Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk:
- Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati.
- Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on.
- Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji?
Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo.
- Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci?
- Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
Моша Пућко
Lik koji te blicanjem opominje, dok voziš kao Sebastian Leb, da je na samo 2 kilometra murija uštekana, koju je on uspešno prošao, i da je red da barem spustiš ispod stotke, da ti ne bi posle u glavi odzvanjalo ,,Sine pa ode dozvola, jebiga, ode dozvola !''
Skrivena poruka koju ti neznani junak šalje blicanjem.
Inteligentna, prelepa, otresita devojka, pritom i dobar lik. Savršena. Nit' ljulja - nit' žulja. Tip devojke koju biste sa popriličnom sigurnošću želeli da oženite. Ništa joj ne fali! Ili ipak...
- Je l' moguće da je Tanja sa onim pajserom?
- E moj brate, valjda si dovoljno mator da znaš da su se najbolje devojke uvek šetale sa degenericima.
- Ma znam, tužno. Al' kakva je ona...vrhunska! Sve joj Bog dao osim mene.
Kada odeš nespreman na ispit i zaokružiš odgovore koji ti zvuče najtačnije.
Prolaznost je slična onoj kada odigraš egzibicioni tiket od 16 parova u kladionici.
Lik 1: Tebra kako prošao ispit s'obzirom da opet nisi učio?
Lik 2: Ma otišao odigrao tiket i izašao, standardno.
Lik 1: Lud si brate, daj nauči jednom pa da bude sigurica
Životni vek. Tren, ako uzmeš u obzir da se Veliki Prasak desio pre 13 i kusur milijardi godina, u nekoj već postojećoj formi i dimenziji svemira. I da je ova naša loptica pretrpela gomile vulkanskih erupcija, kisele kiše, ledeno doba, kolizije sa asteroidima i kometama, nastanke i nestanke žive materije, evoluciju i istrebljenje. Bezbroj rođenja i isto toliko smrti (minus mi, koji jesmo).
Dakle, onog momenta kad počneš da se nerviraš što si niko i ništa, kad sitnim uspehom podstakneš svoju bolesnu ambiciju i još bolesniji ego, kad zarad malog, ličnog ćara ispadneš nečovek i prevariš bližnjeg svoga; seti se da tvoj životni vek traje minornih 80 godina, i to ako si živeo smerno i zdravo (čitaj: kao pičkica i papučar, a svi znamo da nisi).
E, sad, sa tih tvojih majušnih 80 godinica, koje predstavljaju zrnce peska u Sahari, naspram milijardi godina sveta i veka, pokušaj da zamisliš (mada nećeš uspeti) svoju ultra-piko-nano-egzistenciju u zaseoku zvanom Mlečni Put u ruralnom, zabitom delu nepreglednog prostranstva ovog Univerzuma. A bilo bi apsurdno da je jedini...
- Jedan himen, više-manje? Daj, zar stvarno misliš da je toliko bitno? Daš?
Skup crta idealnih proporcija oko idealne duše. A ako nema duše da te crte drži na okupu i daje im formu, nastaje splačina epskih razmera.
-Svi mi, dečaci iz vrtića, smo bili zaljubljeni u nju. Uvek je imala najlepšu haljinicu, kosu vezanu roze gumicom i roze patofne. Nudio sam joj pogačicu sa čvarcima, ali ona je jela samo jabuku. Rekla je da je to dobro za lepotu.
-Krenuli smo u prvi razred i iz dubine duše mrzeli Maju, škrndelja koji je sedeo sa njom. Ja sam sedeo ispred nje i stalno se okretao. Učiteljica mi je redovno jebala kevu i slala me u ćošak. Bila je za glavu viša od mene- ne učiteljica. Ona.
-Počele su da mi rastu prve dlake. Svi smo mi uzgajali farmu bubljica na licu, samo je njeno bilo savršeno, čisto... Mislio sam da je zbog voća koje je uvek jela. Nabrao sam kod komšije punu kesu zelenih jabuka i gutao ih kao ćuran. Umesto lepote, dobio sam proliv. Meni su i dalje rasle bubuljice, a njoj sise. Za nju niko nije bio dovoljno dobar, čak ni osmaci. Bila je kraljica drugarske večeri.
-Imala je 98 poena na prijemnom. Upisala je neku zajebanu školu za koju nisam ni znao da postoji. Imala je krupne oči, kao krava. Iz mesta je mogla da jebe kevu onim starogrčkim boginjama, ali nije htela. Bila je svesna svoje moći. Svojim kravljim očima i dugim trepavicama je pomerala planine i šamarala sve nas- smrtnike.
-Probala je Bejlis, belo vino i Somerzbi. Svidelo joj se. Na red je došla Karelija Slims i Eve. Količina hormona u njenoj krvi je počela da se meri litrima. Borila se protiv prirode jer je ona tatina princeza koja ne želi ništa pre braka.
-Četvrta godina srednje škole. Roze boja je sa svezaka prešla na tange a njeno detinjstvo ostalo na ponosu konobara koji je pijanu izveo iz diskoteke da povraća. Postala je žena.
