Vrsta zaštitne opreme namenjena radnicima koji posao obavljaju pod povećanim rizikom od povreda. Proizvodnja ovih materijala u Srbiji toliko je napredovala u odnosu na ostatak sveta da je srpska HTZ oprema došla do tog stepena da je potpuno nevidljiva golim okom. Naime, moguće ju je uočiti isključivo gledajući kroz par novčanica devizne valute.
*Brenta. Dva radnika gola do pojasa igraju tenis, koristeći uključenu testeru kao mrežu i poluprazne flaše od rakije kao rekete. Dolazi inspektor za bezbednost na radu radi kontrole opasnosti na radnom mestu.*
inspektor: Ali vaši radnici ne poseduju nikakvu zaštitu, ja je bar ne vidim. gazda: *Pokriva mu oči sa 50 evra.* Jel vidiš sad? inspektor: Zaista, sad se mnogo bolje vidi! Vidiš šta ti je Srbin izmislio, nema brale najjači smo na svetu. gazda: I najpametniji smo. Mi Srbi smo najpametniji. *Čuje se jauk i dotrčava radnik noseći ruku drugog radnika odsečenu do ramena.* radnik: Gazda, gazda!! Mitar ‘teo da mi zakuca preko testere i oklizne se, daj vozi čoveka u bolnicu da mu ovo prišiju pa da nastavimo. gazda: Koga bre da vozim, pa on nema ni socijalno, nije ni prijavljen, neću valjda ja da plaćam. inspektor: Nije prijavljen? Pa to je žestoka povreda propisa. gazda: *Vadi 200 evra i stavlja inspektoru pred oči.* inspektor: Manite me tih fazona, vaši radnici ginu, ja zaista ne vidim kako će te vi da se izvučete bez ogromne kazne. gazda: *Stavlja mu 500 evra pred oči.* inspektor: Ponovo progledah! Udarite radnika motkom u glavu, više puta. Reći ćemo da on uopšte ne radi ovde, da je došao odnekle prebijen i sam se nasadio na testeru. radnik: Dobra fora, viš’ šta ti je školovan čovek. radnik bez ruke: Stvarno brale škola ti je čudo, ma nema tu, Srbin kad oškoluje brale to sve Tesle pravi. *Pada u nesvest zbog gubitka krvi.* radnik: Čekaj malo... a sa kime ću ja da igram tenisa sad? gazda: Ništa nemoj da se brineš, naći će tebi gazda novog gegulu da guli trupce za 17.000. *Okreće se ka ogradi pilane sa koje visi oko 20 Srba i moli za posao. (Scena slična kao kad su bežali iz logora u Jasenovcu, svi mršavi, kosti ispale...)* mršavi Srbi u glas: Hoću ja da radim za 17.000! Hoću ja da radim za 17.000!! najmršaviji Srbin: Ja ću da radim za 16.000. ostali mršavi Srbi: Ja ću za 15! Ja za 14! Ja ću za kilo brašna, evo jebi me u dupe gazda, prao sam se!! gazda: Šta ti je poštena konkurencija. inspektor. Zaista, naša budućnost je definitivno u privatnom sektoru.
Alo bre, novinari glupi, što se bre ložite kada ovo kažu gejštine od holivudskih glumaca, strani sportisti i putopisni blogeri iz neke vukojebine, pa još i u naslov novinskih članaka turate?!?
Ovo je rečenica koju izgovaraju stranci kada prećute kako ih zapravo uopšte ne zanimaju kulturne znamenitosti Srbije nego hoće da kažu kako bi ti jebali ženu, sestru i najbolju drugaricu. Koga bre boli kurac da li se tebi sviđaju Srpkinje, idi jebi one pirgave britanske izrode i sidašice iz predgrađa Pariza, ustatejebem!
Alo bre, stranče raspali, skloni taj pederski šal sa sebe, nego idi slikaj Kališ i turi ga na Instagram, a poseti i neki muzej usput, da ti ne bih lupao šamare levom rukom dok ti sestru guzim. S kesom na glavi. Sestrinoj. Murš!
