Tradicionalni srpski običaj da novorođenčad od strane roditelja budu počašćena imenom sveca koji je bio taj dan, vjerovatno u nedostatku inspiracije. Ipak, postoji velika mogućnost da je bračni par patrijarhalno odgojen, te da se od njih očekuje da se produži porodično ime koje nije ni sedma opcija, te se svetac nameće kao solomonsko rješenje.
- Nek se zove Spasoje po đedu! - Znaš majko, mi smo mislili.... - Ma šta ste mislili?! Vi mislili!? Hoćeš reći da je ona mislila za tebe! Moraš jednom čovjek da postaneš i udariš šakom o sto! Treba da bude po đedu i gotovo. - Mislili smo da damo ime po današnjem svecu. - Aaaa...sine majčin, to je tako lijepo. Ček malo! Pa danas su Duhovi! - Jes' vala, pošto su Duhovi zvaćemo ga Kasper.
Mladost ludost. Ne razmišljaš mozgom, nego nižim organom. Ona (ženka) ti mahne repom, a u tvom hipotalamusu se luči neizmjerna želja za probojem kroz vaginalni prostor. A ti, mlad, zdrav, piješ sok od cvekle svaki dan ne bi li ti se poboljšala cirkulacija krvi i na taj način stvorio od sebe jedrog mladića sa jebačkom dekoracijom i da bi u selu predstavljao porno ikonu. Radiš sklekove, trbušnjake, trčiš uz njivu-niz njivu k'o neslan ovan, a komšije se okreću za tobom sa izbuljenim očima k'o sova iz Guarana reklame čudeći se tvojoj volji za napretkom. Svaki dan ga bacaš u nesvijest tako jako da se izlučevina salije do podruma, a ostatak ode kroz kanalizaciju do na kraj njive, pa onda noću sanjaš kako hiljade spermića idu odozdo prema tebi govoreći: „Tata, tata“. Počeneš gubiti na kilaži, izgledaš k'o mršavo svinjče kad se pusti u tor pa počne da ganja prasicu i onda skontaš da ti je to dosadilo i da želiš nešto novo. Želiš turiti.
Tog dana, ćale ga je smarao nekim poslovima. Valja prozore promijeniti i ubaciti nove od PVC-a, lafo to je sada moda. Sunce upeklo k'o zagorjela tava, čini se k'o da je ispala žiška iz pakla i to pravo u njegovu avliju. Uprti prozor, a ona plastika vrela, možeš jaja na oko na njoj ispeći. Ali hajde, otac je to, moraš mu pomoći da ne bi kasnije rekao: „Bolje da sam u šljivić bacio, nego što sam tebe napravio“. Jest da mu je mrsko, al' ko ga jebe. Šuti i trpi. Kad eto ti neko auto dolazi u komšijinu meraju, onog istog komšije koji se preselio u Sarajevo i stavio kuću na prodaju. Bijeli Golf dvojka, nepoznata lica, mada mu vozač liči na Eru Ojdanića iz najboljih dana. Izlazi on, žena mu (pretpostavlja) i mladi sin, a u Golfu i dalje sjedi ona. Iz daleka izgleda kao i svaka druga, jebiga. Kaže ćale: „Evo stigle nove komšije, ajmo da se pozdravimo“. Konta u sebi: „Da nisu došli, ne bi ni rekao da stanemo“. Dobar dan, dobar dan. Tako i tako, upoznavanje, ovo ono, sve pet. Tačno je, to su nove komšije. Kad izlazi ona iz auta.
