Oni svi imaju preko 60 godina, krezubi su, neobrijani, šuma im viri iz očiju, lice im opaljeno vetrom i svi se nađu u trenutku kada se dešava neka scena na otvorenom da gromoglasnim smehom iz pakla male sredine proprate poniženje jednog od glavnih junaka (češće junakinje) jer je to inače neopisivo smešno. Svi se smeju isto, jako, zlo i uživaju dok pijani Petar Božović šutira u stomak trudnu Mirjanu Karanović, jer im je to najveće zadovoljstvo u životu, dok kamera ide preko njihovih crno razjapljenih usta. Naši reditelji obožavaju da ovu scenu mučno produže preko mere (kao i scene silovanja i sirotinjskog seksa) jer je to umetnost, kadar ide od jednog do drugog meštanina koji svojom pojavom izražavaju turobnost palanačke sredine u kojoj je jedino rešenje samoubistvo: to je učmala palanka i tu su svi zli i nema se gde pobeći. I da, nebo je uvek sivo, putevi su blatanjavi, deca bez gaća plaču, pišaju, crni talas, maljavi pazusi konobarice, debeo krčmar Paja, žene kurve ili zatucane, seljak došo da proda kravu koju mu krade Milan Srdoč čim ovaj ode da piša; pišanje se celo prikazuje, do poslednje kapi na gunju.
P. Božović (sa flašom rakije u ruci u crnom udbaškom mantilu šutira ženu blatnjavim čizmama) – Majku ti tvoju krvavu jebem marš iz moje kuće kurvo, kopile da mi rađaš! Ubiću te! (navrće flašu) M. Karanović (u blatu, polugola, slepljene kose, mučenica kao takva) – Nemoj Mitre, dece ti naše, sveca ti našeg, partijske ti knjižice, nemoj! (krik otegnut dok je kadar na užasnutim beonjačama u blatu) Svetina – BAHAHA BAHAHA BAHAHA BAHAHA BAHAHA Brkata beštija iz svetine – udri kurvu, kad se jebala nije nas zvala!
Vrhunac dosetljivosti i kreativnosti. Neizostavni kamen temeljac moderne vizije smeha i beskompromisni antipod primitivizma. Prefinjeni humor u kome istinski uživaju samo odabrani. One koji nisu dovoljno vispreni za dostizanje ove duhovne ekstaze obaveštavam da je svaka rečenica šala iz same srži sitkom filozofije i da, shodno tome, posle svake sledi petominutna pauza za smeh.
Žika: A, prijatelju Milane, vide li ti da je žena prošla ulicom? Prijatelj Milan: Beži, Žiko, ja sam čovek oženjen! (Hahahahaha!!!!) Žika: Grok, grok, neandertalna prostačka alluzija na seks! (Hahahahaha!!!!) Prijatelj Milan: A ne mož', Žiko, dok je mlada! (Hahahahaha!!!!) Žika: Grok, šmrk, mlad u duši, nepravilan izraz na francuskom. Baba Ristana iz Srećnih ljudi, hvatajući se za glavu: Jooooj, Žiko, crni Žiko! Pa šta uradi? Priča koja ilustruje jaz generacija i prikazuje Žiku kao modernog. Prijatelj Milan: Šta priča ona? Je l' to istina? Žika: Nemate ništa da brinete, ja ću da namestim da snima(ubacuje pogrešnu kasetu u video i kreće pornić. Utom ulazi Ljubiša Samardžić, policajac kog niko nije ni zvao, niti ima logike da bude tu). Žika: Izvol'te. Kako mogu da vam pomognem? Ljubiša: Jesu ovo vaša deca(dovodi Žikinu decu)? Žika: Moja, vala, nisu! (Hahahahaha!!!!) Ljubiša: E, nisu, brale, ni moja! Idete sad svi na saslušanje(wtf)! (Sve ih pohapsi, a baba otrči niz ulicu, jaučući naglas i držeći se za glavu)
Momak koga moj ćale voli isto ili malo više od mene...
Dolazi keva kuci, i pita ćaleta: - Šta je uradio Nole? - Pa pobedio, momčina naša! - A gde je Miloš? - Koji Mil... aaa, nemam pojma, nisam ga video. ...Eh Nole, Nole, pa ima li išta što ti ne mozeš?!
(ne zovem se Miloš, ali da sam napisao Dane, ne biste shvatili)
Za raziku od svojih, 10 godina što mlađih, što starijih kolega koji su umišljeni frajeri otromboljenih trbušnjaka i podlaktica u jeftinim kopijama Jugo boss odela koje oblače dok na splavove izvode najjeftinije plaćene fufice Beogradskih bordela, ovaj momak srednjih godina uspešno nosi svoj nadimak i važi za jednog od glavnih šmekera na folk estradi. Ne posluje sa GRANDioznim izdavačkim kućama i njihovim miševima, vozi isključivo prefinjene automobile (ne mečku k'o svaki ganci), u spotovima koristi isključivo kulturne ribe. Ovaj momak se ne može naći u tabloidima od 49 dinara. Jednom rečju Baja.
