Niz besmislenih pitanja vezanih za njanjave baladice Govnara od Panonije, na popularnoj onlajn igri Konkviztador, forsiran radi nabijanja negativog skora ljudima koji nisu ljigave ljušture. Kada bi neki zalutali surfer iz recimo Andore pomoću par pogrešnik klikova nabasao na našu verziju kviza, pomislio bi da pored elementarnog znanja iz prirodnih nauka, nacionalne istorije i književnosti, građani Srbije moraju biti upoznati sa dogodovštinama iz čemerne, nelordske mladosti ćopavog smrada koju je ovaj opevao i "gosti kod Bulića u Biserima nivo" baronijama pokušao da načini zanimljivom. Pa ispade da je lik vojvođanski Homer, jebem mu majku stvarno.
Ide ti onako lepo i lagano, zab'o si Pčinju i Lepenicu, pritom držiš gore sever, i mora da izleti pitanje tipa: " U baladi o Vasi sa čardaš nogama, ko je Banetu dobrom sinu zaklao petla, izlomio bagrenje i skin'o provincijalku?" ili " Šta se kuva u kazanu Arpada Šasije dok Šiki Futog vozi Balaša tristaćem na Štrand?". Organizator i kolovođa pri ovom agresorskom činu je izvesna, navodno sentimentalna i navodno ženska persona koja se krije pod pseudonimom Walery. Tvrdoglava rospijetina ne odustaje iako već dve godine klikćemo da nam se sviđaju njena pitanja, i da ne treba više da ih šalje. Predrka li ga na Đorđa više nesretnice? Nije ni čudo što 80 posto učesnika igre ima želju da ti namaže zadriglu facu krvavim govnima, ti puknuti hemoroidu od žene.
Jelek je bio svileni, šal je bio od kašmira, a tetke su nosile?
A B C D
Aaaaa! Ode zadnja kula! Jeb'o sam te u oči Valerija! Jeb'o sam te kurvo crnomantijaška!
Komponuješ muziku za „Ko to tamo peva“, najgledaniji srpski film ikada, i za još stotine filmova, pozorišnih predstava, TV serija. Još tu ima nekoliko hiljada balada te stotinak dela ozbiljne muzike. Onda umreš, a kada tvoje ime kucaju u Guglu prvo im izađe odrednica „recepti“, pa se svi sete beskrajnih i bespredmetnih dijaloga sa kuvarom Andrašem o nivou ljutine mađarskog paprikaša.
- Kako mi do jaja ova muzika tandan dondon kad Taško Načić trči za autobusom. Živi piš. - To je Voki Kostić komponovao. - Šta, onaj kuvar? ------------- - Ćao, Goksi, mogu fudbalicu sa vama? - A ko si ti, klinac? - Sećaš se, igrao sam celo prošlo leto sa vama, plaćao svima pivo ispred dradže i onda skočio u tuču za tebe, dobio deset šavova na vugla kada me debeli cigan Ciga zavalio zidarskim blokom. - A, ti si mali Smare što se usro pre pet godina, pa ti baba donosila gaće i roze papir za dupe na igralište? Aj može, idi na gol.
Odvala par ekselans. Jedna iz asortimana fil gud bisera. Koristiš je, kao i svi, u zadatim situacijama kada se nađeš pred smorenim bićem koje ti je najahalo na močugu svom težinom svojih problema. Naglašena je riječ početak, u smislu da kasnije to sve već ide lakše. Šta je sa početkom sredine, početkom kraja? Svaka promjena donosi novo stanje stvari, samim tim i novi početak. Znači počeci su na sve strane, i svu su teški. Tako da ova izjava, kad se čovjek malo zamisli, i nije neki podstrek. Samo naučite da ćutite, za početak. Taj početak je najteži.
U početku je bilo teško, a onda sam se navikao na početke.
Čarolija umetničkog stvaralaštva. Ovde veliki mag drame Siniša Pavić na suptilan, istančan način uvlači svoje junake u konflikt, gde dolazi do neverovatnog preokreta u dijalogu, uz pomoć samo dva lakonska pitanja: "koji?" ili "kakav?". Ove reči, zahvaljujući karakterističnoj retardiranosti likova, bivaju okidač frustracije junaka kome su upućene, i tako jednim sasvim spontanim, volšebnim tokom dolazi do kulminacije u radnji.