Da, ona, očit primjer brđanke, djevojke pred kojom objesiš jezik do poda, a stožina ti se pretvori u neuračunljiv objekat koji se vrti po gaćama k'o vatrogasno crijevo kad je pod pritiskom. Ne zna čovjek gdje bi prije pogledao. Da li u rumenu dojku koja izviruje k'o proleter iza grma kada želi da zaskoči žrtvu, ili pak u guščetinu utegnutu od kopanja? Lice bez bora, raspletena kosa izgleda k'o cvat hibridnog žita, a oči joj zelene. Zelene, jebote, ej... Uz malo zakašnjenje, pruža ruku na kojoj su se ocrtali žuljevi od trodnevnog cijepanja hrastovine. Ona mu reče ime, uz prelijep osmijeh na licu. Uslijedilo je, naravno, obilaženje njihove nove kuće i još detaljnije upoznavanje sa istom. Njen otac ga zamoli da im pomogne da istovare stvari. Kaže da ima tri kamiona ukupno, pa će mu platiti to što radi. Konta: „Jebote pare, đesi punac, šta ima?“ Pristane, naravski. Ko ne bi, jebote... Odjednom dobi volju za poslom. Ućeraj i prozoru i suncu i malteru i onim potomcima iz njive što ih je sanjao. Samo bi u nju gledao. U međuvremenu, sabralo se tu još raje, valjda njihovi rođaci i prijatelji. Pomažu svi da se skuće, a on najvrijedniji. Čas na spratu, čas u prizemlju, čas u šupi. Razbac'o se k'o đubre po njivi. Ocu nije jasno šta bi hajvanu odjednom. Završiše to oni očas posla. „Sjedi malo, koji ti je kurac, oguli jabuku“, govori mu neki glas iznutra. Za čudo Božije, posluša.
Traži je pogledom. U jednom trenutku pogledi im se ukrstiše. Sipaju iskre k'o iz Bosh brusilice kada je bravar poćera preko šipke. Silazeći niz stepenice čuo ju je kako rodici šapće: „Jest lijep momak“. Gotovo, jaro! Prođe neka dragost kroz njega k'o grnjača kroz planinsko selo. Da li je ona ta? Ta kojoj će surduknuti soklendžu iz zasjede, a ona će ga rado pustiti da obiđe njena prostranstva i upozna Nju, Njenu svetost Vaginu.
Prošlo je neko vrijeme od dolaska novih komšija, stvari su legle na svoje mjesto. Vratio se starim navikama, nolajferisanju preko dana, a hodanju i kucaniji po noći. Razumljivo je to. Preko dana po onoj ljetnoj žegi imaš utisak kao da si u nekom western kadru kada prođe pokoji plast sijena preko šljunkovitog puta. Nigdje nikoga. Zato noću oblijeće oko konine kuće k'o mačak oko vruće kaše. Stara fora bacanja kamenčića u prozor uspijeva pri dozivanju mladog čeljadeta koje docnije odvodi u prostranstva noći, sjedeći na hladnom betonu od kojeg mu se čmar ucrva, a nije pojeo ni kap pekmeza kao zaštitu od pojave glista. No, boli ga đon, svakako i ne misli o tome dok provodi vrijeme s njom. U jednom momentu, vatra između dvoje čednih živinčadi se uzbrka, te u trenucima dok mu ona razgibava jezik k'o domaćica kada razvija jufku, on se odluči da pređe rukom preko, od branja krušaka i jabuka po jarkom suncu, potamnjenih leđa, pa sve do brushaltera. Uze je u naručje i baci u obližnje sijeno. Radnja se dalje nastavi po scenariju iz starih švedskih porno filmova, dok u pozadini kokoši skaču po kocu i kokodaču, a mjesečina stvara ugođaj seoske idile. Svršetak.
Naša politička ''elita'' gledana kroz prizmu računarskog hardvera i softvera. Pa da otvorimo kućište...
