Bunker

Najzajebanija stvar za definisanje i to ne samo na ovom sajtu nego od velikokg praska do danas uopšte.

Singularitet je termin, fenomen, pojava (a niko ne zna šta je) koja prkosi zdravom zemaljskom (a možda i vanzemaljskom) razumu na svaki način zbog toga što je on verovatno SVE i verovatno i istovremeno NIŠTA. Neće vas valjda zbuniti (a znam da hoće) ako kažem da je to mesto (ako je uopšte mesto) u kome je SVE i od koga sve POČINJE (ako uopšte u njemu pojam vremena nešto znači što svaki početak nužno zahteva). Sve u svemu, nešto što vas može učiniti konfuznim više nego bilo šta na ovom svetu i nešto što će najefikasnije ubiti volju u vama za saznavanjem i otkrivanjem tajni univerzuma i naravno definisanju istih. Uzročno-posledično pitanje “šta je straije kokoška ili jaje?” je prava teletablis zanimacija u odnosu na tajne singulariteta.

Singularitetom se opisuje stanje kada je sve na ovom svetu, ali ama baš sve, bilo u stanju kosmičkog embriona ili nečemu što je još mladje od embriona. Iz ovog beskrajno majušnog i beskrajno gustog zametka nastala je cela Vasiona i ono što je u njoj. Ako zamislite (a ne možete) tačku koja je toliko mala da i nema dimenzije i da u njoj sabijete svu materiju Vasione blizu ste onoga što se zove singularitet. Rekosmo zamislite i sabijte … e tu je kvaka, kao mislilac, sabijač i u neku ruku kreator singulariteta morate da se nalazite negde, ali negde van singulariteta ne postoji, negde ne postoji ni u samom singularitetu, što vas baca u logičku zajebaciju da je mislilac i sabijač ili singularitet “lično” i ne može da ga vidi, zamišlja i razume a kamo li sabije, ili se potpuno sjebete pa zaključite da mislilac i sabijač uopšte ne postoji jer nema gde da postoji.

Ako singularitet ipak zamišljate kao malu, okruglu petardu koja “visi” negde u prostoru i “čeka” da prasne velikim praskom i podari vam radost postojanja u Vasioni, opet ste se zajebali. Izvan singulariteta PROSTOR NE POSTOJI, nema ničega, jednostavno petarda nema gde da “visi”, nema čak ni vas koji čekate da vidite vatromet jer ste vi produkt velikog praska i deo Vasione koja još uvek “čeka” da nastane i “kreira” prostor za posmatrače. Da, pomenusmo glagol čekati … opet kvaka, nema čekanja u singularitetu jer u njemu vreme ne da ne teče - VREME NE POSTOJI.

Pa šta postoji koje pičke materine u tom singularitetu pitamo svi.

Pa postojala je cela naša vasiona (sva njena materija) koja nije ni u prostoru niti u vremenu. Eto to je singularitet, x=0, y=0, z=0, t=0, m=∞. Sve za šta znamo je bilo u njemu ali na način i u formi koju ne možemo da zamislimo. Jednostavno ljudski mozak ne poseduje “dimenziju” neophodnu za shvatanje tvrdnje da je u singularitetu sve, ali to sve nije ni u prostoru (NIGDE) ni u vremenu (ne postoji reč za NIJE U VREMENU), pa ako nije nigde onda verovatno i ne postoji, a svi jebeno znamo da postoji. Ili, singularitet je sve, što po ljudskoj logici znači i svuda i uvek, ali kako u singularitetu prostora i vremena nema to automatski znači da nije nigde, … i slične zajebacije i logičke vratolomije.

Zašto ljudima nedostaje moždana “dimenzija” za potpuno razumevanje singulariteta? Pa verovatno iz istog razloga zato što krokodilima nedostaje moždana “dimenzija” za razumevanje integrala ili, recimo, književnosti Milorada Pavića.

Na kraju, pitate se gde je ovde zabava i neophodna zajebancija u definisanju. Odgovor naslućujete; u singularitetu nema ni prostora ni vremena za zajebanciju, a i kad bi bilo ne bi vam mnogo stalo do toga. Isuviše je “skučen” i “statičan” za ozbiljniju zabavu.

Jebeno za definisanje u pičku lepu materinu, ali ipak donekle zabavno.