Blistavi trenutak samospoznaje najvažnije lekcije u životu, njegovog veličanstva -rada na sebi-. Seo si na dvosed, nabacio kolenom na voleja neumiveni ugloočni krmelj otkačen usled vibracija uzrokovanih saginjanjem da protrljaš nožne prste kroz puknutu sportovu čarapu dok si treptao jer ti dim od cigarete, one najslađe prve jutarnje, šiba u oči, i posterisao ga na neokrečeni zid iznajmljene sobe predgrađa Malog Mokrog Luga.
Sediš tako, češeš zamašćenu bradu i dok pronalaziš komad slanine od sinoć i polako ga mljackas i cediš njegove sokove, prolazi ti kroz glavu... Jebt, možda nije kriva država što nemam posao, moji me terali na faks ja nisam hteo, komšija sa kojim sam odrastao me zvao da vozim kamion u švabiji, samo da naučim jezik al ko će učiti švapski rekoh sebi, ćale me zvao u kombinat pre 10 godina da krenem sa njim da učim za varioca, do sad bih bio ekspert, ali razmišljam ko će se cimati da ustaje svako jutro u 6h jebt.
Čekaj malo, ako ćemo tako nije mi niko kriv ni što me riba ostavila, trebalo je češće da se kupam, da perem zube, dobro sad nemam sta više da perem, ko će se cimati realno za ovih 7-8 komada što je ostalo, ali tad... tad je bila prilika...
Možda ni trener nije loše mislio kad mi je rekao da ne dolazim pijan na treninge, da ne dodajem unazad loptu kad sam na tuđoj polovini, možda... možda su svi oni meni želeli dobro a ja nisam hteo da se cimam...
I onda ti bljesne... Kao stravičan udarac Ronaldove desnice u mošni deo, poput Đurićevog shvatanja da ipak nije vreme za aplauz, lupi te spoznaja u čelo. Srce pumpa kao ludo a krv kao pod pritiskom vode iz vatrogasnog creva naglo poslata do poslednjih pora tvog tela natera te da skočiš na noge i skoro pa nemo prozboriš: Jebote život, pa možda je do mene...
A: Šta radiš, jesi slobodan? B: Ma evo nešto razmišljam, skapirao sam neke stvari, hoću da krenem život ispočetka. A: Hoćeš sa mnom na proteste protiv Vučića večeras? A: Naravno, ionako je on kriv za sve.
Sediš u raspaloj šrsnaestici dok ona klacka preko raspalog Brankovog mosta prema gradu i gledaš desno u raspad od Beograda na Vodi, jel Brankov most dobio po Branku Radičeviću ili Ćopiću što je sa njega skočio? Odabrali su ogradu plavo još pre 10 godina. Ni na šta ne liči. A gle sad ovaj zelenjak kad masa izađe i masa uđe. Ona crvenokosa je ekstra. Da ima violončelo pa da ga stisne onako nogama dok svira. Haha gle kreten na trotinetu. Električnom. Porez na budale. A jebote kako tunel izgleda kratko, a gore od Mamuta do kraja čumićevog sokačeta ima da se šipči. A fora najjača da kad se zadrži u tunelu na semaforu duže od tri minuta mora da se gasi motor. Ili možda treba uvek kad se stane da se gasi?? Zašto kod doma omladine ima toliko devojaka. Šta rade one. Zašto ulaze u ovaj krš. Ma Karaburma ti je akvarijum. Ima 5000 studentkinja koje žive u kiriju. Plus računi. Nek bude 130 plus 5000 računi. Pa jebote kako ću ja kad budem imao studenta. A kurac, pre ću da nađem studentkinju sad neku. Ako sad jebem, za 19 i po godina student. Strašno. Ladno nisu još sredili Džordža Vašingtona. Pa veće gužve nego ujutru. Šta će da bude kad studenti dođu od prvog oktobra. A krenuće i kiše. Tad svi zaboravljaju da voze. I ono na semaforu kad umesto svi da krenu na zeleno, kreću jedan po jedan. To se kreće kao reka. Svi. E jebem ti kontrolu.
