Koristi se da se dočara maksimalni stepen pijanstva. Dobro je poznatno da je gore pomenuti bio večno pijan. Ako je Čarls cugao između redova, onda je Ernest cugao između svakog slova, tačke i zareza.
- Kako je bilo sinoć na rođendanu kod Nade? - Haos. Ludilo. Ubili smo se k'o Hemingvej! - Taj rad.
- Oho, tetka Slavka. Nismo se videli od pre sto godina! Kako je teča? Juče beše bila neka slava? - Bila, bila. Ubio se k'o Hemingvej. - Hohoho, znam da voli popiti. - Pucao je sebi u glavu.
Ona je ovo, ona je ono, ali tebi - ona je sve. Drugi je pljuju - ti je braniš. Drugi je ne podnose - ti je obožavaš. Svidja ti se... Mnogo. I previše. Lud si za njom. Za trenutak pored nje dao bi deset godina pored bilo koje druge. Sve one su tako... a ONA je ipak tako... Ali, ti si njoj drug. I ništa više. Samo još jedan običan drug, a ona je tebi... prosto sve. Tako je bilo, tako će ostati i to te boli, grize, kida iznutra. Ne jedeš, ne spavaš, nemaš više ni inspiraciju da definišeš nešto na Vukajliji. Preostaje ti samo da pokušaš lečenje narodnim lekom za sve...
Kad saznam da li terapija deluje (trajno, tj. na duže staze), javljam vam. Trenutno je još u fazi testiranja...
Hemija. Varnica na relaciji između dvoje ljudi, bez koje se ne može razviti prava veza. Sve njegove priče, žvake, razvlačenje solaža na gitari, potpisivanje za Čukarički, a kasnije i za Deportivo, neće nadmašiti jednostavni kontakt očima između dvoje pravih ljudi na pravom mestu. Ni njene kratke suknje, izbacivanje poprsja, pozdravi na hodniku i kolutanje očima, neće postići ništa, sem možda podizanja jarbola ispod njegovih pantalona. Sa njom će se osećati kao da čita ono što je Opra u svojoj zadnjoj emisiji preporučila, umesto knjige koja ga zaista interesuje.
Bez žiške, njene priče se neće čuti od Kanzasove balade "Prašina na vetru", koja odzvanja u njegovoj glavi, njena ruka iako topla, činiće se kao ledena flaša BIPovog piva, izvučena sa dna Obodovog zamrzivača, a kada treba da je poljubi, neće osetiti ništa sem guranja jezika u praznu, sterilnu teglu za pakovanje kornišona. Ona će se njegovim fazonima u početku smejati, dok će joj ubrzo postati interesantne, koliko i izvale Šurdinog ujaka, nakon dvesta četrdeset sedmog praćenja serije "Vruć vetar". Vremenom će se udaljavati, jer im je na samom startu nedostajao osnovni element. Kada je on prilikom samo jednog njenog pogleda, srećan kao ciganče kad se popne na traktor, kada shvati suštinu pesme "Otrov" Alisa Kupera, i kada se nakon uzimanja njenog broja, prvi put plaši da pet godina star, deformisan telefon, ne padne na zemlju i izgubi memoriju, e to je jebena žiška.
- Brate, si još sa onom ribom? - Nisam brate, ne mogu nemam žišku za nju. Nisam hteo se foliram... - Ti br'te, ako tako nastaviš, slobodno spakuj alat na tavan, i preseli se na Svetu goru. Kak'e žiške, kak'e pičke materine? Grabi šta ti se nudi!
Budiš se neispavan, mamuran, u ustima osećaj k'o govna da si jeo. Odteturaš se do vecea, baciš peglu iz nekoliko pokušaja uz obavezne molitve "Bože uzmi me i skrati mi muke". U sobi smrdi kao na deponiji. Pepeljara puna istrošenih kondoma i usmrdelih pikavaca. U vazduhu se oseća ustajali miris jebačine. Na podu razbacane gaće, prazna flaša od kisele vode i jeftinog vina, omoti od kurtona, pepeo i poneki odbegli pikavac. Posteljina zgužvana kao da su se po njoj valjale sestre iz "Varljivog leta '68-me". Još jedan pokušaj povraćanja gde najzad izbacuješ iz sebe zelenog ljigavca. Bacaš pogled na policu sa knjigama, gde te posmatra ON sa korica "Bludnog sina", nasmešiš se i pomisliš "O, čoveče, da nisam slučajno tvoj potomak?"