CACepam atome · 1. sep 2010.💬 5740556

A, nije lako, brale moj, nemoj niko da te laže. Jeste sve: i 'ladno i vrućina i standard i uređena država, ali nešto fali. Tojest, fali mnogo, stvari za koje nisi ni sanjao da mogu da nedostaju. Ovako to ide, nemoj da bude da nisi znao:

Došao si u inostranstvo, pobegao, spasao se, ej bre, samo nek je glave na ramenima! Srećan si i ne možeš da veruješ da kad na semaforu pritisneš dugme za pešake, zaista i bude zeleno uskoro, u parku klupe i kante za smeće sve u komadu i redovno održavane, a na izletištu u divljini stoji ispravan roštilj spreman za upotrebu! A ulice čiste, ni plastična kesa da proleti kad dune ustoka, stalno idu neki komunalci i briskaju, glade, trljaju i glancaju. Administracija - milina, kancelarije osvetljene, svi nasmejani i predusretljivi, prosto im dođe drago što treba nešto da ti pomognu, a ti ne moraš da ih podmitiš. Gradski prevoz tačan u minut, ako, pak, voziš, signalizacija je perfektna, niko te ne zaustavlja osim ako napraviš prekršaj ili je petak veče pa su zatvorili random ulicu da odrade alko-test. Ti ne veruješ, živiš bajku, štipaš se za obraze, pa i posao si našao, jezik ti dobro ide, konačno te krenulo, batice! Iznajmio si gajbu, frižider je pun limenki piva i škotskih viskija, kupio si komp i instalirao net, uleteo si u polovan auto u ekstra stanju! Kući javljaš da ti se snovi polako ostvaruju, i da ne možeš da veruješ koliko si vremena izgubio u propaloj Srbiji, savetuješ svima da se što pre otisnu u beli svet! Upoznaješ kolege domoroce koji su tako pažljivi, učtivi i kulturni, 'Bečka škola' u praksi. Sa tobom radi devojka koja se preziva na ''ić'' i dok pokušavaš da se predstaviš, ona ti govori da je rođena tu, da ne govori srpski i da veoma žuri na sastanak. Tebi proleti kroz glavu da je sigurno neka naša pokondirena tikva, i ako ti kojim slučajem pođe za rukom da je odvedeš u krevet, trsio bi je 3 sata bez prestanka, čisto iz inata, dok bi sve vreme mislio na brčine Vuka Karadžića i njegovu drvenu štulu, kako bi odložio ejakulaciju.
Onda shvatiš da ti nedostaje neko naš, ko je u sličnoj poziciji, da malo razmenite iskustva i da ti kaže gde ima 'Don kafa' da se kupi, jer ti 'Nes' oduvek pomalo ide na ganglije. I tu upoznaš par likova i nekoliko mladih parova sličnih godina, i oni su se fino snašli, lepo se živi, neki čak nisu bili u zavičaju po 3 godine, niti im pada napamet! Ti ipak misliš da je to malo previše, sva ti je familija tamo, i svi ortaci i bivše ribe, i najbolji burek, i najbolji jogurt, i kevina sarma, i ćaletovo prase pečeno na vinovoj lozi, i sve tako nešto, ali potisneš sve to, jer praviš karijeru i krećeš od nule, imaš perspektivu i može samo da ti bude bolje!
