To su divna čuda tehnike u vidu motornih alata za pešadijsku upotrebu (jedan čovek ih sam koristi, drži u ruci ili na ledjima i radi sa tim). Da bi alat bio pogodan za mučenje robijaša/vojnika/fizikalca koji radi sa njima, mora da ispuni sledeće zahteve:
- Koristi ga uvek jedan čovek sam, a ostali beže od njega da se ne povrede. - Uz njega mora da se nosi kompletno zaštitno odelo bez obzira na klimatske uslove (najbolje je ako prži sunce). - Nikako ne može da se kontaktira rukovaoc dok radi, što zbog buke od alata, što zbog zaštita koje nosi. - Mora biti teži od 30 kilograma. - Mora da pravi buku veću od 120 decibela. - Mora da podiže prašinu koja smanjuje vidljivost, na tačno toliko koliko ste udaljeni od kraja alatke koja uvek može da vam otkine nogu ili ruku. - Mora da se gasi tek onda kad sasvim nestane benzina. - Mora biti dovoljno jak da rukovaocu uvek može da izbije oko, odseče prst, stopalo, šaku, nos i sl. Kada je sve po planu, mora makar da natera suzu u oko posle pola sata rada. - Posao koji zahteva njegovu upotrebu, ne sme da traje manje od dva sata. - Osim prašine, rukovaoc mora da proguta ugljen monoksida iz auspuha sprave ili ekvivalentnu količinu nekog drugog otrova koji ona emituje, dovoljnu za dobijanje pristojnog malignog oboljenja.
Najzastupljeniji primerci robijaškog alata kod nas su: Motorka Kobra Žaba Bič
- A da ti firma kupi Štilov bič, mnogo se lakše kosi nego ručno, kosom? - Taj robijaški alat nosi ćaći svome da kosi oko kuće!
Backhand slice ili makro šljaga je udarac (šamar) spoljašnim delom šake. Koristi se kako bi se ponizila osoba slabija od one koje lupa backhand slice ili kako bi se nekom dalo do znanja "ko vozi traktor a ko otvara kapiju".
Ortaci iz ulice igraju fudbal i fali im golman. Lik: " Ej mali! Dodži 'vamo da braniš! " Mali: " Neću, nemoj da me smaraš. " Lik: " Mali! To "ne" mi zvuči kao neka prozivka! Dodži 'vamo na jedan backhand slice! "
Nužda ne bira ni vreme ni mesto i zato se desi često da nas stisne baš kad smo u gostima. E sad, među primitivnim životinjama je njuškanje izmeta i obeležavanje teritorije sastavni deo normalnih društvenih odnosa, dok je kod nas ljudi to nešto krajnje neprirodno i sramotno.
Nekoliko saveta za dobar rezultat u gostima: - na prvom mestu mera predostrožnosti: pre polaska u goste preispitajte vašu savest: "Da li Vam se zaista ne kenja?!" - u gostima izbegavajte kafu! pogotovu kafu s mlekom! - ali kada vrag odnese šalu i krene kolobocija po stomaku (jbte šta sam to jeo!), pažljivo snimajte situaciju. - procenite koliko vam je vremena još ostalo i svu svoju energiju usmerite na misaoni proces - neka um savladava telo dokle je moguće. - hladan znoj prekriva čelo i reže stomak - setite se reči Gospodnjih "Bdite i molite se! Duh je srčan, ali je telo slabo" - probajte da se setite da li je neko već išao u wc, jer ako nije, ići će; i snimite da li se još nekome ide u wc i dajte mu prednost. - skenirajte prostor okom predatora: gde je wc! (obično zatvorena vrata, od ostave se razlikuje po velikom plastičnom kvadratu za prekidače za bojler, grejalicu i napokon svetlo!) - izračunajte najkraći put do wc-a ali i ukalkulišite prepreke na putu, preskakanje stolica nonšalantnim hodom - i odzvonilo vam je! pre nego što ustanete pitajte domaćina gde je wc, iako ste već snimili gde je, fora je u tome da ne pomisli da vam se toliko mnooogooo ide. - lagano ustajte, bez naglih poteza, ali pazite da sve to ne izgleda kao "robo dance" i odšetajte do klonje u Napoleonovom stilu! - ulaskom u kazneni prostor ubrzajte sve telesne aktivnosti! spustite dasku, odkopčajte kaiš, šlic, jednim potezom svucite sve slojeve odeće, sputite dasku! - gubitak krvi u glavi, mrak pred očima, tunel sa svetlošću i lagana drhtavica u prvom trenutku sladostrašća, kada strano telo napusti organizam. - sledeći trenutak je već comeback to the real life! ne, niste u mrtvačnici kafilerije, pustite vodu odmah i to ponavljajte koliko puta je neophodno, samo pazite, domaćini su navikli da prepoznaju zvuke svoje wc šolje. - izvedite sve u što kraćem mogućem - jbte papir! gde je?! gde su novine? gde su mi jebene papirne maramice?! - Allahu Ekber imaju bide!!! sada samo još snimite neki umazani peškir ili korpu sa umazanim vešom da ne bi morali baš da izlazite sa mokrom guzicom. - dišite duboko kako bi što pre reciklirali sav vazduh iz wc-a. - kad se vratite za sto ne palite odmah cigaretu, bićete provaljeni, a i kaplice za oči je dobro nositi sa sobom.