- Branislave, zvoni telefon, hoćeš li se javiti već jednom? - Koji telefon? - Isti onaj preko koga se domunđavaš sa onom rospijom, tvojom sekSretaricom!! Šta je, šta si ubledeo, mislio si da ne znam? Aaaa, pa nije Rajka sisala vesla! - Ma o čemu ti pričaš, ženo? Kakva vesla? - Ovolika vesla! Sad ćeš da vidiš kolika vesla! (uzima veslo i juri ga po kući)
Poetsko-sanjarski izraz koji na krajnje romantizovan način opisuje stanje duha nekoga ko je skroz-naskroz SJEBAN, nema volju za životom i zbog toga razmišlja o pogledu IZ balkona. Izraz vodi poreklo od starih Feničana iz drevne Fenikije, koji su bili vrsni moreplovci i trgovci te je tako sama priroda njihovog posla bila u neobično bliskoj vezi sa izrazom iz naslova. Naime, to je bukvalno bio najčešći odgovor na pitanje 'Zašto se ubio'.
1977 god., Hotel Ritz, Pariz
- Gospodine Onazis, gospodine Onazis...? - Da, izvolite...? - Izvinite, gospodine Onazis...ovaj,...žao mi je što ja moram ovo da Vam saopštim ali....Marija,...Marija Kalas je mrtva...! - Mmm-olim...? - Da, evo sad su nam javili, gospodine Onazis. Molim Vas u ime celog osoblja hotela Ric da primite naše najiskrenije saučešće...! - Da, da...Ah, sve su mi lađe potonule...! - Nisu valjda? Pa, Vas baš krenulo, a...?
Stara fora pri otvaranju vrata. Naravno u slučaju da vam zvoni neko nenajavljen, odnosno ne znate ko je. Lepo pre nego da otvorite vrata uzmete jaknu ili kaput i bacite je preko ruke. Ili još bolje navučete samo jedan rukav. Ukoliko je neko kome se niste baš obradovali, neko ko smara, onda ste "baš krenuli" a ako je neko ko vam je drag, onda ste "baš stigli".
Fraza, obično upućena mlađem sagovorniku, čiji je cilj da istome stavi do znanja da ga smatramo zrelom osobom. Kad čujete ove reci, znaćete da više niste klinac. Postali ste čovek.
Ćale, idem na more sa ekipom! -Sine, pičku si video, vojsku si služio... Radi šta hoćeš. Aj, zdra'o!
Priču otvara tugaljiva tema na violini u stilu Godfathera, koja tupi tokom cele cenjene kompozicije, onda se iz nekog razloga čuje grmljavina, a zatim se ubacuje kvazi-depresivni buzdovan, pesnik sa betona sa filozifijom "poezija je za pičkice" i neandertalnim duboko grlo glasom koji nas upoznaje sa tragičnom sagom.
Posle neizbežnog flešbeka iz klinačkih dana kad je njemu i ortaku-protagonisti njegov ćale donosio smoki iz Slovenije i retke klikere, dolazi oštar kambek u surovu sadašnjost, gde ih je bezobrazno vreme razdvojilo, pa je ovaj tužan(a tu negde ubaci i plavookestarski patetičnu “uvek sam bio tu za tebe” repliku, čisto da deklarisani mačomen pokaže svoju nežnu i ranjivu stranu).
Onda malo ide violina na prazno, da se slušalac uživi u trip urbanog vuka-samotnjaka (koji nije u šumama severa), pa nastavlja o prvim buksnama i ribama i te noći smo se potukli zbog nje, al to ništa nije bitno sad. Sledi dramska pauza pre famozne brejktru rečenice u kojoj saznajemo da se ovaj bode, i tu uleće featuring riba sa šatro-dubokoumnim refrenom koji nosi sveremenu teološko-filozofsku epifaniju sa samog vrela života, pa opet violina na prazno, dok se oporavimo od kreativnog šoka.
U drugoj strofi, pošto je temu manje-više istrošio, prosipa random ulilčni žargon i izlive sentimentalnosti tipa mi smo bili i ostaćemo ekipa, dok kiša ronda po vrelom gradskom betonu,i onda je završi još jednim brejktruom gde čujemo da je ovaj probao da se skine sa igle, ali je nekako usput umro, pa je opet ovom žao na betonu i zato je rešio da ćuti, kad su ga gorke suze ophrvale. Riba opet epifanira, a on to isto šapuće za njom jedno dvaput i promrmlja neku epitafnu posvetu, ostavi malo violinu da tandrlja onu Super mario melodiju od šes' tonova(opet uz grmljavinu) i utom mu istekne vreme u studiju.
...i to se tako vrti dok ne naiđe novi opasan reper inspirisan ovim prvim koji je u međuvremenu naštekao kintu da snimi svoju asfaltnu sonatu na koju će klinke da svršavaju.
" Uvek kad je kišni dan, u naš kraj ću svratiti i sedeću dugo sam, a ti se nećeš vratiti! Druže, sve je gotovo, naši dani prolaze! Srešćemo se ponovo, tamo gde svi odlaze...(violina)"
