Istorijski događaj Biblijskih razmera, o kome će se spevati najlepši epovi i pričati brojne legende. Iščekivan kao dolazak mesije. Efektivan kao dan kada je crko pokojni maršal.
Posle njega više nikada ništa neće biti isto. Vrata raja će se otvoriti, mrtvi će ustati iz svojih grobova, pakao će se zalediti,
Cunami će zbrisati Mađarsku, Zemljotres sravniti Hrvatsku, tektonske promene će pomeriti Zaječar do Tokijskih predgrađa,
Dan kada će na sve žute, crvene i napredne pasti Anatema.
Dan kada će Beograd dobiti Metro.
Dan kada će skupštinska zasedanja ponovo postati interesantna.
Dan kada ćemo se vratiti na Evropski i Svetski nivo na kome smo bili pre deset petnaest godina, a kada su nam na našem blagostanju zavidele i najveće svetske sile.
Dan kada če nam se sudbina nasmejati, i konačno crći od smeha!
MaCakUCizMaMa99
Koliko ste puta vidjeli uplakanog klovna? Jednom, dva puta? Na filmu možda? Da li je to stvarno bio klovn? Da li klovnovi plaču?
Ne. Uplakanog klovna nećete vidjeti. Klovnovi plaču kod kuće, u samoći. Reći ćete ''pa onda ipak plaču, makar i kod kuće, klovn je klovn, gdje god bio''. I istina je, klovn pusti suzu u tajnosti, u odabranom društvu, za stolom sa svojom savješću.
No opet si se prevario. Sam sa sobom klovn to više nije. Suza neće poteći niz lice pajaca. Sliće se niz obraz čovjeka. Istog onog koji nosi masku klovna. Masku, koja možda čini njegov izgled, ali je njegova suština pokopana duboko ispod očiglednog.
Klovn nije jezivi čika obučen u, naizgled smiješnu i šarenu, uniformu. On je tvoj prijatelj. Onaj koji nikad nije tužan. On u životu nema problema. I zaista, da li ste ikada pričali o njegovim problemima? Da li je ikada pomenuo da ga nešto tišti dok su se ostali žalili. Nije, on se smijao. On je uveseljavao sve vas. On je bio klovn.
No kako to život obično uredi, oni, čije lice najčešće krasi osmijeh, čiji se grohot najdalje čuje, unutra su najtruliji. Klovnovi pate. Klovnovi tuguju u sebi. Klovnovi ne opterećuju nikoga sobom. Njihova nesreća je samo njihova. Njihova bol se ne može podijeliti.
Budite dobri prema svom klovnu. Ne nasmijte mu se na poneku urnebesnu foru. Možda bi on volio da nije to što jeste. Možda on i ne želi da vas uveseljava.
Šta ako on osmijehom brani svoje pravo na tugu?
Mom klovnu J.
Legenda srpskog rocka... Najbolji recitator Srbije.
Masa se vraća sa Bajaginog koncerta i viče: "Bajaga! Bajaga!", izlazi neki čiča na terasu svoje zgrade iz dere se: "Jebo vas Blagoja!!!"
Ono što svaki vozač u Srbiji mora da poseduje, kako bi bezbedno stigao na određenu destinaciju.
Suvozač:Pazi, rupa!!!
Vozač(dok vrši manevar prelazeći u suprotnu traku):Opusti se matori, znam svaku rupu napamet...
Potraga za ključevima pet minuta prije izlaska iz kuće.
jednostavan i nadasve koristan izum koji se pretvara u ultimativni generator patnje, bola i poniženja vršeći ulogu medijuma između strana A i B, u kojoj je:
strana A: Vi sa mučkim napadom dijareje
strana B: Vaša izvetrela baba.
(jednog subotnjeg popodneva na basketu...)
ogi: E momci nek me zameni neko, moram da palim gajbi i'am proliv najstrašniji..
...
(par minuta kasnije, ispred svoje zgrade, na samo nekoliko metara od svog stana što znači i od WC šolje)
ogi(zvoni na interfon....):........
baba: Halo, ko je?
ogi: Baba ja sam otvori brzo vrata..
baba: A ti si, ja mislila ti u školi..Je l' zoveš s mobilnog?..
ogi: Baba ispred zgrade sam a ti pričaš na interfon, otvori mi brzo vrata!
baba: Šta? Da ti pozovem brzo brata?
ogi: e ništa zaboravi..(zašto se meni ovo dešava....ništa zvoniću Sanji, kako se beše preziva, Stanković valjda..)
Stanković: Halo?
ogi: E Sanja otvaraj mi vrata brzo usrah se...
Stanković: Nije ovo Sanja dušo, ovde njena baka Slava... Lepo od tebe što si se javio, mogao bi da svratiš na slatko, znaš kako ga baka Slava lepo napravi..
ogi: Jaooo bre, teta Slavo otvorite mi vrata molim Vas, to nije telefon to je INTERFON, samo pritisnite to dugme.
baka Slava: Šta? Ne znam ti ja srećo s tim internetom, to Sanja po vazdan sedi za onim modernim televizorom i ide na neki fejzluk, saću ja da je pozovem...i da, pozdravi mama Smilju...
Sanja: E Ogi saću ti otvorim vrata, baba se opet predozirala "Politikom"...
Ogi: Sad više ne moraš, spusti mi samo s terase lavor i sapun..
Pokušaj ohrabrenja čoveka koji se sjebao. To mu neće pomoći da ispravi svoju grešku, ali će se za trenutak osetiti da nije jedini kriv za to, tj. da podeli odgovornost sa nekim drugim.
