U ime moje slavne rase N'garg i veličanstvenog carstva N'garg-Hgh, ja, moćni admiral Okhhgr, vojni administrator svih N'garg-Hgh svetova u onome što vi zovete Orionov krak Mlečnog puta, upućujem vam sledeći ultimatum:
1. U roku od jedne rotacije Zemlje oko svoje ose isključićete sve vaše beskorisne sisteme nadgledanja svemira. 2. U roku od dve rotacije Zemlje oko svoje ose stavićete van upotrebe sve vaše uzaludno nuklearno oružje. 3. Od prijema ove poruke pa nadalje nijedna vaša primitivna sprava sposobna da dostigne stratosferu ne sme poleteti. 4. U roku od tri rotacije Zemlje oko svoje ose obezbedićete slobodno mesto za sletanje naših moćnih brodova sa invazionim trupama, na koordinatama koje će vam biti naknadno dostavljene. 5. U tom roku, očekujemo detaljan izveštaj o mineralnim, vodenim i biološkim resursima vaše planete, koji će biti dostavljen preko ovog komunikacionog kanala. 6. Po dostavljanju izveštaja, očekujemo od vašeg ništavnog predstavnika da sačeka našu delegaciju u onome što vi zovete zgrada Ujedinjenih nacija da bi se u ime svih vaših bednih i pocepkanih teritorijalnih uprava složio sa uslovima bezuslovne predaje.
Napominjem da se naš matični brod Krghg-Bhhhh, što znači Ubica Svetova, nalazi u vašem zvezdanom sistemu, a stelt borbeni razarači iznad vaših smešnih izgovora za gradove. Svaki otpor je uzaludan. Najmanji nagoveštaj otpora prouzrokovaće momentalno uništenje vaše nedostojne rase. Nemojte gajiti nikakve nade, osim da ćete možda biti udostojeni da budete robovi veličanstvenog carstva N'garg-Hgh.
Pičku nikad video nije. Ali baš ona klasična budala koja misli da sve što leti, da se i jede. Zamuženko klasični koji će jebati tek kad mu neka tetka provodadžiše komšinicinu rođaku sa Peštera.
- E, da vam pričam, stoje dve devojke juče u klabingu za šankom, ja im priđem, i pred njima onako mangupski zaližem obrve izrknem se i pljunem i kažem ''Ćero, ko te jebe da mu ja popušim''. Uzela mi ona jedna broj, rekla je da će da me zove... - Brate ti si beše rođen na carski rez? - E jesam, od kud znaš, toliki sam car? - Ne nego izgleda ko da pičku video nisi... - Nisam toliki debil bre, video sam kevinu pičku! Kad se kupala pre neki dan xe xe... - Daj vodite ovog pajsera, ubiću ga!
Muskarac kojem alatka brzo ''pljucne'' tokokm odnosa. Jedan-dva naboda i odma pocne da pljucka ko kobra.
Marsovka: E kakav je shomy jagodar jebac? Lemaja: Kobra....vise kalorija sagorim dok pritiskam daljinski...al cula sam da Pezos jako dobro udara Mylyca: Hahah potvrdjujem, mene je par puta tako odvalio da sam morala pesaka da idem kuci u Budisavu da dodjem sebi Mrs.Raven: hehe znam i ja iz licnog iskustva....jao valjda mi nece procitati ovo decko hehe
Feng šui likova čiji su đedovi i babe navodno doživjeli stotu samo zato što su svakog jutra kada bi se ustali popili po čašicu rakije. E sad, to što su pomenuti živjeli godinama i kilometrima daleko od zagađenog vazduha i brze hrane i što kola nijesu palili jer su bili lijeni da pređu sto metara pješke, su manje bitni detalji u toj priči.
A: Popih jutros čašicu rakije i ono osjećam se nekako lakše. Ne znam brate, ali ima nešto u onoj priči da se to valja, definitivno. Mislim moja baba je... B: Da, da... Živjela stošezdes godina ali je zato pored toga kosila u polju pa se ustajala u 4 ujutro da vodi ovce da pasu. Da ne pominjem sad kako nije pila 20 litara piva neđeljno i snifala pajdo sa oratcima iz geta.
Svetlo na kraju tunela, kad već dođe dan da se ide na klanicu. U takvim situacijama čovek se hvata za slamku, traži bar neku dobru stranu pri odlasku na stolicu koja se neprijatno pomera na sve strane. Koliko je poznato da se ljudi generalno plaše zubara toliko je poznato da svakog muškarca može da razveseli prepička, još uniformisana, pa šta još čovek može da poželi? Mora da ti razvuče osmeh na lice i popravi dan pa sve da ti je majka umrla. Još ako nije stvarno umrla pogodio si svih 7 brojeva. Rešenje ovog kao i svih ostalih problema potiče iz glave, treba samo postaviti stvari da ne moramo da ih radimo nego da želimo. Šta bre, nisam ja sisa da se plašim zubara. Ima da odem tamo, da joj pocepam bluzu i haltere koje pretpostavljam da nosi, isteram onog medicinskog brata što muti one plombe napolje i da je otkinem od kurca. Tako je bre!