Matična ploča - Otadžbina i narod naš namučeni. Baza celog sistema. Neuspešno overklokovana u više navrata. Čudna jedna i veoma kompleksna tabla sa bezbroj različitih komponenti. Misterija i za eksperte. Procesor - Srce računara. Kad on rikne, ili ga ubiju, mašina jebeno baguje i preti da uruši ceo sistem. Možeš ti ga menjaš, da se drkaš sa AMD-om ili Intelom, ali sve zavisi od matične ploče. Neće slonče u lonče. Dakle, mora biti kompatibilan neki lik. Videćemo kako će ovaj novi da se ponaša, mislim, kad Rus to izmisli i napravi... Radna memorija - Radnici. Srećnici koji imaju posao. Kod privatnika. Ubiše se od posla. Brzo stradaju, ali se zato lako i menjaju. Veoma dostupni. Srednja klasa. Shodno tome, dobija od sistema srednji prst. Ali se desi da hoće celu ruku, onda je sistem u strahu. Pada! Glumi ludilo plavim ekranima. Hard disk - Dačić. Šta je kroz njega gluposti i bljuvotina prošlo - ne zna se. On to samo obriše, defragmentiše i trpa opet. Zastareli model od cca 500Mb. Lako se puni i još lakše zaboravlja. Mada ostaju tragovi u registru, iskopaće tebe neki haker, ja ti kažem. Monitor - Boris. Ima sliku, ali ništa ostalo ne fukncioniše. Jel' može monitor da bude procesor, pitaš? Zapitaj se još jednom. Uostalom, video si, ostali samo dugmići. Tastatura - To su ti ovi savetnici, portparoli, oni što pišu govore. Jer ne možeš ti i da budeš na vlasti i i da misliš i da budeš pismen u isto vreme, alo. Mislim, ipak smo samo ljudi, iako smo Srbi. Da li smo? Budimo, reče pok. Patrijarh. Pokušajmo, kažem ja. Zvučnici - Telali, dobošari i ostala vaskolika javna glasila i mediji. Vrlo važan šraf u ovoj paklenoj mašineriji. Gebels je znao zašto. Često zažalim za vremenom kada smo imali samo prvi program. Dobro, i drugi od 3 popodne do 11 uveče. Miš - Čedica i Perišić: po(t)kazivač, izdajnik, tužibaba, uvlakač, miš od čoveka. Štampač - Vučić. Stalno maše nekim papirima. A i periferan je. Kamera - Buljavi Koštunije. Samo snima i tiću. USB - Rasim. Slot za svaku priliku. Fali ti ministar socijalne pravde, nauke i tehnologije, sporta ili zdravstva? Opusti se, Procesore, Rasim je na stend-baj, ni drajver ne treba. CD/DVD rom - Tijanić. Prevaziđeni način prenosa informacija. Vaše pravo da ga ne koristite i bacite u smeće. Mrežna kartica - Spoljni uticaji. Važan deo, bez ovoga je koalicija sa drugim računarima nemoguća. Daljinsko upravljanje. Oprez, unosi viruse pogubne po sistem! Grafička i ostale kartice - to su ovi za jednokratnu upotrebu, svaki novi apgrejd ih čini beskorisnim. Il' je daungrejd? Kako za koga. Operativni sistem - Funkcioneri i radnici javnih službi. Bez njih - ništa. Dakle, ništa. Aplikacije - Đilas, Mrka i tako ta ekipa. Kad oni sklepaju most na Adi, to samo NATO mož' da skrlja. Jok i neće. Majkrosoft ofis - Američka ambasada u Beogradu. No koment. Baze podataka - UDBA, BIA i ostali DB-ovi. Ako si unutra, znači da si se ''snaš'o''. Drajveri - Mišković. Mislim sve je to lepo, al' treba neko dupravlja zar ne? Hardver ne radi bez toga, nažalost.
Nasleđe koje se prenosi iz ruke u ruku, sa kolena na koleno. Mehanizam koji prenosi teret dela onih iza nas, njihove blagoslove i njihova prokletstva. Lanac koji uvek puca na najslabijoj karici.