''Moraću da nadoknadim sve što sam propustila. Ovo nije loše''. Ma loše kurac! Znaju Bog i evolucija šta je dobro. Gledao sam sve to iz prikrajka. Na njenom, od jabuka čistom, licu, pojavile su se mrlje. Crne mrlje. Kao od mastila. Nije bila lepa. Bar ne meni. Kažu, na sred časa je otrčala u wc da povraća, kao što sam ja onomad trčao da spasim noge od besa razularenog dupeta isprovociranog zelenim jabukama. Ja trč'o zbog jabuka, a ona zbog kurca. Kako to može da bude isto? Već do 8. marta je imala stomak kao Mića ložač. Otac je ispisao iz te zajebane škole za koju nisam ni znao da postoji. Udala se. Niko od nas, njenih starih drugova, nije bio na svadbi. Dobila je sina i 20 kila viška. Umesto da vežba aerobik, vežbala je mešenje kiselog testa za pogaču i pranje sudova na dužni metar. Život- tvorova jazbina. Zanimanje- domaćica. San- kupovina veš mašine.
EVO TI GA SAD, JEBALE TE JABUKE!
Ne postoji roditelj koji se bar jednom u životu nije našao duboko razočaran na neki način svojim potomkom, a većina ih se u takvim situacijama svakodnevno vješto snalazi. Jedan od najlakših rješenja je mentalno svaljivanje krivice na genetski materijal svog supružnika za svaki njihov promašaj, a pripisivanje svom nasljedstvu svaku pozitivnu stvar koju oni učine. To obično naglašavaju sa pojačanim akcentima na prisvojnim zamjenicama da bi što bolje došla do izražaja pripadnost/otpadnost.
Otac: Jao, opet je dobio ukor, pa kako sad, crni Milovane?
Sin: Ma, profesorica me karala, svaki čas samo mene kara, nijednog drugog učenika ne dira! Pokipio sam i svašta joj rekao..
Majka: Eto ti sad tvoj sin! Vidi se na koga je, ne zna držati jezik za zubima!
------------------------------------------------------------------------------------------------
Ćera: Mamice, tatice, primljena sam na Megatrend! Ovaj fakultet za kozmetičara će mi otvoriti mnoga vrata!
Majka: Ma bravo, srećo! To je moja ćerka, vidi se šta su geni, od onih očevih bi samo alkoholizam mogla naslijediti!
Povezuje se sa osobama koje su "ispaljene".
Marko: O ćao brate. Šta ćeš sam na mostu?
Aco: A ništa, evo bezveze...
Marko: Ajde ba, reci koga čekaš?!
Aco: A dogovorio se sa onom Sonjom sa faxa da izađemo u 21:00 čas.
Marko: Aha... tako... pa evo sad ti je 21:20.
Aco: A znam...
Marko: Nego, osetiš li ti miris baruta ovde?
Aco: Ne, što?
Marko: Nije važno... ćao!
Najveći nivo smorenosti koje jedna osoba, najčešće muškog pola i najčešće bez interneta može da poseduje. Igrica može da bude bilo koja podesna za tu upotrebu, ali su najčešći PES, NHL, NBA, Virtua Tennis i slične.
Tako jednog dana kad te smori i osma epizoda iz desete sezone Saut Parka, jer si je milion puta gledao, padne ti opet na pamet da radiš ono što si i ranije radio: Daj bre, da na PES-u napravim moje ortake iz kraja kao tim pa da igramo s Barselonom kao šatro.
Mada neko nema ni toliko ortaka, pa uzme i sam se napravi, a možda i dedu Milutina, i ubaci se u Barsu, na mesto Mesija i Pedra i bije s dedom u tandemu.
Ahahahahaha, kako sam napravio Cou, pojeo sam ga, dobro stamina 93, majke mu ga debele, ovamo...šta je bre ovo Jaw???ahahahahaha +7, brada ko u Dićte, jebote...dobro, znači sad ja, da stavim neke kulj cvidže, kstrae, dribbling speed 99, hihihihi...ahahahahaha, jao Bane, kakve dredove sam ti napravio, curved, +7...ahahahaha...
(malo kasnije)
Ahahahahaha, care, pa ti si car, Zmijo, sve sve, ali kako si uspeo šajkaču Mometu da staviš...ahahahahaha...E mogo si šut bolje da mi napraviš, menjaj to odma...99!
ahahahahahaha, brate kolko smo kul!
Duge specifične šiške, crna šminka oko očiju, bled ten, uglavnom crna tesna garderoba, farmerice/ čarapice(raznih boja ili mrežaste), majice, narukvice, mašnice,...
Jako popularne među muškom populacijom jer ih kruži glasina da imaju tesan pičić, što većina njih nikada neće saznati, jer je takođe opšte poznato da Emo cave više vole Emo cave nego masan kurac.
Uzdah studentkinje sa ETF-a kad se bliži vrhuncu.