Zločinačko udruženje mrzitelja biljaka koje zamenom teza pokušava da progura svoj nastrani način života kao normalan. To su zveri koje nemilosrdno čupaju travu da zadovolje svoje pogane potrebe, i to bez anestezije... ej, bre! Umesto da je kose, što bi bilo bezbolnije za jadnu travu. I ajde što je čupaju, nego JEDU KORENjE!!! Gled'o sam dedu letos dok je klao tele, prvo ga je odvalio macolom po glavi, da ga ošamuti. Tele kasnije, maltene, ništa nije ni osetilo. Deda je duša od čoveka. A ne ko moj komšija. Jedno jutro je uleteo kombajnom u polje suncokreta sa zapada dok su glavonje pratile sunce. Mučki, s'leđa... E, takvi likovi ne treba da žive. U takvom svetu ne želim da odgajam svoju decu. Svi će jesti jagnjetinu, čim izrastu mlečni zubi. Ej, vegeterijanci, znate li vi koliko embriona suncokreta neće dočekati da odraste zbog JEDNOG litra ulja, a? Ti embrioni umiru u presi na krajnje svirep način, samo da bi vi začinili salatu. A 50 litara svinjske masti dobiješ od jednog jedinog krmeta. Gde je tu pravda za biljke? Način na koji se ubijaju je srednjevekovni. Metal, pa u živo meso. Bez najave. I to po danu, kada vrše fotosintezu i kada su najaktivnije. Ni jedna životinja nije to doživela od ljudi. DA SE KOLjU BILjKE, AL' NOĆU, KADA NE VRŠE FOTOSINTEZU!! Ubijaju se na najpodliji način. One ne mogu da se brane. Ne mogu ni da vrište dok ih kolju drvoseče. Osim toga, imaš drvo od par tona koje sjebe ciganče od 40 kila. GDE JE TU PRAVDA I VITEŠTVO! Ali za vegeterijance ta smrt je regularna, a razbijeno jaje je zločin, polizan med je krađa!? O embrionima biljaka i ceđenju života iz njih, ne mogu više ni da pričam. Ali, pazite, njihov izgovor je: biljke nemaju nervni sistem... Pa, gospodo, da li to znači da je sve što nema nervni sistem osuđeno na surovu smrt samim rođenjem. Da li to znači da sve što nema nervni sistem može da bude živo pojedeno, bez griže savesti? To je opasna diskriminacija: "Ako ne oseća bol, seci ga, kuvaj, peci i jedi na živo - nema problema". Zamislite da vas neko kolje motornom testerom nekoliko minuta, posle vam skrnavi telo, maže ga nekakvim smolama, spava na njemu, i... fuuuj. A tu je i cveće koje se masovno deli kao poklon i znak pažnje. Ljudi moji, poklanjaju leševe biljaka koje su samo htele da ostave potomstvo za sobom. Ajde da ih odma ubiju, nego im ni to nije dosta, pa ih održavaju u životu u nekakvim vazama, da se što duže muče. Da ne govorim o tome da masovno iskopavaju posmrtne ostatke njihovih predaka, prodaju ih po nenormalnim cenama i posle ih SPALjUJU. Ni mrtva biljka nije dobra biljka. Al što je najmonstruoznije, uzimaju delove jedne biljke i kaleme je na drugu. Molim vas lepo, kad su mesojedi zašivali kokošiju glavu na telo svinje?! Gnusno!! Za razliku od vas, naše životinje umiru dostojanstveno. I niko ih ne jede žive! Naše životinje pre konzumiranja prođu bezbroj posmrtnih rituala: dimljenje, salamurenje, konzerviranje, pečenje i sl. Dalje, mogu danima da vise u izlogu, da bi im se u mimohodu odala počast i da bi im se gladni građani Srbije divili. Zar to nije dirljivo?
Mislim da je vreme da stanemo na put ovom pokolju. Ako nećemo mi - ko će? Ako nećemo sad - kad ćemo? P.S. I Hitler je bio vegetarijanac!