Netka Pejić. U svojoj petnaestoj godini, po zidovima sobe lepi postere Zdravka Čolića. Hormoni se bude, ručica skoro svako veče krišom zavlači u pamučne gaćice, dok srce u njenim, mladim, a veoma bujnim grudima, lupa, kida. Između udvaranja Mileta Bibe, lepuškastog dvadesetpetogodišnjeg samostalnog autolimara sa novim Fićom, frizurom Ipčeta Ahmedovskog i Levis zvoncarama, i Siniše Hadži-Komazeca, najboljeg učenika u razredu, budućeg magistra i glavnog razvojnog inženjera u štutgarskim pogonima Mercedes Benca, dobrog srca, sa šešeljevskim đozlama od dva cola i uvek ispeglanom kariranom košuljom, bira naravno Mileta. Na seoskom vašaru, posle pešest Pelinkovaca, ponešena i ozarena koncertom Ljube Aličića, prvi put daje Miletu na zadnjem sedištu žutog Fiće, uparkiranog na putiću kraj seoskog groblja. U sećanju je na to veče ostaje pomešani miris Briona, miris Sarajevske Drine i rakije iz Miletovih usta, znoja i straha, straha od greha, osude partijarhalnog i večito smrknutog oca, lupanja srca...
... Godine prolaze, mlada i lepša nego ikada što je bila i što će biti, odavno je već spoznala tajne vaginalne manipulacije. Licitirajući pičku na visoko, jedne julske večeri u kabinetu predsednika mesne zajednice, skinuvši bele pamučne gaćice, dobija posao matičarke u mesnom uredu. Ej, matičarka - vlast je to, uspeh mlade žene! Usledili su večere sa drugovima iz partije, letovanja u Puli preko sindikata, činilo se da je svet pod njenom štiklom. Mlada, i veoma dobro svesna zakrvavljenih očiju nadničara ispred seoske čitaonice pri pogledu na njene jedre, zategnute butine. Ona je to iskorištavala, moglo joj se i toga je bila svesna. Preveslavala muškarce, igrala se, rasturala brakove. Veoma bahato i surovo.
Prošlo je još nekoliko godina, čekala je dugo fiktivnog princa na belom konju, iako nije nikada imala sliku šta bi uradila kad bi ga stvarno upoznala, niti se upitala da li ga je vredna ikada bila, jer pobogu - ko će razmišljati... Dokle ide, ide, a kad se sjebe - jebiga - božije davanje. Elem, godine su je učinile depresivnom, vremenom se počela bezgranično smarati. Umesto princa, izređao se defile konjina: vlasnik benzinske pumpe, bijeljinski gastarbajter-povratnik iz Beča, penzonisani major JNA koji ju je tukao, ciga bubnjar iz benda na sestrićevom ispraćaju u vojsku, ali tada je bila pijana, pa se nije volela ni sećati... Njene nekada zategnute butine, počele su pihtijasto oscilovati, ali to nikada nije htela priznati, ipak ženski ponos je veoma glomazna, inertna i nakaradna kategorija. Ali, ipak se osmeh javljao sa vremena na vreme, ozarivala bi se kad se seti da je još bila želja radnika sa seoske pilane, mladog veterinara Riste, a svesna dobro pogleda popa Ilije Filipovića...
Udala se za deset godina mlađeg Gorana Svraku, perspektivnog vulkanizera koja je krenulo u toku rata, nikad joj nije lep bio bogzna šta, ali dobar kao hleb, doduše vidno klempav, obećao je finansijsku stabilnost, i brigu o materi dijabetičarki. Svesna je bila da više nije pička kao nekad, prihvatila kompromis Goranove ponude. Daj šta daš, vrednost pičke nije bila tolika da se može licitirati kao nekad, znala je to.
Udebljala se, odavno prestala mamiti uzdahe mlađanih delija, jedino ostala u sećanju pokojeg sredovečnog brkice, vozača Tamića. Više joj ne smeta ni pokoji Goranov šamar, koji je pre par godina počeo farbati kosu i juriti bičarke iz srednje trgovačke. Nema volje da se bori. Dobila je kćerku... Kćerka je odrasla u prelepu devojku, koja gubi nevinost u nabudženom Golfu trojci sa Markom Pitom, konobarom počupanih obrva i golgeterom inter-seoskih turnira u malom fudbalu... Štafeta je predana.