Hevi metal slušaju osobe sa dugom kosom, uskim pantalonicama i imaginarnom gitarom. Te osobe "plešu" na sledeći način - raskreče noge koliko god mogu, mlate glavama (kosa im se pritom pokreće poput stolnjaka kada istresamo mrve sa njega kroz prozor) i sviraju neke zamišljene gitare. Hevi metal gitarista se verovatno oseća kao Bog na koncertu jer svi ti mladi oponašaju bas njega, malo ko se pretvara da svira bas gitaru ili bubnjeve. Zvuci koje gitara ispušta su ili "dždždždždždždždž (u slučaju ritam gitare) ili "tinulinuninulinutinulinu" (solo gitara, ovaj zvuk se postiže sviranjem raznih skala velikom brzinom i liči na zvuk hiperaktivnih kola hitne pomoći na spidu). Hevi metal bend najčešće ima i vokalnog solistu, njegov zadatak je da vam dočara krike grešnika osuđenih na najdublje ponore pakla. Dubokosmislen i poetičan tekst većine pesama glasi "AAAAUUUURRRRRRGGGHHHH" i najpribližnije sa čim bi se taj zvuk mogao uporediti su jauci osoba koje vole da jedu ljutu hranu a pate od hemoroida i tvrde stolice u isto vreme.
Njena pojava je mutna, jer je u trku da zalepi svoju telesinu za sedište. Ima snage da trči za autobusom, sređuje se (po pravilu su ofarbane, našminkane itd), pa čak i da vas udari torbom ako sednete na mesto koje je ona želela, ali ne i da stoji. Rečenicu ''Prva dva sedišta rezervisana za starija lica i invalide. '', prevodi kao ''Sva sedišta namenjena su dokonim babetinama koje misle da su sprcale dovoljno godina u dupe.''
Umesto primera, srodna endemična vrsta Prava Penzionerka u prevozu. To je zaista bakica koja ne može da stoji, ali će to rado uraditi iako joj pola autobusa ustaje. Prepoznaćete je po majčinskom osmehu.
Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko. Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav. Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom. I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!". Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...
Prvi jahač je jahao belog konja, i zvao se Lucifer, al' su ga ortaci zvali Laki. Drugi je jahao crvenog konja i zvao se Svetovid, a zvali su ga Sveto. Treći je jahao vranca, zvao se Oziris, kraće Ogi. A četvrti je jahao zelenka, i zvao se Tanatos, zvani Tanani. Oni su bili najbolji ortaci. Stalno su pijančili, i blejali po podzemnim kafanama. Svaki od njih je imao svoju specijalnost. Laki je bio maher za privođenje bludnica. Sveto je bio mnogo opak momak, i stalno se tuk'o. Ogi je bio glavni za nabavku 'rane i pića. A Tanani je bio glavni. Najzajebaniji od svih njih. Kud on prođe, tu trava ne raste. Uglavnom, blejaše oni jednom tako kod Lakija na gajbi, i pogledaše film "2012". Kad viđaše ona čudesa, počeše se spremati, jer treba za koji dan da naprave smak sveta, i to onaj pravi.
21.12.2012
Laki dolazi u Ameriku. Zavodi sve maloletnice. Nastala opšta havarija kada su roditelji saznali. Sveto snabdeva teroriste oružjem za masovno uništenje. Australije više nema. A ni pola Amerike. Ogi vršlja po Africi. Gladnih i bolesnih na sve strane. Tanani operiše na Siciliji. Bavi se svim i svačim. Od naručenih ubistava do šverca malaričnih komaraca. Pola Evrope opustošeno zbog njega. I sve je išlo po planu, dok Laki nije čuo da na brdovitom Balkanu, u nekoj zabačenoj zemlji Srbiji ima dobrih riba. Ubrzo nakon dolaska, Laki sav usplahiren poziva sve ostale jahače, da što pre dođu po njega. Nakon par sati stižu i zatiču Lakija utučenog, depresivnog, bez volje za životom. - "Šta je bilo Laki, ko te je tako sjeb'o?" - "Ma dođem ja ovde, a ono đevojke sve ljepša od ljepše. I ja priđem jednoj, krenem nešto da joj šapućem, kad me ona odjeba i ode sa nekim ćelavim matorim.Priđem drugoj, čak joj i ponudim da jaše mog belca, a ona će meni na to: "Pihh, da jašem konja sa tobom?! Ma ti nisi normalan. Da imaš audi Q7 možda bih i razmislila." I tako svaka. Nijedna me neće ovde. Pobogu ja sam slatki Lucifer. Sotona, Belfagor! Trebalo bi da mogu bilo koju dušu da prevarim." I ponovo briznu u plač. I tako krenuše jahači po ovoj zemlji čudnoj, i svaki se razočara. Sveto nije mor'o da započinje kavgu, nego su ga čim je doš'o prebili neki dizelaši. Ogi se grdno razočar'o jer za njega nema posla ovde. Svi su i gladni i gadni. A Tanani shvativši da je ovde apokalipsa odavno stigla, poče razmišljati o političkoj karijeri u ovoj predivnoj zemlji.