:10 minuta posle snošaja:
Joca: Blam me, izdržao sam čitavih 48 sekundi...
Marina: Ma opušteno šečeru moj, bogovi seksa noćas nisu bili sa tobom.
Joca: Sledeći put ima da te rašrafim od kurca, obećavam! Nećeš znati gde si!
Marina u sebi: Nećeš ti videti sledećeg puta ako mi ne kupiš haljinu od 40 000, sutra!
----------------------------------------------------------------------------------------------------
Rendom fudbaler: Jeste da smo izgubili 8:1, ali smo igrali srcem. Dali smo 110% svojih mogućnosti. Nažalost, bogovi najvažnije sporedne stvari na svetu danas nisu bili sa nama.
Predmet koji je iz najvećih dubina pakla poslat na Zemlju sa samo jednim zadatkom: da zvoni ranom zorom i na taj način budi tebe, koji sinoć baš i nisi legao u vreme koje priliči većem delu ljudskog roda.
Bilo kako bilo, nije mu nepoznato ni da ispusti onaj svoj čuveni zvuk, tutu-tutu, baš u trenutku kada ti, na neki nepoznat način, uspeš da ustaneš iz kreveta, udarajući glavom u dovratak i ubrzanim tempom gubeći sluh od njegove proklete zvonjave, digneš slušalicu.
7:00
Telefon: zvrrrrr-zvrrrrr
Ti zbacuješ prekrivač sa sebe, unezveren skačeš iz kreveta, udariš nogom od sto, kuneš boga i onoga ko zove u ovo doba i sve to uz neprestano zvrrrr-zvrrrr, koje dopire do tebe deset puta glasnije nego što bi trebalo. Nekako se dokobeljaš do telefona, digneš slušalicu i čuješ zvuk od kojeg gubiš volju za životom. Tutu-tutu...
E tu je prelomilo...Čupaš kablove iz zida, bacaš telefon kroz prozor i, samozadovoljnim glasom, kažeš: Sad mami svojoj zvoni.
Krvnički start defanzivca u trećoj okružnoj kuruz ligi u noge protivničkog igrača pod parolom "Đe si poš'o, nedilju ti svetu!"
Izvodi se sa dvije noge i cilja se isključivo u cjevanicu.
- Kakva je bila tekma juče?
- Ma fenomenalna, 3:0, Mare ispitivao cjevanice onim nabijeđenim zvijezdama, sabili smo ih u odbrani.
- Haha, znači Mare opet tuk'o?
-Ma, burazeru, k'o Jusuf Katunić, Župić i Najdoski zajedno. Otkos, brate, otkos.
Ogromne slušalice koje današnja omladina nosi na ušima prikopčane na ajfone, ajpode, i ostale zajebancije, a koje nalikuju onima koje na glavi nose Haški optuženici prilikom suđenja.
- Đe si, Vojislave?
- Nisam ja Vojislav!
- Pa skini onda to sa glave, mamicu ti malenu, eto te k'o Šešelj.
Ulična sportska igra veoma slična fudbalu, sa jednom bitnom razlikom, a to je da postoji samo jedan gol, jedan golman koji ne pripada ni jednoj ekipi i sa njegove tačke gledišta, on je sam protiv svih igrača na terenu.
Zbog takve postavke igre, izraz koji vrlo lako može da se upotrebi kao sinonim za gengbeng iliti narodski, oldskul rečeno za redaljku.
- Ćao Šone, ćao Majo.
- Ej zdravo Peco, šta se radi?
- Ništa evo švrćkam malo po kraju. Nego Šone, jel ti poslao Sale poruku?
- Nije. Ništa mi nije stiglo, u vezi čega?
- Ma onaj fudbal što smo pričali da ćemo igrati, pa smo rešili da igramo ipak viktorije večeras. Zakazao sam nam termin, ako me razumeš.
- Nemam pojma o kom fudbalu pričaš. Neću ja, ne trči mi se uopšte. Zovi nekog drugog. A i zglob me boli nešto.
- Dobro, dobro, pustiću ti poruku kasnije, pa ako budeš hteo ipak ti javi. Moram da idem vidimo se.
.
.
.
SMS: Konju jedan, pod viktorije mislim na redaljku. Nagazio sam neku fuksu izuzetno je 'oćna.
.
.
.
- Dušo ipak idem na onaj termin što je Peca spominjao kada smo ga sreli. Fali im jedan, a ne može da se igra ako jedan fali.
- A zglob?
- Izdržaću, mora da se žrtvuje za drugare.
Adekvatan spust za osobu koja je upala u paranoju i adrenalinski šok pri susretu sa, po njenom mišljenju, paranormalnom pojavom ili blaže rečeno, sa nečim potpuno neobičnim.
- U jebote, šta je ono na zidu?
- Ma buba neka, šta može da bude.
- Ne bre, ovo nije buba. Ovo je dugačko i vire joj neke antene iz dupeta i glave. Šta je bre ovo?
- Pa stonoga obična, sto puta si je u životu video.
- Ne ljubavi, ja ovo za svog života nisam video. Šta da joj radim?
- Priđi joj. Možda je došla pravo iz budućnosti pa donosi neku poruku.
- Ma daj ne zajebavaj me, ozbiljno te pitam. Evo pomera se. Šta da radimo?
- Pa nemam pojma, ’oćeš da zovemo Diskaveri?