- Okluzalno palijativno parodontitis, dobro, počećemo sa ovom šesticom. Kolega dajte mi anesteziju, punu dozu. Nije to ništa strašno, nemojte da se plašite, otićićemo posle na tu vašu kafu... Videćete, biće sve u redu. - :pao u nesvest još kod P od palijativno:
Neke stvari u životu su same po sebi jednostavno toliko čemerne, da u njihovom slučaju one sitnice koje život čine radosnim ne znače apsolutno ništa. Poput devojčice koja se igra međ leševima izginulih vojnika, taj tračak radosti je mrtva kurčina naspram zaslepljujućeg crnila koje je okružuje.
- Ščuo da je Džigiju umrla keva? - Aha. I to baš sada kad mu uleteo Estudijantes iz dvojke. - Ma da, k`o baloni na kolicima...
Tako govoriše naši stari, ali niko da ostavi u amanet i nastavak: ''...ako se upotrebljava u pravom trenutku''.
- Da mama, dobro si čula. Rak se proširio, doktor kaže da mi je ostalo još 3 mjeseca, u najboljem slučaju... - AHAHAHAHAHAHHAAHHAHAHAHA SINE, JEBENA LOLČINA!!
Iritirajuća i potpuno beskorisna rasa psa koja krasi makar pola dvorišta u Bežaniji i u jednom delu Bežanijske Kose, koji mi zovemo Sremska Kosa. Njega odlikuju veoma mala visina i težina, crne je boje, duge dlake i ima jednu neverovatnu sposobnost da laje neprestano, čak i na promenu vremena, skače i grebe kapiju, ako treba i sat vremena, sve dok stojiš ispred, po čemu je i dobio ime. Malo je veći od čivave ali malo manji od mačke i svaki put kada ga vidiš kako skače i laje pomisliš kako bi ušao unutra u dvorište, uhvatio ga za rep, zavrteo i bacio najmanje 500 metara. Nikada nisam video vlasnika da ga hrani ali sudeći po veličini, jede neke bubice i verovatno neko lišće, jer miša on ne bi mogao da savlada ni život od toga da mu zavisi. Jedina njihova funkcija, koju sam ja primetio, je da njihovim kevtanjem i grebanjem kapije možda probude malo većeg komšijskog psa, pa da on zalaje. Nije čak ni sladak, pa da ti se deca igraju sa njim, jer ima neku sitnu, dlakavu, podmuklu facu. Neodoljivo podseća na dlakavog gremlina. Najčešće ime koje mu daju je Reks.
00:00 Ponoć. Temperatura se promenila za jedan stepen, malo je pirnuo vetar i Reks je to osetio.
- Reks, prestani da kevćeš i grebeš jebenu kapiju da ti ne bi sišao dole i bacio te u tri pičke materine, ne mogu da spavam od tebe.
Pre jedno 5-6 godina, kada je tehnologija pojeftinila i postala dostupna širokim narodnim masama i time im, kao što uvek biva, pružila mogućnost da ispolje svog unutražnjeg jašara na jedan potpuno novi način, na ulice Beograda, zamazane šlajmom iz koječijih usta, po prvi put je zakoračio predstavnik nove i dotad nepoznate vrste - slušač muzike na mobu bez sluški, čovek koji širokogrudo deli svoju muziku sa svojim voljenim sugrađanima, odbacujući koncept slušalica kao isuviše sebičan. Bez obzira gde se nalazio, na ulici, u prevozu, u školi, u kraju, kod kuće, na njegovom satu je uvek vreme za puštanje zike na mobilnom. Površni posmatrač bi zaključio da on toliko voli muziku da jednostavno nije u stanju da iskontroliše svoju želju za puštanjem i slušanjem iste bez obzira na to što od didžej opreme ima samo telefon, ali površni posmatrač bi pogrešio, kao što uvek greši jer je površan, a pravo stanje stvari se nikada ne može sagledati tek tako, površina se uvek mora zagrebati da bi se došlo do srži problematike, inače se ne izvučeš.
