Krajnji stepen zaljubljenosti u devojku.
Toliko da treba se zabrineš, i preduzmeš potrebne mere.
- Joj, tebra, ne znam šta da radim, ceo dan mislim na nju, ni pornići nisu zanimljivi, ni kladionica, čak sam i komšinicu zvao na kaficu, a kad je došla ja joj stvarno skuvao kafu..
- Au čoveče, ti si baš zaglavio, probaj da se drogiraš, ili tako nešto.
Grupa veoma zajebanih metalaca, masne, duge kose, k'o od brega odvaljeni, proseka visine i težine 1,90m sa 100kg. Ne dao vam Iluvatar da skontaju da ste neprijatelji, čitaj narodjaci, fenseri, hip-hoperi i ostalo.
Brane: E, kako bilo sinoć na Vajt Senzejšnu?
Cane: Ćuti, ne pitaj! Jedva živi stigosmo. Naletesmo usput na neku grupu Uruk-haia, valjda su krenuli u onaj njihov Izengard od SKC-a da slušaju onu njihovu nečastivu dreku. Kad su nas videli, onako sve u belom, već sam video kako žele da nas našminkaju u plavo.
Brane: I? Šta je bilo?
Cane: Šta-šta?
Brane: Pa šta je bilo?
Cane: Pa šta misliš šta je bilo? Bež'te noge, posraću vas, trčali smo toliko brzo da bi nam Husein Bolt pozavideo dok nam je horda bila za petama i glasno urlala. Sreća pa su oni bili pod punom ratnom opremom, kožne jakne, deset kila gvoždja na njima i martine, inače bi nas stigli. Da znaš da mi nije bilo svejedno.
Brane: HahahaHahahahaHahaha....
Cane: More, šta je bre smešno pička ti materina?
Brane: Ma zamišljam tebe kao Gandalfa Belog kako bežiš od šačice orkova. Keso!
Cane: Ha-Ha, šupičkumaterinu! A ti si mi kao neki Boromir pa bi sam ostao da se biješ sa njima?
Brane: xD
Onoš to mikaŽe u čiteLjica daJa Nemo ram"dara Dim9 kon Trolni
Pokušaj obavljanja aktivnosti iz ležećeg, sedećeg ili nekog sličnog neadekvatnog, a opet vrlo udobnog položaja.
Noć, pogašena svetla. Hladno je... Zapravo 30 stepeni je, ali aj da napravimo malo atmosferu.
Dakle noć, mrak... Telefon jbt! Na stolu mi je telefon, alarm me nikada neće probuditi odatle. Treba ga dohvatiti bez ustajanja. Hm! Kako sad... Misli čoveče, misli. Ok, staviću ćebe na pod, jastuk na njega, onda ću kaišem sa pantalona koje su mi na dohvat ruke svući telefon sa stola, on će pasti na jastuk, samim tim na ćebe, ja ću ćebe dovući i sve će biti super. Scena je nameštena! Bičujem kaišom telefon. Kaiš pogađa lampu na stolu, lampa pada i udara tastaturu, i kao što svaka stona lampa ume pritiska ctrl+alt+del, monitor se pali. Aaaa, oslepo sam! Smanjuj gubitke, smanjuj gubitke! Na rukama dolazim do stola, a dupetom i nogama još uvek spavam, hvatam telefon koji klizi iz ruku i pada preko druge strane stola.
Dupe i noge više ne spavaju, ispao sam iz kreveta i roknuo glavom u komodu.
Ležim nemoćan, depresivan i poražen, a ćale mi se projektuje iznad glave u četiri primerka:
Ne mož' bre ništa s kurca!
Oguglaš.
Ljudska glupost više na tebe ne utiče. Upravo njihova glupost te je i dovela do tog stadijuma da ti živci postanu debljine oluka.
Jebe ti se što si izgubio osećaj za filing.
- Taksi služba. Izvolite?