Ukoliko ribicu koja je živela u akvarijumu prebacimo u more, ona će dugo vremena samo plivati gore dole u zamišljenim okvirima prethodnog kaveza. Isto je sa ljudima koji poput konja sa štitnicima na očima žive svoj mali i bedni život nesvesni granica koje su sami sebi postavili.
Taman da stignu do ostvarenja svog cilja i konačne slobode, udare u zamišljenu barijeru i vrate se nazad. I tako u krug, danima, mesecima, godinama... Nikada ne povuku ručnu i zapitaju se šta zapravo upravlja njihovom sudbinom, oni sami ili naučeni obrasci ponašanja. Tek tako se prepuste plimi da ih nosi i vrti u krug.
Retki se samo probude i odluče da pruže ruku izvan rešetki straha, prvo bojažljivo, pa sve smelije i smelije. Mozak počinje da radi i štancuje nove ideje, izašao si iz začaranog kruga. Razvijaš nove veštine i oko tebe se širi svetlost koja svojom toplotom ubija bacile preživele iz prošlog vremena.
Konačno ti vertikala lica stoji normalno prema horizontali zemlje. Uspeo si. Postao si čovek.
Purpurasta svežina tek opranih haljina. Izdepilirane dlake čine noge glatkim i usijanim. Ispeglana kosa leluja na vetru i prenosi svoj opojni miris sveže pokošenih livada terajući ti vodu na usta. Pedikirani nokti na nogama guraju te u svet fut fetiša. Nevini pokreti njenog krhkog tela čine da shvatiš kakvu princezu imaš kraj sebe.
A: Snežana jel ti to podrignu u kupatilu seme te jebalo!?? B: Nisam znala da se čulo.
Ulaziš u klub, bacaš ključeve na sto, naručuješ čivas i šiješ ga na eks. Kučka ti javlja da neće uspeti da stigne na sastanak jer "iskrslo joj nešto". Plaćaš račun, ostavljaš bakšiš uz smešak konobarici, odlaziš u teretanu. Shvatiš da ti je članarina istekla i neće da te puste, a kartice ne primaju. U stanu si već i cepaš desetu seriju sklekova, kreće kiša ali svejedno odlaziš na trčanje, tuširaš se i krećeš za grad, auto neće da upali... "Do jaja, taman imam vremena da dovršim onu knjigu". -kažeš sebi. Komšija kuca na vrata, kenja što mu padaju pikavci sa tvoje terase, gledaš ga smireno i pravo u oči dok ne ispizdi i ode. Sevaju munje, zemljotres je, haos, ali ti imaš tu kuglu u glavi kao žiroskop na tenku, i jebeno ništa ne može da te poremeti. Zaboravljeni deo tela koji je potreban da bi opstao u ovom svetu i napravio nešto od svog života.
žena: Jesi lud da počneš privatni biznis, ne poznajemo nikoga u opštini ima inspekcija da nam dolazi svaki dan, odakle ćeš da nađeš pare za porez državi, znaš li ti uopšte koliko treba vremena da se neki posao razvije i postane isplativ? muž: Ja počinjem i kraj. žena: Ti si lud bre jebote... Šta ja radim sa ovom debilčinom Bože, dobro je meni majka rekla... ali tako me to pali, aj se jebemo.
Veoma retka knjiga koju poseduju samo najbolji fudbalski klubovi na svetu i ljubomorno je čuvaju. Naši klubovi nikako da se domognu bar kopije ili sažetog izdanja iste.
Krajnji stadijum opsesivno kompulsivnog poremećaja. Imaš tako neke ljude koji provere 6 puta da li je ringla ugašena, zaključaju stan pa se vrate da vide jel zabravljeno, vakumiraju peglu da budu sigurni da je isključena, briju muda detaljno na relaciji čvabalo prkno. I sve je to donekle u redu i sistematizovano pod F dijagnozom. Ali brate dragi kad dođeš do tog nivoa da pereš ono što se samo od sebe dezinfikuje znaj da si puko i da te samo dva M može spasiti. Aj što si lud nego što je greota brate dragi.
A: Šta radiš to? B: Perem čaše od viljamovke, oseća se. A: Ostav to da ne bude preko ustiju. Moja baba: Pičkice malene, gladne.