Rečenica u američkim filmovima B produkcije nakon koje možemo očekivati litre krvi. Rečenica koja, izgovorena negde na sredini filma, nagovesti da je scenarista batalio sve pokušaje da genijalnim zapletima od ovoga napravi film za Oskara i konačno rešio da publici da ono što je publika htela - sirovo nasilje.
Nema veze što je glavni zlikovac samo u prvih pet minuta pobio pedeset ljudi nekim novim supertajnim oružjem, što ima nuklearnu bombu ili slično. Jok. Za glavnog glumca to su izgleda svakodnevne pojave koje ga i ne potresaju previše.
Al kad glavnom glumcu udari šamar, opsuje ga ili izvređa majku, onda postaje lično. Ako ga, ne do Bog, uvredi na rasnoj osnovi, onda smo sigurni da se zlikovac ne vraća u eventualnom drugom delu filma. Jer, ta sitna uvreda koja u realnom životu može da povredi jedino krajnje sujetnog zajedljivog sitničara, kod glavnog glumca budi toliki gnev da zaboravi na sve obzire i vrati šefu značku i službeni pištolj da bi mogao da se obračuna sa zlikovcem bez da ga koče pravila službe.
- Stivene Sigale, sovjetski terorista ima nuklearku i preti da će da sravni Menhetn! - Dobro, evo, samo da jedem, pa ću... - Drži i pedeset ljudi kao taoce, ako ne računamo onih tries što ih je već pobio! - Dobro bre, samo da jedem, šta ti je... - A kad smo mu rekli da ćemo da te zovemo, on se nasmejao i rekao da si matori peder! - Šta je bre reko?! E, sad je postalo lično! Deder mi onaj mini top iz podruma prebaci u gepek!
Jeste rezultat ogleda genetičara dr. Miodraga Stojkovića iz Leskovca. Naime, ovaj stručnjak za vantelesnu oplodnju, tokom studentskih dana pokušao je da prilikom jednog eksperimenta udahne život svom omiljenom crtanom junaku iz mladosti Bitlđusu (Beetlejuice). Nazvao ga je Bata Kan Kan (kasnije Ratko Butorović). Da li je u tome uspeo, procenite sami..
Moderna mlada žena životnih shvatanja i ponašanja koja potpuno odstupaju od opšteg obrasca. Večita i beskompromisna buntovnica ka svemu što ima etiketu standardnog i uobičajenog. Osoba kojoj je primarna misija bunt radi bunta.
Nekada strogo lokalizovana u urbanim sredinama, danas, kao pojava, raspršena svuda gde se uočava malograđanština i površno poimanje života, i svega što ga prati, kao takvog. Prisutna kao izuzetak svakog pravila, noć svakom danu, jin svakom jangu, Tarkovski svakom fon Triru. Mali tračak svetlosti u moru besmisla i monotonije.
Uglavnom odrasla u normalnom ambijentu, toliko normalnom i uobičajenom, da je možda baš on uticao na njeno odrastanje i životnu filozofiju. To je dovelo do toga da svemu traži alternativu, jer nije samo jedan put pravi, tačnije jeste, ali ne onaj kojim većina ide.
Stasala kroz prizmu različitosti, sve je tako prosto, a, opet, tako složeno. Kad je seks u modi ona se jebe; kad je prostakluk u modi, ona vodi ljubav; a kad je sve to u trendu - njoj se jebe. Životni moto ima u nekom stihu Ijana Kertisa tipa "Someone take these dreams away" ili "Cry like a child, though these years make me older", verujući da je njena uloga samo prolazna u relativnosti vremena i prostora. Na ljubav gleda kao na nešto totalno irelevantno, a opet neophodno, a seks kao nužnu hedonističku vezu sa prosečnim predstavnikom većine koja ne shvata njeno bivstvovanje.
Suštinsko obrazovanje stiče tamo gde joj ga ne mogu dati, svoju tugu krepi čitajući Šopenhauerova mračna dela i upijajući njegov pesimizam nemogućnošću dostizanja nirvane kojoj je sam težio. Ipak, ne želi se toliko distancirati od sveta, te i ona studira da bi pokazala da može biti kao i oni obični, nesvesni mediokriteti koji žive u ubeđenju da je sve pragmatično i potpuno utemeljeno u realnosti. Studira nešto što prosečan čovek verovatno ne bi nikad poželeo, andragogiju, ili, pak, skandinavistiku, jer tamo želi jednog dana otići da pruži utočište svojoj depresiji.