- Dobro veče. Ovaj, ja bih hteo da vas zamolim za jednu uslugu.
- Uslugu? Recite.
- Znate, ja sam danas u jednom od vaših vozila izgubio telefon, pa ako biste mogli da pogledate...
- Koje vozilo je u pitanju?
- Plava opel astra. Karavan. Stariji taksista, ima brkove.
- A jeste li pokušali da nazovete vaš broj? Možda ga je neko našao?
- Pa nisam...znate, ne mogu nikako da pozovem...
- Koji je telefon u pitanju?
- Panasonik. Sivi.
- Panasonik?
- Jeste...fiksni je u pitanju. Bežični. Slučajno sam ga, umesto...
- Hm proverićemo.
- E hvala vam puno. Izvinite što sam vas sad tako...
- Ma nema problema. Slobodno nam se javite i sledeći put, sigurna sam da ćemo vam pomoći da pronađete i svoj daljinski.
Brzo i pragmatično odrađivanje nečega, bez obzira na moguće negativne posledice ili smetnje u izvršenju. Ime dobila po kralju Stefanu Urošu II Milutinu Nemanjići (u narodu poznatom kao, jelte, kralj Milutin), koji je bio prvi zastupnik ove metode, podigavši četrdeset crkava od Dalmacije do Jerusalima, trsivši pet žena, pustivši muda toliko da je jedini u Evropi pobedio tatarsku hordu kana Nogaja, oslepevši sina koji se kurčio da mu uzme tron. Verovatno veći baja i od cara Dušana.
(Zamak Nemanjića u Nerodimlju, Leta Gospodnjeg cuie (iliti po današnjem računanju 1315))
Gospodar Boleslav ulazi na kapiju.
Boleslav: Di ga je Milutin?
Čuvar: Eno ga gore, opet je upao u neki trip da gradi manastir.
Boleslav ulazi u svečanu salu.
Milutin: ... i tako ti kažem, oću da mi sagradiš brod crkve od slonovače i zlata, a baci i malo rubina, nemoj da štediš da ne prođeš ko majstor Đurđije na tavče.
Arhitekta: Razumem ja gospodaru, ali ne možemo ovde da turimo slonovaču, ima padne crkva sa stene pravo u more.
Milutin: Onda raznesi stenu.
Arhitekta: Ali gospodaru, ta stena ima četres iljada stopa, kako da je raznesem?
Milutin: Otkud ja znam, ti si taj arkitekta ili kako se već sad to moderno kaže, ti bi to trebao da znaš, koj smo te kurac slali kod Jonisa u Smirnu, da viriš mladim Grkinjama pod suknje i piješ vino, pizda li ti materina? E de si Boleslave, kućo, nema te 100 godina, nešto si mi oslabio, šta je, nema više divljači kod tebe dole u Makedoniji, a?
Boleslav: Ma nešto slabo ove godine, moram da se zadovoljim običnim prasećim i ponekim fazanom, nego nisam zato došao...
Milutin: OOOOJ HREEELjLjAAAAAAAA!
Hrelja: Izvolite, Vaše Veličanstvo.
Milutin: Slušaj 'vako. Ima d'odeš gore do Raške, i vikneš vojvodi Momčilu da nalovi četres iljada srndaća i tries iljada jelena za mog druga Boleslava. On će verovatno da se nećka, u fazonu "nemam toliko", ali da mu kažeš da će da mu u suprotnom dođe Milutin, pa ima da najebe gore nego onomad kad mu je tašta sručila istopljeno zlato na noge kad ju je nazvao debelom Mađaricom. Jasno?
Hrelja: Jasno, Vaše Veličanstvo.
Milutin: E vidiš Boleslave, nešto sam naumio da sagradim još jedno 20 crkava, pa da pređem polako da gradim zidove, reče mi Nebojša kad je bio dole u Carigradu da su došli neki što jedu kerove, kako ono reče da se zovu....Šinezi, Minezi, neki takav zonfić, pa da su oni bili nekad davno u tripu da se pregrade on Mongola, te su izgradili zid duž cele granice, te sam ja mislio kad mi osvojimo Carigrad, Rim i Jerusalim, biće nam dosta, onda ćemo da se i mi ogradimo, al' da bude po jedan zlatni toranj na svakih 200 stopa.
