Mića: Mama, je l' mogu duzmem ono na čemu nam stoje peškiri? keva: Tišina, gledam nešto. SM: ...naime Berkli mi nije bio prvi pik, no na nagovor.... Mića: Ok, uzo sam, treba mi za duvaljku, idemo u šumu da lovimo zmije.. SM:....mada u zadnje vreme sve se više okrećem čembalu... keva: Divan mladić... SM:...slobodno vreme, iako ga imam zaista malo, provodim sa meni dragim ljudima, pročitam neku dobru knjigu... keva: kulturan... SM:...inače u poslednje vreme se trudim da svaki dan započnem džogingom, ima prelepa staza u Central parku... keva: Ahhhh... Mića: Ćao, otišo sam.. keva: Idi više. Što nisi mogao biti kao Stefan...
Hemija. Varnica na relaciji između dvoje ljudi, bez koje se ne može razviti prava veza. Sve njegove priče, žvake, razvlačenje solaža na gitari, potpisivanje za Čukarički, a kasnije i za Deportivo, neće nadmašiti jednostavni kontakt očima između dvoje pravih ljudi na pravom mestu. Ni njene kratke suknje, izbacivanje poprsja, pozdravi na hodniku i kolutanje očima, neće postići ništa, sem možda podizanja jarbola ispod njegovih pantalona. Sa njom će se osećati kao da čita ono što je Opra u svojoj zadnjoj emisiji preporučila, umesto knjige koja ga zaista interesuje.
Bez žiške, njene priče se neće čuti od Kanzasove balade "Prašina na vetru", koja odzvanja u njegovoj glavi, njena ruka iako topla, činiće se kao ledena flaša BIPovog piva, izvučena sa dna Obodovog zamrzivača, a kada treba da je poljubi, neće osetiti ništa sem guranja jezika u praznu, sterilnu teglu za pakovanje kornišona. Ona će se njegovim fazonima u početku smejati, dok će joj ubrzo postati interesantne, koliko i izvale Šurdinog ujaka, nakon dvesta četrdeset sedmog praćenja serije "Vruć vetar". Vremenom će se udaljavati, jer im je na samom startu nedostajao osnovni element. Kada je on prilikom samo jednog njenog pogleda, srećan kao ciganče kad se popne na traktor, kada shvati suštinu pesme "Otrov" Alisa Kupera, i kada se nakon uzimanja njenog broja, prvi put plaši da pet godina star, deformisan telefon, ne padne na zemlju i izgubi memoriju, e to je jebena žiška.
- Brate, si još sa onom ribom? - Nisam brate, ne mogu nemam žišku za nju. Nisam hteo se foliram... - Ti br'te, ako tako nastaviš, slobodno spakuj alat na tavan, i preseli se na Svetu goru. Kak'e žiške, kak'e pičke materine? Grabi šta ti se nudi!
Iako je mene moj mrzio prvih 3-4 mjeseca nakon mog rođenja (provjerena informacija - ali, dobro, tad je imao 13 godina, drmao ga je pubertet, može mu se oprostiti), stariji brat je nešto što svaka djevojčica treba da ima i čak nekad više nego roditelji utiče na njen budući karakter. Ima praktičan značaj. Vozi i dovozi iz grada, pravi kućice za tehničko, reži na svako muško što mi se približi na manje od dva metra. Odkad je počeo da radi daje kintu kad zafali. Govori starcima da me puste na svirku, jer će on da pazi na mene (nećemo se ni vidjet', u dogovoreno vrijeme se nalazimo da idemo kući). On je i prvi koji mi je puštao pravu muziku (veliko hvala), koji kopa po netu za prevode filmova koji mi se gledaju, koji mi kupi pravu kartu svijeta da zalijepim na zid, a ne ova ružna sranja u knjižarama u blizini. Vjerujem da ću na neko od označenih mjesta otići sa njim. Stariji brat mi da da nosim njegov fotoparat na ekskurziju, iako sam dosad pokvarila pola tehničkih stvari u kući. Takođe preko njega naučim nešto i o tom šta je seks, prema promjeni kondoma u ladici za čarape, ili činjenici da je njegova djevojka pokrivena do grla ako ja uletim u sobu, čak i usred jula (dobro, ovo je bilo kad sam bila manja, sad ne prilazim ako vidim ženske cipele ispred vrata). Ipak, ima i od mene neke koristi. Biram poklone za djevojku, peglam mu odjeću, zasmijavam ga, zajebavam, ne dam mu da odraste. Zbog mene će biti najbolji otac, ako ikad bude imao žensko dijete.