Inspirišu je Bergman, Tarkovski i Linč, jer njihova nerazumljivost idealno ide s njenom namerom bežanja od svega shvaćenog, i od strane društva, prežvakanog. Može i Altman proći, jer je voleo da ismeva američki sistem vrednosti na njemu svojstven i originalan nači, dok je Hičkok matori smarač koji je uveo puku zabavu u nešto što je trebalo biti iskazivanje osećanja pokretnim slikama. Sluša neki andergraund kalifornijski bend čije fanove u njenoj sredini možeš nabrojati na prste sakate šake, tipa "Rain Parade" i "Dream Syndicate". Oni su jedino što valja u prokletim 80-tim ispunjenim zaglupljivanjem i hiperprodukcijom krš stvari koje su upropastile umetnost kao vid izraza.
Vegetarijanka je, jer nekad misli da samo životinje mogu razumeti njenu različitost i nerazumevanje okoline. Volontira u azilu za pse sa ulice, ne bi li tako pokazala da ih više voli od ljudi, iskvarenih i dvoličnih. Jede kinesku hranu sa indijskim začinima i kari sosom, ali nije debela, jer debljina pokazuje preveliku sklonost hedonizmu, a njoj je on stran, barem u ovom životu. Sve u svemu, naša alt cava intelektualka je moderna asketa, koji živi i živeće tražeći smisao različitosti dok čita Bukovskog i veruje da on nije samo jebao raspale alkoholičarke, već u tome video više ciljeve opstanka na ovome svetu.
U narodu poznatiji kao "oni sa Arene, oni sa Eurosporta 2, oni sa XtremeSportsUltimate 3". Vrsta za koju se smatralo da uopšte ne postoji na ovim geografskim širinama i dužinama i ovom govornom području. Jer ko normalan prati bejzbol, kriket, lakros i umjetničko jahanje sa izvođenjem dva performansa praćeno šaljivim skečom i imitacijom? E, sad su se pojavili oni! Par voditelja koji ruše granice. Praćenje normalnih sportova je toliko demode. Fudbal? Ne, biram tebe, kotrljanje sira niz liticu. Košarka? Ta budimo ozbiljni. Nafilovani su informacijama kao da prate te sportove odvajkada. Kombinacijom lucidnosti Duška Koraća i brzinom sipanja informacija onog genijalca sa 'RAI TRE' dovode do zbunjenosti prosječnog konzumenta TV programa a istinskog ljubitelja kvazi-sporta dovode do katarze.
-IIIII DAAAAAA, TO JE TO! DŽAVAHARLAL NEHRU, NAJBOLJI SPOLJNI INING UNUTRAŠNJEG FILDMASTERA TEHNODROMA JE POSTIGAO SVOJU TREĆU ŠESTICU U ČETIRI POKUŠAJA SADA VEĆ INDISPONIRANOG MAJKLA O'HANIJA! DŽAVAHARLAL, INDIJSKI SIMBOL KRIKETA! ODBRANIO JE SVOJE VIKITE! Jao, Saša, kakav je ovo meč bio! -Jeste, Dejane, odlična partija pre svega Nehrua ali moramo spomenuti i da je Gramzi imao samo 3,854 procenta za treću a 4,1122 procenta za prvu, što je u kombinaciji sa spoljnim autfilderom, koji, priznajemo, nije bio na svom prethodnom nivou od 40 procenata ka unutrašnjem, dovelo do problema u 14. trčanju, što ja nisam video, priznaću ti, još od onog finala kada su Rajn-Nekar Tajgersi izgubili u poslednjoj izmeni od Bengal Albino Armadilosa. -Ah, da, bilo je to strašno finale. -Da.
Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!'' A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo. Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.
Igra koju bi trebalo uvrstiti među Zimske Olimpijske Igre. Predstavlja savršen spoj fudbala, hokeja, i koride.
Obično ga igraju dokoni klinci u zimskim danima kad nema drugih stvari za ubijanje dosade. Teren je okružen sniježnim zidovima nalik onima u hokeju. Zidovi imaju istu svrhu kao njihovi američki rođaci, a to je zakucavanje protivnika u njih i ostavljanje fresaka u raznim oblicima. Bez faula naravno. Podloga je neravna, na nekim djelovima mekana, na drugim utabana, i naravno klizava. Podsjeća na međunožje Nede Ukraden.
S obzirom da nema ni kornera, ni auta, a i faulovi su rijetka stvar, igra se brzo i gotovo bez prestanka i stoga je zabava zagarantovana. Igrači trčkaraju po terenu sa jedne na drugu stranu poput pijanih ćurki, dok je kontrola nad svojim nogama kao kod Ferarija sa kineskim ABS-om na ledu. Nema je.
Na zimskom fudbalu si u jednom trenutku Zidan koji baca dvojicu na dupe jednim potezom, a nekoliko sekundi kasnije si Govedarica koji dribla sam sebe, kliza se i zakucava se u svog saigrača puštajući protivnicima da izvuku kontru.
Za razliku od običnog ili uličnog fudbala, sniježni teren posle utakmice ćeš uvjek napustiti sa osmjehom, bez obzira na rezultat.
