Ona je sisata i jebozovna, ali, pak, nevina i visokomoralna dvadesetogodišnjakinja koja upada u nevolju (ostane siroče, izgubi se u šumi i pukne joj bretela od pritiska nabujalih dojki). Dolazi naš junak, jebač prve klase tumora veličine fudbalskih lopti umesto bicepsa i ljubavnog tepiha gustog kao tkanje zlatiborskih čaraparki koji poseduje neverovatnu sposobnost da razodene ženku jednim pokretom ruke. Svoj penis zove muškošću (umesto, na primer, toljaga, prangija i mesnati buzdovan). Pred njim druge žene padaju kao Italijani u šesnaestercu, ali ne i naša junakinja koja se podaje tek kada se uveri da je uber-jebač dostojan njenih telesnih tečnosti. Zlobnici ih ometaju u njihovom pohodu na hepi-end koji obično sledi nakon dugoga zapleta: pobačaja, kvazi-silovanja u braku, pobačaja, rata, pobačaja, prevare, pobačaja, vasektomije i pobačaja.
Džulija: Edvarde, trudna sam! Edvard: Ali to je četvrti put ove nedelje.
Bez veznika i bez trunke normalnosti. Bez potrebe za psihijatrom da konstatuje, vidi se i okom i čuje sluhom laika.
- Recept za kokošku je sledeći - uzmeš jednu veliku tepsiju, najveću koju imaš i dooobro je podmažeš uljem. Kokoški na noge staviš one plastike iz kinder jajeta što se u njima nalaze igračke i ubaciš je unutra. Prethodno joj vežeš krila. Onda je krešeš do mile volje. Ne može da pobjegne, a kako pokušava da bježi, kliza se po tepsiji i sama se nabija.
-Brate, ovaj lud. Palimo odavde dok nije k'o ptičiji grip prešao sa životinja na ljude.
Ja sam tada imao četiri, a Stanica, moja sestra dve godine. Bili smo kao i sva ostala deca, zdravi i pravi, ali smo bili veoma siromašni i jedva sastavljali kraj sa krajem. Otac i majka su se borili koliko su mogli, bilo je izuzetno teško. Otac je radio po dvanaest sati u željezničari i jedini donosio novac u kuću. Majka ja bila domaćica.
U leto dve hiljade četvrte, brat od strica moga oca je ispraćao sina u vojsku. Pravili su veliku gozbu i mi smo naravno bili u zvanici. Porodica brata mog oca je bila izuzetno imućna, bavili su se otkupom i preprodajom čelika i imali su nekolko luksuznih hotela. Mi smo bili veoma siromašni, ali kod oca i majke je važilo pravilo da se na svako rodbinsko veselje moralo ići. Kao i obično, pripremli smo svoju jedinu odeću, otac se uzajmio za poklon, a ono što je meni kao malom dečaku ostalo urezano u sećanju jeste domaća Žito torta koju je majka uvek pravila za ovakve prilike. Njoj je ta torta bila izuzetno važna. Kada bude gotova, mi kao deca smo gledali u nju kao u neku totem, baš zbog toga što je njoj toliko značila. Ja sam pored nekog strahopoštovanja prema toj torti, iako veoma mali, osećao u isto vreme i žal za majčinim od svakodnevnog rada ogrubelim rukama kojima mesi.
Došao je i taj dan. Proslava kao i proslava. Dolazak, ljubljenje, majka je tortu na ulazu ostavila na platou namenjenom za iste. Našu tortu ostavila je među ostalim, velelepnim kupovnim tortama od kojih je svaka pojedinačno koštala kao sva odeća koju ja i sestrica imamo na sebi. Ostavila ju je bojažljivo posmatrajući je kao mene kod učiteljice kada sam pošao u prvi razred. Ne brinite gospođo uklopiće se. Proslava, proslava, proslava, četristo gostiju, ludnica. Svi skaču vesele se, rsaju. Nas četvoro smo presedeli celo veče. U deset sati se prigušuje svetlo, domaćin najavljuje tortu. Kakvu tortu, pa ovo je ispraćaj a na svadba? Konobar donosi našu Žito tortu i postavlja je na sred sale. Domaćin poziva sve goste da doću i počnu gacati nogama po torti. To su i uradili, četristo ljudi je gacalo nogama po njoj dok se nije pretvorila u krem. Na kraju došao je jedan sasvim mali čovek izvadio kurac i počeo pišati po svoj toj smesi.