Čovek. Naizgled sasvim običan. Možda i jeste običan. Njemu ni u jednom trenutku ne ide u životu, a opet je srećan. Srećan spolja, a propada iznutra. Smeje se, a duša mu plače. Nekako, takvog čoveka retko možeš prepoznati. On je fiktivni prosjak, koji ceo život zasmejava prolaznike za koru hleba i šoljicu toplog čaja. Sav radostan i spokojan dok ga šutiraju i pljuju. Takav čovek, sa tim fiktivnim prosjakom u sebi, često ima sve što mu treba, fizički. Nit gladan, nit žedan, ima krov nad glavom. Možda ima i porodicu. A tako je prazan iznutra. Ispunjen ništavilom koje izjeda. Takav čovek nosi u sebi svoj jed, svoje tajne, razmišljanja, razočarenja, svoja osećanja. Čak i u grob. S' jedne strane srećan, a sa druge, nevidljive, totalno mizeran. Pola ima, još pola mu fali. A tu drugu polovinu, retko koji pronađe.
Muzika za hodanjnje (MZH) predstavlja deo repertoara svakog ozbiljnijeg korisnika mp3 plejera. Suštinski, to su one pesme čiji se ritam savršeno uklapa sa tempom vašeg hoda. Međutim, za razliku od muzike za trčanje, koja ima ulogu neke vrste metrnoma, MZH je dizajnirana da vam daje totalno zajeban osećaj ultra šmekera. Imate utisak da ste glavni baja u nekom filmu koji krstari ulicom, namiguje ribama, a u ortake upire kažiprstom uz jedno opušteno "eeeej", i sve to dok jebačka muzika cepa u pozadini. Izbor MZH-a uglavnom zavisi od ličnih preferenci, ali najčešće je to neki rok favorit iz osamdesetih.
Bilo je to lepih i veselih devedesetih. Radomir Mihajlovic Tocak se, iz jos uvek nepoznatih razloga, povuce sa scene i ode u neku nedodjiju da cita knjige. Smak je pao. Goran Bregovic je vec uveliko stvarao na polju etno muzike. Od njegovog benda ostade samo uspomena, kao i Alen Islamovic i Milic Vukasinovic da nas maltretiraju svojim novokomponovanim narodnim sranj... khm... Htedoh reci projektima. Milan Mladenovic iz Ekatarine Velike podleze (za nesto vise od 3 meseca) raku pankreasa godine 1994. Njegovi drugovi iz benda nisu imali snage da nastave. Riblja corba promeni afinitete i od kriticara svega sto stoji, puze i gmize, postadose kriticari svega sto ne obitava na podrucju Srbije. Zbog harmonicnih politickih prilika u zemlji vecina rokera pade u tesku depresiju a kreativnost i volja postadose vlasnistvo Bekija Bekica i Jelene Karleuse. Najzesci hard-core rok koji se mogao cuti bese ,,Kad moje usi cuju muziku na struju". I bi mrak, i bi turbo-folk, i zaboravismo Crnu damu, i spoznasmo kako se ide 200 na sat. Kroz krivinu...
Koegzistencija dvoje ljudi na relaciji meni se digo/on mene uopšte ne sluša. Kupoprodajni ugovor gde se razmenjuju dobra u naturi, gde se obe strane nadaju, iako znaju da ništa neće dobiti, bez žiške, bez povezanosti, sa nedostatkom hemije, neubedljivo čekajući da se kuglica zaustavi baš na njihovom broju.
Ona traži druga i saputnika u liku koji bi samo da je jebe. Ona priča o problemima s majkom. On spušta pogled ka njenim sisama, dok su njene reči neprimetne k'o trotinet u saobraćajnoj gužvi. Njoj je jasna njegova nezainterovanost, na kraju krajeva, želela bi isto što i on, ali se plaši da Šabanu ne spadne perika. Mora se održati status čednosti, isti status koji je još na sedmom Egzitu izbušen od strane nekog britanskog indusa, a kasnije dodatno razaran od strane onih kojih se više ni sama ne seća. Njegova kola idu stranputicom. On započinje spiku o vremenu, ne bi li sjebao govnjivu tišinu koja ga udaljava od njegovog cilja. Ona tone dublje u razočarenje, dok on natuca nepovezana sranja, ne bi li se vratio u kolosek. Ona zna da se zajebala, on zna da je zasrao. Oni su Kanada i Malezija, Tijanić i Ćirilov. Ona bi da oživi razgovor, njega i dalje boli kurac. Njoj se polako ide kući, njemu takođe, ali nema muda da to izusti. Njemu se baš jebe da je prati do stanice, jer sutra ustaje u sedam. On je preko kurca odpozdravlja, ona se gubi u daljini, vrteći svoj kišobran. Ona se oseća prazno, on ponovo suva kurca.