Boleslav: Da ne bude malo mnogo to, a?
Milutin: Ma dobro, može i na 210 stopa.
Ulazi čelnik Joakim.
Joakim: Presvetli gospodaru, hteo sam da ti javim da se vaši sinovi Stefan i Konstantin opet takmiče ko će da poseče više vizantijskih vojskovođa, iako ste im vi to izričito zabranili.
Milutin: I ko vodi?
Joakim: ...Pa ja mislim Stefan, bar je vodio trinaest razlike, sad je negde prošlo poluvreme.
Milutin: Ma pusti ih, nek se igraju deca. Nego ja imam jedan zadatak za tebe.
Joakim: Recite, kralju.
Milutin: Juče sam primetio da mi je Džeki nešto nervozan, izgleda da ga onaj Josif nije hranio dovoljno, pa sam ga preventivno obesio za noge na Zvečansku tvrđavu. Elem, pošto izgleda da magacin nema dovoljno hrane, moraćemo opet da idemo po zalihe.
Joakim: Je l' opet Tatare, gospodaru?
Milutin: Njih ćemo, mada mi je onaj prethodni kontingent izgledao kao neukusan za Džekija. Ako opet ne budu valjali, preći ćemo na Mađare, reko mi veterinar da oni imaju više proteina. Imaš tri dana da mi dovedeš jedno 200-300 Tatara, ali dobre da mi izabereš.
Joakim: Bojim se da nećemo stići da ih izaberemo baš za tri dana...
Milutin: Dva dana.
Joakim: Ali...
Milutin: Dan i po i idete sa drvenim sabljama.
Joakim: Razumem, gospodaru.
Milutin: I nemoj više da me nerviraš, ima da prođeš kao Vujica vojvoda sledeći put.
Joakim: A kako je on prošao, gospodaru?
Boleslav: Jesi primetio kako ćopa na levu nogu?
Joakim: Da
Boleslav: E pa to mu je iz detinjstva, kad je mazno dijamantski kliker Milutinu.
Milutin: Dobar je čovek, ali dijamantski kliker je dijamantski kliker.
Joakim odlazi.
Milutin: Nego, što si ti beše Boleslave uopšte dolazio?
Boleslav: Pa danas vam je svadba, kralju?
Milutin: Svadba!?
Boleslav: Pa da, jel se sećate da vas je mađarski kralj molio onomad kad ste ga uvatili za gušu da ga ne udavite u Tisi, već vam je dao onu svoju sestru za ženu.
Milutin: Au, pa ja se toga ne sećam. Moram da batalim medovinu, izgleda da mi je neko stalno truje, valjda su zato danas umrli ona trojica što sve probaju pre mene, a i ja osećam neku gorušicu ceo dan.
Boleslav: Biće da je tako, nego šta ćemo za ovu svadbu.
Milutin: A jel bar neka pička?
Boleslav: Pa nije da nije, kažu da ga je pola mađarskih grofova bacalo svakog dana misleći na nju u poljskim veceima.
Milutin: Pa dobro, poslužiće koji dan.
Onaj "drugi" koji ti se priviđa pod dejstvom alkohola.
- A... 'deste vas dvojica krenuli... pošli?
- Koja dvojica, šta buncaš, vi'š da sam solo jebem te pijana.
- Vidi stvarno... ovo drugo hologramska protekcija... baš je do jaja.
- Ma super je. Aj' pričaj ti s njom, odo' ja po pljuge.
- Ćao... ja sam Marko.
Rmbačio je celog života, što bi neki rekli - od kad zna za sebe.