Dok si se okrenuo, prošlo je godinu dana, situirao si se, čak si i kući poslao 300 evrića, veliki su rashodi, ali opet ostane. Petak je, slaviš godišnjicu u dijaspori, sam u svom studiju (čitaj: garsonjera od 17 kvm) uz pesme sa tjuba i čašicu Balantajna, kojeg si kupio još pre 6 meseci, shvatiš da si obišao grad i okolinu uzduž i popreko, da komentari na fejsu aludiraju da smaraš sa slikama i statusima o svom uspehu, i da ti je, iskreno, socijalni život ravan nuli. Ovi ovdašnji su drugi svet, drugačije se zezaju, nemate zajedničke teme, a probao si, nije da nisi, i sad žališ za lovom koju si stucao sa njima u pabu, plaćajući sam sebi piće. Izašao bi malo u klub, u ormanu su iste one stvari koji si doneo, kapiraš da koristiš samo odeću za posao i majice za spavanje. Lista kontakata u mobilnom da se prebrojati na prste i verovatno svi već sprovode svoje planove za vikend u delo, a i ako bi kod nekoga otišao - nisi se najavio. Stučeš celu flašu viskija i otvoriš limenku piva kojoj je davno istekao rok, a na tjubu sad piči Šabanova ''S namerom dođoh u veliki grad'' i pitaš se odakle znaš tu pesmu, ti: roker, erudita, evropejac i intelektualac, a ovamo te steže u grlu da jedva dišeš. Hvataš se za telefon, nije te briga šta košta, keva se javlja i ti spuštaš, jer ne možeš da govoriš od ridanja. Zoveš bivšu ribu sa kojom si proveo 4 godine, ona te najbonje zna i njen buraz ti govori da se ona udala pre 3 meseca i da čeka bebu, i da je već kasno, a on mora da uči. I zoveš najbolje drugove na mobilni, oni te ne čuju, jedan je u kafani, drugi na fudbalu, treći u pozorištu, niko ne može da razgovara sada, a i šta, koji moj, hoćeš, pa tebi je bar dobro, zar ne?
Ne znaš baš kad si zaspao, svetlo je ostalo upaljeno, mamuran si cele subote, lupaš sebi šamare pred ogledalom i kivan si zbog trenutka slabosti. Ipak rešavaš da sutra odeš u našu crkvu, jer Kolo srpskih sestara sprema ručak, a ti si željan nečeg čorbastog. I tamo svi znaju ko si ti, ali se čude otkud tu, pa sam si rekao da si ateista, šta sad? Pališ sveće za zdravlje i za mrtve, miris tamjana te vraća u detinjstvo, prožima te neki čudan osećaj. Posle službe, sediš sam za stolom, simpatične su ti one bakice što spremaju pileću čorbu i mešaju salatu rukama, lepo si ručao i zalio ''Knjaz-Milošem''. U povratku kući pada odluka da ideš na duži odmor u Srbiju, i dok kalkulišeš koliko to može da te košta, shvataš da nećeš to sebi moći da priuštiš, jer si do guše u kreditima, odmora nemaš jer radiš na ugovor, a ni troškovi puta i poklona nisu zanemarljivi.
Odjednom ti puca pred očima da su ti jaja u procepu i da ništa više nije sjajno, ako je ikada i bilo. Od svojih si se otuđio, a da se ovde nisi asimilirao i ne znaš da li bi ostao ili bi se vratio, ništa više ne znaš. I vremenom, materijalno stojiš daleko bolje, a duhovno si skoro bankrotirao, i svaki dalji korak je sve teži i neizvesniji i ne usuđuješ se da išta promeniš, jer može biti samo na gore. Da bar nisi ni dolazio ovamo, ali bi i onda svakako kukao, jer ni kući nikako da krene na bolje. Pa da, ali si kući, svoj među svojima, jok, ajde sad svi da zapalimo preko!
Od tamo te bodre da si pametno uradio što si otišao, dok ti njima govoriš da ne napuštaju zemlju nipošto i ne razumete se, jer je trava uvek zelenija sa one druge strane.