Stavljena je tačka na jednu epohu. Nema više kevine kuhinje a posledično, ni jela na kašiku, koja iznuđuju eskivažu tog obroka ukoliko te isti podseća na traume iz detinjstva i ujnu koja nakon obroka obliže i brkove. Nema ni tih nekih sitnih udobnosti roditeljskog doma poput ćaletovog deranja na televizor kad tekma krene u smeru suprotnom od očekivanog. Nema više ni švecinog poluretardiranog kerića koji oduševljeno bulji u veš mašinu koja se šeta po stanu dok centrifugira.
Jer ti sada, ko-na-čno, živiš sam. Štono kažu sad si ekonom svoga dobra, pritom potpuno nesputan mogućnošću da ti neko bane u sobu dok poliraš kacigu.
Moš mislit, taj dugo očekivani osećaj slobode se vrlo brzo isprao i ostavio priično gorak ukus u ustima. Ushićenje povodom apsolutnog odsustva bilo kakvih ograničenja i civilizacijskih normi koje bi mogle sprečiti, recimo, pišanje u flašu koju držiš kraj kreveta jer te mrzi otići do ćenife je iznenađujuće brzo isparilo. Društvo ne zoveš kod sebe - delom jer su se poženili, a i gde da ih smestiš, u svoja 4 kvadrata ? Jok, vi koji ste izmakli bračnim okovima jer vas nijedna neće, ste sada klapa samostalnih sivih sokolova kojima je plata magacionera dozvolila let iz roditeljskog gnezda u pravcu Sunca, i vi u maniru civilizovane gospode se izvoljevate zapijati u birtiji. Privođenje riba ? Ne preterujmo.
Ono što je, dok je još bilo u domenu mašte bilo tvoje malo kraljevstvo, sada je nešto veoma slično svinjcu. Društvo ti za ono malo časova kada ne rmbaš da bi platio svoj penthaus od 4 kvadrata čiji zidovi pamte Rankovićev pad, ili ne spavaš pravi buđ koja se onako svojevoljno kultivisala usled tvoje sklonosti da redovno čistiš prostor u kom obitavaš. Suvi obroci iz pekare su već dovoljno naškodili konzistenciji tvoje stolice, a bogme i frekvenciji iste na dnevnom nivou.
Ipak, nije sve tako crno. Počinješ uviđati da od goreg može gore pa se ta odluka da počneš živeti sam svejedno može ispostaviti kao sudbonosna - sve ono što si tokom većeg dela svog života uzimao zdravo za gotovo počinješ neizmerno ceniti. Nad čistom WC šoljom vršiš apoteozu, toplo i kuvano jelo se više ne preskače. Ni boranija.
I tada ti posle par decenija sprcanih u dupe, iz iste te gujsce dođe u glavu da nije sve onako kako može izgledati na prvi pogled, da život nije holivudski film, i da si poprilično nesposoban da se staraš sam o sebi. A samoevaluacija je bitna stvar, dakako. Skapiraš da se, jebiga, život neretko sastoji iz kompromisa, i umilnim glasićem večitog apsolventa filozofije moliš ćaleta da ti pomogne oko selidbe stvari u gnezdo iz kog si potekao. To je što je, a osećaj kad navučeš čiste gaćerone uz lavež one idiotske džukele iz hodnika zaista nema cenu.
Nejneprestižnija, najjadnija, najneiskusnija tehnika pružanja ruke ka ženskim oblinama. Narodski rečeno šabansko vaćarenje. Robusni, grubi prilaz otvorenom dekolteu ili napućenom, kruškastom dupencetu. Jadnija od pružanja otvorenog dlana na žurkama i ovlaš dodiru sa estrogenim produktima slučajne prolaznice.
Naime, kontakt sa krivudavim, erektilno izazivajućim telesnim delovima je sveden na minimum. Onomatopeja ''Pljas''. Ali, ne onaj nežni, hteo bih sa tobom da spavam, ali prvo ću da ti se spustim jezičnim mišićem kroz međunožje, već ''Pljas'' neiživljenog, šovinističkog džudže, naviklog na brzopotezni šah u postelji sa dostizanjem vrhunca bez pokušaja skidanja brusa. Šamaranje koje će ženci pre izazvati bol i hroničnu glavobolju, nego li lavinu pomešanih osećaja vezanih za duboku penetraciju i vreli orgazam.
Javlja se u ranom pubertetnom detinjstvu i kod normalnih primeraka prolazi sa znanjem da deca ne rastu u kori od kiselog kupusa, ali kod seksualno opterećenih izroda prirode, ostaje poput smrada albanske travke pomešane sa domaćim presušenim duvanom u tkanini kaputa.