Ćutao je. Nikada nikome nije protivrečio. Pokoravao se čak i inferiornijim osobama u firmi. Čak su ga i tetkice napušavale. Čitav svoj život je običan crv, koga ne možeš ni na udicu da met'eš da pecaš ribu.
Život ga nikada nije mazio.
Bio je i u ratu, čak je i tri prsta desne šake izgubio tamo, spašavajući bagru, čiji je predmet najobičnije sprdnje bio.
Sveta tri prsta, Sveto trojstvo.
Tri prsta kojima se krsti i iskazuje ponos mašući njima kada reprezentativci uzmu zlato.
Tri prsta koja upućuju prodane duše i strendžere na njeguvu adresu. Na njegovu Otadžbinu.
Vratio se ćutke sa ratišta u rodni grad.
Koračao je prašnjavim asfaltom, kao da nikuda ne žuri, kao da ga niko ne čeka kući.
Nije obraćao pažnju na buku oko sebe. Samo je i dalje koračao, neprimetno, u masi ljudi koji su slavili. Nije ga ni zanimalo zašto slave. On je iz rata izašao kao gubitnik.
Stigao je kući.
Dočekali su ga presrećni roditelji, brat i trudna žena.
Znao je da nije otac tog deteta koje ona nosi, jednostavno, to je bilo nemoguće. Predugo je bio na ratištu da bi taj plod u njenoj utrobi, plod njene preljube, bio njegov. I dalje je ćutao. I žena je ćutala. Svi su mislili da se neće živ vratiti. Tešili su ga zbog gubitka prstiju, međutim, nije hajao za to.
Samo je mirno sedeo i naginjao čašicu. Utrobu mu je pekao opori ukus rakije koja je bila namenska. Njena jedina namena je rođenje unučeta njegovog oca.
Mirno je ustao i otišao u sobu.
Sa ratišta je doneo pištolj neprijatelja, kao trofej.
Dugo je razmišljao. Nije znao šta da radi. Milion crnih misli su mu se motale po glavi. Nije hteo da digne ruku na ženu koju je i dalje voleo. Samo ju je tiho pozvao da dođe u sobu.
Dok je otvarala vrata, upućujući mu setan pogled, on je samo izgovorio poslednje "zbogom" i povukao okidač ratnog trofeja, koji je bio uperen u njegovu slepoočnicu.
Bapski sažetak preseka radnje ili pojave o kojoj se govori i svih podrazumevanih etičkih normi sa kojima se ista kosi.
Kredibilitet i primesu tradicionalnosti daje mu perspektiva sveznajućeg i svevremenog pripovedača sa koje nastupa govornik kad ga iskazuje.
- Sine 'de ideš? - U grad, baba. - Ne valja grad. Ne valja to.
- Mama, tata, ovo je moj drug Dima. On je peder. - Ne valja peder. Ne valja to.
- A što ti brat nije došao? On ne voli babu? - Ma nije baba, nego malo mu je nezgodno zbog sekundarne akutne mijeloidne leukemije.
- Ne valja sekundarna akutna mijeloidna leukemija. Ne valja to.
Strana rec koju izbegavajte da izgovarate pred roditeljima.
Majka- Gasi te igrice nije ti vise 15 godina!
Sin- Ja sam ti rodjeni gej..pravi headshot i ne stize da dovrsi rec ... rodjeni gejmer, jesi videla!
Majka- gejmen!? Jaao kuku Petre cujes ti sta ovaj tvoj rece?!
Indijanac u nastajanju.
Učiteljica već nije znala šta će s njim. U petom razredu uzima novac za užinu polovini odeljenja. Donosi ćaletov pištolj u školu. Nagovara retardiranog druga iz odeljenja da se maže psećim govnima.
- Ujko, znaš šta je Mladen sad uradio u školi?
- Opet on? Taj mali je težak Hijavata...
Lik koji devojkama rešava problem nejebice.
"E nek te je pojebao,i tebi neko da skine tu paučinu posle 10 meseci."