Danas si opet obukao košulju za posao, koristio isti javni prevoz, kupio duži espreso za poneti, stigao na posao i otvorio vesti iz Otadžbine. Odsutno si pogledao prema nebu i prepoznao avio-prevoznika koji vozi u zavičaj. Usresređuješ se na posao.

A zemaljski dani teku...

МБМиле Бубрег · 11. okt 2012.💬 18071765

Oduvijek je poznaješ.
U početku, dok si bio osnovna, ne lično, iz viđenja samo, jer je stalno bila negdje tu, u blizini. Da, u blizini, to sada znaš, onda nisi, jer te nije zanimalo. Zanimala te je sisata Mica iz 8 b, prva drkanja su protekla s njom u mislima. Ona je i dalje bila tu, u blizini. Ponekad si, slučajno, hvatao njen pogled na sebi, brzo je okretala glavu, skrivajući ga. Nije te bilo briga.
Kasnije, u srednjoj, ste se i upoznali. Slučajno, u kafiću, preko nekih zajedničkih prijateljica. A možda je i Mica bila tu negdje, pa si prifur'o prijateljicama, ne bi li ti se Mica obratila.
Pružio si joj ruku, rekao svoje ime, njeno ili nisi čuo, ili si odmah zaboravio. Kao da je bitno.
Poslije, kad si je sretao na ulici, pozdravljala te je, ti nekad pozdraviš, nekad i ne. Kao da je bitno.
Kasnije, upis'o si fakultet, rjeđe si je sretao, a možda i nije bilo tako rijetko, ali nisi primjećivao to. Brucošijada, žurke, rođendani, pičke materine, ko bi je i primjetio?!
Na jednom rođendanu je i ona bila tu. Ti si naroljan muv'o sve oko sebe, pa si slučajno i na nju naletio. Nije te odbila kao ostale. Ljubili ste se i bilo ti je lijepo. To si shvatio sutradan, kad si se uspio sjetiti. Nisi bio nešto hepi, ali šta fali, neka je, malo ćemo se zezati i svako sebi.
Tako je i bilo. Tri - četiri mjeseca i raskinuo si. Bilo ti je dobro, ali ona nije ta koju si tražio. Bila je nekako neobična, kao da živi u nekom drugom vremenu, a to nisi želio. Nije ništa rekla kad si raskinuo. Samo se nasmješila i otišla.
Vrijeme je prolazilo, nizale su se propale veze, a i ona je počela padati na pamet sve češće. Jednom si je nazvao da se vidite, popijete kafu, prihvatila je. Pričali ste o svemu, smijali se, bilo ti je super. Kad si je otpratio kući, još dugo ste stajali ispred i pričali. Sati su prolazili u trenu. Poljubio si je, kratko i šturo, jer ona nije ta koju tražiš i otišao. Opet se nasmiješila i opet ništa nije rekla.
Povremeno viđanje se nastavilo, nikad nije rekla neću. Nerviralo te je to, pitao si se gdje joj je ponos, pitao si i nju jednom. Opet se samo nasmiješila, kao i prije, polutužno, polusjetno. Ništa rekla nije.
Mrzio si taj osmjeh. Mrzio si to što ti je samo sa njom bilo lijepo, što si samo njoj mogao sve reći, biti iskren do kraja, a znati da te neće osuđivati, još će ti olakšati, nasmijati te malo... Da, mogla je sve. Uvijek je znala reći onu golu istinu, zbog koje si noću ostajao budan razmišljajući. Ali ne, ona nije ta koju si tražio. Ideš dalje.
Jednom si je zvao. Nije se javila. Poslao poruku. Nije odgovorila. Nisi to uzimao ozbiljno, mislio si da je ljuta i da će je proći. Dani su prolazili, ali ništa, ni poruke. Zvao si opet, ništa.
Šetao si kroz grad i razmišljao o njoj. Čuo si trube automobila i živcirao se. Ko se to jebeno ženi i što koji kurac trube debili?! Pogledao si u jedan auto i vidio nju. U bijelom. Ugledala je i ona tebe. Osmjehnula se isto onako, kao prije. Polutužno i polusjetno. Sad si shvatio da je voliš. Sad znaš da si u svima samo nju tražio, sad znaš da je sve bilo i da će biti sivo bez nje, sad znaš šta je onaj osmjeh govorio.

" Jednom, kad odem, bez povratka, biće mi žao što ćeš tek onda sve shvatiti. "

ŠAŠalabajzer · 9. nov 2011.💬 13253997

Zadaju ga osobe kojima je to krajnji domet. Maksimum. Najviše boli, a ne bi trebalo.
Da bi se u životu sačuvalo mentalno zdravlje, nužno je shvatiti da ljudi koji zadaju niske udarce, jednostavno, ne mogu da dohvate dalje od toga.

Veliki ljudi se ne saginju, da se ne bi sa malim ljudima tukli na istom nivou.

BBbg_baby · 1. mar 2012.💬 6139039

Fraza, u koju treba verovati koliko i u deda mraza.

"Marija Ivanović" je ustala jutros. Sela je u svoj automobil koji su izmislili i napravili muškarci iz metala koji su izlili muškarci od rude koju su iskopali muškarci. Nalila je benzin iz nafte koju su dobili i preradili muškarci i odvezla se putem koji su asfaltirali muškarci. Ušla je u zgradu koju su sagradili muškarci od betona koji su zalili muškarci i cigli koju su sazidali muškarci i greje kotlom koji su napravili muškarci pomoću goriva koje su opet preradili muškarci, popela se liftom koji su montirali muškarci. Upalila je svetlo koje su instalirali muškarci, prelila je vrelom vodom, podgrejanom na gasu koji su dobili muškarci, kafu koju su prevezli avionom muškarci sa plantaže koju obrađuju muškarci. Sela je za kompjuter koji su izmislili muškarci, otvorila je program koji su napisali muškarci, ušla na na internet koji su stvorili muškarci i slovima azbuke koju su napisali muškarci ispisala: "Ja sam nezavisna žena, šta ce meni ti alkoholičari"?

CAcasperkaz · 2. feb 2010.💬 1961.538147