kad kažem koliko imam vučića nego godina, odmah se osećam mlađe.
Tradicionalno najteži udarac za najveći deo punokrvnog Srblja. Slom. Tragedija. Porast nasilja na svim poljima, u narodu rastu tenzija i podiže se mutni talog beživota, ulice su tihe, vazduh zloslutan - čak i političari izbegavaju da stanu pred kamere, iako je već uveliko počeo sedmi mesec predizborne kampanje. Dan posle sutra. U apoteci trljaju ruke i dižu bensedin za 40 dinara. Vinjak se razgrabi do pola devet, u dnevnoj sobi delikatna situacija - ćale otvara četvrtu kutiju monte karla, keva zakuvava dvanaestu litru kafe. Šta ćeš, vraćaš se u krevet i nastojiš da budeš očajan preko mere, ali - ne ide. Slabo se solidarišeš sa ostatkom nacije i to te pogadja čitavih pet i po sekundi. Gledaš kroz prozor, pusto..Deca ne idu u školu iako je sreda, na poštedi su - Novak ispao od Vavrinke u osmini finala. Odbojkašice savladala uvek neugodna reprezentacija Kube. Asmir Kolašinac završio peti. Seča vena, gore kontejneri.
U kafićima klasična muzika, dominiraju Šostakovič i Smetana, pink menja programsku šemu, na farmi, učesnici spuštaju intenzitet svadje na 25 decibela. Beogradska hronika počinje sa minutom ćutanja, fudbaleri izgubili od Letonije tri - jedan, ali na to niko ne obraća pažnju..
Osam promašenih trojki Teodosića prouzrokovalo isto toliko srčanih udara, mahom sa tragičnim epilogom. Iz nabubrelog oblaka sipi tamna, plesniva kiša. Nema sunca. U Kurtalićima rodjeno dete sa okom na čelu, Tisa počela da teče uzvodno. U znak solidarnosti sa srpskim narodom, madjarska policija obustavila batinanje žena i dece na Horgošu. Vlada u krizi, premijer uputio protestnu notu sportskom savezu Litvanije. U krvi potištenog naroda bude se drevni nemiri, oživljavaju stara neprijateljstva, starci odlaze u baštu, vade iz zemlje davno zakopane mauzerke koje su zaplenili u prethodnim ratovima, okupljaju sinove i unuke pod istu zastavu, ljube uplakane supruge i majke i uz rakiju i pesmu kreću put Bugarske.
- Jesi gledao basket sinoć? - Ma jesam, mamu mu jebem..Aj vidi je l počeo rukomet na drugom.
Centralni predmet u srpskom ritualu jedenja bureka.
Po načinu na koji se neko ophodi prema poklopcu od jogurta, moguće je u uslovima rata uvek prepoznati ubačenog špijuna, koji je probao da se infiltrira u naše redove naivno misleći da je dovoljno samo tek jesti burek sa jogurtom svaki božji dan u lokalnoj pekari, pa da svi Srbi oko tebe misle da si i ti Srbin.
Ne, razlike su očigledne i svakom svesnom i autentičnom srBskom patrioti odmah jasno upadaju u oči!
Naime, dok će mrski plaćenik CIA-e, Vatikana, Centralne masonske lože ili Iluminata u pekari samo uzeti svoj burek i jogurt, pronaći slobodno mesto, sesti, otvoriti jogurt i početi da jede i pije tek tako(!), pravi autentični primerak nebeskog naroda će to izvesti na tradicionalni način svojih slavnih predaka, onaj koji je jasno upisan u njegov junački genetski kod:
Jogurt sa pulta uzima celom šakom, odozgo, tako da mu poklopac pritom bude priljubljen uz dlan, celom površinom, a prsti obavijaju skoro celu gornju polovinu čaše. Stisak je nežan, mada neveštom posmatraču deluje kao da je on grubo zgrabio čašu.
Dok se kreće prema stolu gde namerava da počne da se hrani hranom Obilića, Kneza Lazara, Cara Dušana i Novaka Đokovića, on lagano, u hodu, mućka čašu sa jogurtom kako bi izjednačio sve njegove sastojke na pravi način.
Tu do izražaja dolazi taj specifični položaj šake na poklopcu, koja je u tom položaju zbog iskustava predaka koji su se generacijama polivali jogurtom po pantalonama, usled lošeg dihtovanja između poklopca i čaše.
Zatim seda i pristupa centralnom delu rituala, pri kojem će najpre dva do tri puta malo jače protresti čašu, a malo zatim i početi sa otvaranjem iste. U momentu kada se poklopac nađe u njegovim rukama, odvojen od čaše i slobodan, on ga okreće naopako, proverava kolika je količina masnoće skupljena na njemu i uvežbanim, rutiniranim i urođeno veštim pokretom brzo i precizno skine svu masnoću sa njega tarući ga o unutrašnji rub čaše.
Zatim, upravo sa te strane počinje da pije, tako mešajući u ustima onu posniju sadržinu sa onom masnijom na rubu...
Realno, nije uopšte lako odglumiti prosečnog Srbina...