-Kmeeeee. -Bridi obraz, a? Sine, ako tako nastaviš neću više da te čekam ispred vrtića. -Ali, što tajo, samo sam je uhvatio za dupe? -E, pa ne može to tako iz odbojke, moraš da imaš osećaja za nju, ščuo? -Ali ti mamu... Pljas -Kmeeeee. ................................................. -Što to ono Mare nosi mašnu na glavi? -Cepio neku radodajku iz odbojke za sise sinoć na žurci, raspalila ga čašom za pelinkovac po vugli. -E, nikad neće naučiti.
Proždrljivac. Njasvi. Krmak. Pojavi se, i kao crna rupa sve proguta. Ne bira. Sve voli i sve jede. Ždranje je njegov stil života, a masa mu je keva. Hrani se brzo, kreće se teško.
- Alo papkar, šta radiš to?! Šta kružiš oko mog frižidera kao satelit? Sklanjaj tu tvoju prikolicu od bulje i ta alava usta odatle, i mrš u svoj obor!
Ono što ispipaš u prodavnici pre nego što odeš u park da igraš šah, vozeći se busom u kom kukaš što danas mladi ne ustaju nikom a ti si ustajao dok si bio mlad a znaš da lažeš i da si stoka i da si kad si bio mlad gledo na ove što su sad stari ko ti isto onako ko što ova mlada stoka danas gleda tebe al suzdržiš se i tu nekako da ne odlepiš jer znaš da ćeš posle parka da gledaš Slagalicu i Dnevnik drugi i onda će da ti se prispava negde oko one scene kad Popara kaže "Mmmmmm!" i tu ćeš da zaspiš al samo do tri po ponoći kad ćeš da kreneš da ustaješ da bi išao u VC jer ti je slaba prostata i teraće te celu noć i tu ti se razbije san i onda odeš ujutro ponovo u prodavnicu da pipaš leba šatro zbog toga da vidiš koji je mekan al ustvari i ne znaš zašto ga pipaš, samo ti se taj nagon nekako javio pre desetak godina kad si otišo u penziju.
I dok pipaš leba, prolazi ti kroz glavu pitanje "Dal sam ja oprao ruke ono sinoć kad me mučila opet prostata?"
- Eto Krle, dođe i nama 25 godina mature. Mi naši svratili da te obiđemo. Kao što vidiš, neko oćelavio, neko se udebljao... Sve u svemu, svi nešto ciguljamo, jurimo da zaradimo za familiju, a nama šta ostane. Nikome se nije dogodilo ni izbliza ništa ekstremno kao tebi. I ovom prilikom da ti se još jednom u ime svih nas izvinim što nismo bili uz tebe kad te riba ostavila, pa si utehu tražio sisajući đavolu sisu, dok nisi presisao. Uglavnom, tebi za dušu nama u gušu, neka ti je laka zemlja i Bog da ti dušu prosti.
Jutros oko 4,00 časa ujutru, sredovečna kasirka izbacila je nevoljnim kontrakcijama omaleno stvorenje, teško svega nešto preko dva kilograma iz svoje utopijske utrobe, dok su pospane siluete u belim mantilima presekle pupčanu vrpcu i time, kao nevešti političari, obeležile početak jednog neizvesnog poduhvata. Dali su mu ime Filip, bake su ga šašoljile po mošnicama i tepoljile, a sveštena lica potapala u tečni odraz, igrajući se Pavlovljevim refleksima, vezujući čin krštenja sa dragoceno neformiranom memorijom malog Filipa na pređašnji dom. Slikali su ga sa cigaretom, Jagodinskim pivom, naučili da se krsti, priča dobar dan i pička ti materina. Bio je fasciniran fiokama i njihovom sadržinom, svakim korakom dalje od ulice, mehanizmom sata i godišnjim dobima. Posmatrao je i mimikom nalazio odobravanje. Svet je delovao kao neiscrpni kovitlac endorfina, pospešen osmesima, bezbrižnošću i Segom. Povremeno, neljubaznost i kazne po skrivljenim psinama su poput promaje podizale zavesu otkrivajući neobičnost crne boje, što bi Filip ubrzo zaboravio čudeći se kako to da je kanta sa đubretom četvrtkom uvek prazna. Krenuo je u školu sa interesovanjem i ankcioznošću, tako sa lakoćom i zavšio, upisao srednju medicinsku i okončao ulogu beka u seoskoj ligi. Nastavio je sa odlikama, s tim što isto nije podvodio pod uspeh, koliko činjenicu da je, nakon celodneve prakse, uspeo da ovlaš pogledom isprati obris Sonjinih bradavica. Misli su mu kao slepu babu preko ulice, ruku pod ruku, vodili sadašnjost i