Slušač muzike na mobu bez sluški ne voli muziku. Ne da ne voli muziku, on zapravo ne voli ništa, on ne oseća strast ni prema čemu, životu pristupa krajnje površno, nikada ne oseća duševnu glad i želju za nečim novim, nikada ne oseća ništa sem jebenog životinjskog nagona ka jelu, piću, spavanju, kenjanju, pišanju, jebanju i slušanju lakih nota u pozadini, lakih nota koje predstavljaju tako prikladan saundtrek njegovom plitkom, protraćenom životu čije bede nikada neće biti ni svestan, jer nikada ga ništa neće nagnati na neko iole ozbiljnije razmišljanje. On će uvek biti zadovoljan sobom, tako sit nahranjen mrvicama, ispunjen neispunjenošću, bez ikakve naznake onog proganjajućeg osećanja da je nešto propušteno, da nešto tu ne štima. To je čovek koji na matursku ekskurziju u inostranstvo kreće ne da bi video čega sve ima tamo i šta će sve proći usput, nego da bi se sa srpskom zastavom slikao ispred Koloseuma. To je čovek koji kad uzme da drka kurac, on ne da ne pusti normalan pornić, makar preskočio uvod i predigru i, ne ubacivši se u celu tu priču, odgledao poslednjih pet minuta tokom kojih izblajhana pornićara uz široki, lažni kez prima par snopova svrša na dva plastična balona prikačena na svoj grudni koš, slušač zike na mobu gleda jebene kamšot kompilacije sastavljene od snimaka u trajanju od po minut-dva, i ceo posao obavi već tu negde na sredini drugog, dok rava stenje u fazonu „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, brzopotezno, mehanički, bez trunke pravog uživanja, vođen ničim drugim do težnjom za udovoljavanjem svojim telesnim nagonima. To je čovek koji kad ogladni, uzme i obari viršle, iako bi uz desetak odsto više truda mogao da ih isprži u tiganju i pojede nešto što za promenu nema ukus kao jebena plastika. To je čovek koji skida najnoviji deo „Paklenih ulica” sa neta, i to ono sranje snimano DV kamerom u nekom bioskopu u Kataru, odgleda ga i biva oduševljen onim što je video, jer mislim brate „Paklene ulice 6”, do jaja film, kako nisi gledao batice, Vin Dizel, besna kola, drift, spojleri, sve! On na volpejperu moba drži sliku zajebanog hromiranog zmaja koji se uvija oko jin-janga, u folderu „slike” ima podfolder „motori” u kojem se obavezno nalazi slika drečavo zelenog japanca sa „agresivnim repom” na čijem sedištu sedi riba sa jeftinim kvarcovanim tenom i cignaskom trajbal tetovažom iznad ogromne mlitave bulje, zatim podfolder „ribe” gde su obavezne raskrečena Sandra Afrika, Megan Foks i Pamela, i naravno neizbežni podfolder „Srbija” odakle na njegovo duhovno zdravlje motre ispikselizovani Draža, Ratko, Lazar i neki rendom manastir kojeg ni sam bi umeo da prepozna. Kada traži ribu, njemu nije bitno da li ona miriše na čistotu, diskretno i nenapadno, ali istovremeno ženstveno i omamljujuće ako dovoljno obratiš pažnju, ili pak na kakofoniju kvantaške pijace samlevene u konzervu jeftinog spreja, pomešanu sa ustajalim smradom cigara i piva. Bitno mu je da ima sisu.
Muzika koju slušač zike na mobu sluša bez sluški mora biti prilagođena jeftinom kineskom zvučniku od 0.2 vata u njegovoj novoj Nokiji koja ima „tako dobar zvuk” koji košta više od čitave garderobe njegove keve koja šljaka u propaloj državnoj firmi, a to svakako nisu progresiv rok ili stoner dum. On sluša samo komercijalni krš haus koji je čuo na radiju, mutiranog hibrida hip hopa i RnB-a sa ovonedeljne MTV-jeve top liste, zatim isto to ali u sobnoj produkciji njegovog ortaka iz Vrčina, i naravno turkoidno treš zavijanje uz zurlu i šargiju, ali ipak ne toliko turkoidno da mu ekipe u istočnim pregrađima Istanbula ne bi skinule jaknu. Tu se najbolje ogleda njegova ispraznost i njegov besmisao, jer on u prvi plan stavlja svoj odnos prema muzici o kojoj zapravo pojma nema jer mu nikada nije palo na pamet da je istraži malo na svoju ruku, van okvira koje su mu nametnuli mediji i bliža okolina, makar u granicama tih žanrova na koje se ograničio. On nije tru rejver, nije tru reper, nije tru šaban, on je od svega pomalo a istovremeno ništa do kraja. Audio fajlovi u njegovom telefonu imaju naslove u formatu „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, a za ID3 tagove nije ni čuo, jer on ne voli muziku dovoljno da bi je uredno organizovao, ne zanima ga baš toliko. On ripuje pesme sa Jutub klipova u niskim bitrejtima, baca ih na mob, na ekvilajzeru svaku frekvenciju budži do maksimuma jer mu je ortak rekao da se tako jače čuje, stiska plej, a mob stavlja u džep ako je napolju isuviše hladno ili ako mu trebaju slobodne ruke. Muzika mu je samo neophodni bekgraund nojz, jer kad je tišina, ume mozak da se poigra sa čovekom, ume da dâ sebi slobode i odluta tamo gde ne bi trebalo da odluta.