Viši stepen tuge. Tužan je pogled vozača alfe dok stoji kraj servisa. Tužan je krajolik Kosova bez trobojke. Tužna je i duša čoveka koji posle dve godine barenja ribe svog života konačno dobivši priliku za meć pognuto gleda u još pognutije koplje nedovoljno prokrvljeno zbog godina uništavanja kardiovaskularnog sistema alkoholom, cigaretama i gledanjem u izlizani poster Ane Bekute iz osamdesetreće. Tužni su to osećaji, pretužni, ali seta, seta je nešto veće.
A: Šta si se zgurio bre, gledaš u tu pljesku kao Srbija Prizren. B: Moj život je rat bez ijedne dobijene bitke. A: Zaboravila kečap, a? B: Kurva, primljena preko veze.
Mnogi na dato pitanje odgovaraju čisto rezonski navodeći da je Kosovo prosto region na jugu Srbije, pretežno naseljen Albancima koji zbog svoje mnogobrojnosti, lobiranja i podrške velikih sila zaslužuju da prisvoje taj komad teritorije za sebe. Nije to Kosovo brate moj, Kosovo je nešto drugo...
Kosovo je kad si stao pred devojku koja ti se sviđa i čitavo telo ti se treslo, glas otišao u kurac, pocrveneo si kao bulka ali ipak si joj prišao, i nisi zažalio zbog toga. Kosovo je kad si video da ti tri lika tuku najboljeg drugara i uskočio si iako si znao da iskustva u tuči imaš samo iz sećanja od gledanja Brus Lija. Kosovo je tvoja majka koja je u trećem mesecu trudnoće, kada su joj rekli da je trudnoća superrizična i može ostaviti posledice po nju za ceo život, ipak odlučila da te rodi po cenu svega. Kosovo je pas koji skače na medveda da bude raskomadan, samo da spasi vlasnika koga voli. Kosovo je kada je napolju minus 15, ti imaš ženu i troje dece i još pola džaka brašna, nude ti da pređeš u katolike uz sve beneficije a ti pogledaš svoju čeljad i kažeš NE. Kosovo je bilo na Ceru, na Kolubari, na Solunskom frontu i Kajmakčalanu.
Bez Kosova u sebi svako od nas je onaj čovek koji kad ga opsuju on prećuti, kad mu izjebu ženu i majku njegove dece on pruži ruku jebaču i baca neke fazone tipa "he he hvala ti što si mi pokazao šta je kurva", dok se u sebi kida i raspada i potiskuje najljudskiji poriv da očuva obraz i isavija kurvara štanglom. Bez Kosova u sebi si ljiga i pičkica. Sa Kosovom si smetnja, a bez njega hvaljen sa svih strana a zapravo ne ceni te niko i ti to u sebi znaš. Kosovo su ona stvar, ona muška koja su nekom čudnom kontraspregom povezana sa čelom da što su veća i teža čelo je uspravnije. Ako ne nosis Kosovo u sebi, zapitaj se šta si.
Na Kosovu se prelama sudbina cele nacije, sudbina svakog pojedinca. Kažu kako ga reintegrisati, biće u parlamentu 20 posto Šiptara? Nema veze ja ne dam svoje. Kažu bombardovaće nas ponovo. Ne dam. Prete. Ne dam. Nude dijalog. Može ali ne dam. Nude pare. Ne dam. Ukinuće nam kredite, staviće sankcije. Ne dam. Optužuju. Ne dam. Ubiće te ej. Ne dam. Ti si lud. Ako dam onda sam već mrtav kao čovek. Ubij pa uzmi, ako možeš.
Kosovo je i tvoj ćale koji napuši kurcem svog šefa jer te je njegov sin dirao a tebe nauči da mu sledeći put sašiješ šamarčinu da te se seti kad ga bude u penziji žigalo to mesto, i posle dobije otkaz i radi na trafici za 25.000. Znaš zašto? Zato što ne da na ono što voli. Ne da bandi da dira svetinju, ma koja cena toga bila. E to je Kosovo. Zato ga i ja ne dam. NE DAM.