saveti starijih. Doživeo je da svojim ejakulatom overi vlažnu površinu koja nije blistava keramika, napio se i povraćao, naučio da ne skrene pogled i nervozno ruke otire o butine. Snimili su ga kako se drži za drveni luster da ne padne, dok mu cimeri cepaju belu veš majicu. Ostalo mu je još par ispita, koje je spremao kući, bradat, osećajući zjapeći ambis desno iznad glave. Svaki položeni ispit davao mu je dašak samopouzdanja i rugao se nadolazećoj poluzi, koja je sramno polako, gurala svu akumuliranu vedrinu. Završio je fakultet i krenuo da stažira. Društvo mu više nije pomagalo, iscrpljivalo ga je. Potom su ga napustile knjige, filmovi i šetnje, a mamurluci su, nekada bezazleno stidljivi, razjapili čeljusti upirućih prstiju. Jednom mu se na autobuskoj stanici učinilo da svako prolazeće lice poznaje, da je jednom bio svako od njih, a svi oni jednom on, kao i da je sve jednako dobro i loše. Polako, našao je načina da se ponovo oseti živim, istovremeno budeći se sa željom da to ne bude. Shvatio je da svet nije ništa drugo do prostranog hodnika, gde se predstava zida tablama od kartona, sa blještećim, balavim slikama. Da se takve konstrukcije lako mogu srušiti, a još lakše podići. Bacio je tuđe kutije i sagradio svoju. Sedeo je na klupi, pušio cigaretu i smejao se na pomisao da mora nešto uraditi od života. Može, nije isto što i mora, a ionako sopstvene kutije natapa tuđa kiša. Pustio je stvari svojim tokom, ne misleći da je u pravu, ali ni da nije. Samo je jedno čvrsto rešio. Trudiće se da nikoga ne smesti u svoju kutiju, jer izlazak iz tuđih boli više nego sam porođaj.
- Šta je, Brano, otkud ti u kafani? - Ne znam šta ću s onim mojim, mislio sam do sada biće hirurg na VMA, sada mogu da mu rezervišem samo vikend u Bogutovačkoj Banji. - Jebiga, progled'o mali, a ima i na koga, i ti stalno pričaš da je čovek najgora životinja, da grcaš, sklanjaš, skupljaš stvari ko balegar govna, a sve uz kurac, i šta ti fali? - Jeste, nego koji đavo Mileva i ja bori se ceo vek da zaštitimo pašče od istine, sve do krivka. - Greška Brano, ukusnije svinjče sa livade, nego iz obora, jebem te usta. - A i to što kažeš, podoće govedo, a makar zna kakvo je stanje, jebali ga Šopskenlaufer i Kliče, Kirkbard i Satr svi u prkno, aj u zdravlje.
Čuveni izgovor neudate ''devojke'' u srednjim tridesetim bez ozbiljne veze na vidiku. Ono kad propuste i drugo deljenje karata, pa sudbina usedelice uz pletenje čarapa i buljuk mačaka ne izgleda više tako nerealno.
Još uvek krepkog duha, sa kakvom-takvom karijerom, i sada već nikakvim telom, nalazi za shodno da proizvede zaključak kako ne postoji drugo logično objašnjenje osim da je se muškarci plaše. I zaista, zadnjih dvadesetak godina je izmenjala razne taktike: glumila je čednu devojku gangsterima, raskalašanu radodajku štreberima, pohotnu klinku matorcima, nezajažljivu kuguarku junferima, domaćicu džiberima, trendi ribu hipsterima, i sve tako.
Dok đavo nije odneo šalu, a doneo paradentozu, dioptriju, proređenu kosu, celulit, spušteno dupe i meke sise.
- Pa pričaj, kako prođe prvi dejt? - Okej je bilo, izveo me na večeru, popili smo po čašu vina, pričali o poslu i onako uopšteno o životu, ispratio me kući, poljubili se, i ostalo je da se čujemo. Mada imam utisak da me se plaši. - Ma naravno, ti si tako samostalna, jaka, nezavisna, bla bla truć truć... --------------------------------------------------------------------------------------------- - Brate, šta bi sinoć sa onom? - Auu, bruka brate, došla kod mene gajbi, odvalili smo se od brlje, posle sam je odvalio od kite, znaš kolku kantu ima eee, dadoh joj kintu za taksi i burek i to je to. Cima me nekim čudnim sajko porukama od jutros, malo me plaši, pa sam je blokirao. A da vidiš što sam našo ovu malopre, isto na tinderu...
