Prijava
   

Imaš upaljač?

Želeo bih da te brutalno jebem.

- Ćao, imaš upaljaš?
- Nemam, ima moja debela drugarica.
- E jebiga.

   

Sve će to, o mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš

Vreme leči sve rane i prekriva svaku muku zaboravom.

Dok si mlad, sve ti deluje tragično, večno i neprolazno. Svaki pečat, svaka nevolja, svaka beda koju život baci na tebe deluju ti kao konačno stanje.

Zato su stariji izmislili ove stihove, kako bi mlade, koji nemaju strpljenja i iskustva, na vreme sprečili da zarad jedne gluposti učine još deset novih, posle kojih kasnije zaista i neće biti povratka.

Marko (19), iz fine građanske porodice, uhvatio se sa lošim društvom. Jedno veče su pretukli nekog čiču da bi mu uzeli dvesta maraka. Iako je intimno bio protiv toga, ipak je, zarad drugara, učestvovao u tome. Milicija ih je pohvatala prvo veče. Na sudu, svi su dobili po godinu, sem Marka, kome su roditelji sredili uslovnu kaznu. Mučen osećajem krivice zbog toga što je uradio, Marko se prijavio u dobrovoljce, nadajući se da će time da spere krivicu i nekako se iskupi pred svima. Kući se vratio gluv na jedno uvo, sa nogom koja se vuče i glavom koja se trza. Uspomena iz Knina. Njegovi bivši ortaci su iz zatvora izašli posle šest meseci, zbog dobrog vladanja...
-----------------------------------------------
Mina (18) se snimala sa svojim dečkom u trenucima intime. Dečko je bio kreten, hvalio se, delio snimak gde stigne, i uskoro je ceo njen mali grad imao snimak nje u trenucima felacija. Internet je preplavljen njenim snimcima, a na Fejsbuku je otvoreno nekoliko strana posvećenih skarednim porukama na njen račun. Povukla se u sebe i počela da pije antidepresive. Nakon tri meseca, nije više mogla da izdrži sramotu, jedno veče je popila veliku količinu antidepresiva i legla da spava. Ujutro nisu mogli da je probude. Dva meseca pre te večeri, gradić se već nije interesovao za Minu, jer se saznalo da je ćerka čuvenog profesora zatrudnela sa oženjenim muškarcem...
---------------------------------------------------
Rodoljuba (28) je čitav grad znao kao narkomana i vucibatinu još od srednje škole. Nije uzimao dop, ali je eksere gutao kao bombonice i bio se gde stigne. Jedan dan su ga pokupili jer je orobio neku babu. U istražnom je video gde je i zbog čega dospeo. Uspeo je da se izvuče od robije. Prekinuo je sve veze sa starim društvom. Nakon toga, završio je privatan fakultet, učlanio se u političku stranku i počeo da agituje za njih. Pošto je znao milion ljudi, dosta im je značio u predizbornoj kampanji. Danas radi u kancelariji, završava poslove svima kojima može. Svi sa divljenjem pominju njegov put, i hvale koliko se popravio. Danas čeka dete...

   

Osnovi seksulanog obrazovanja

Kurac, pička, govno, sisa.

   

Činjenica da ne želiš poparu

Činjenica da ne želiš poparu je sama po sebi irelevantna. Dobićeš poparu, htio ti ili ne, ko te jebe! Nadam se da ćeš ubuduće naučiti da cijeniš i uživaš u istoj, jer od sada pa na dalje biće ti servirana, evo, već za par minuta ćeš dobiti porciju! Uživaj u popari!

Pitaš se zašto ti se servira popara? Začepi i jedi.

Možeš li da dobiješ sladoled umjesto popare? Ne. Naravno da ne možeš. Ali, možeš serviranu porciju popare nazvati imenom nekog sladoleda ako ćeti biti lakše, kako god. Možda i dobiješ sladoled, ako budeš dobar. Ako bolje razmisliš, popara je više nego bolja od sladoleda.

Popara izgleda :Bljak:! Boli me kurac, ima da jedeš i da plačeš od sreće. Vidiš onoga klinca preko puta, on je treniran od strane spartanaca, kasnije je bačen među japanske šinsengumi vukove, vidiš kako već stasava u vitog jelena? E, popara to omogućuje. Jedi poparu sine, uživaj!

   

Penis

Društveno prihvatljiva kurčina.
Kita sa kitom cveća.
Džamutka sa košuljom i puloverom.
Gargija koja se uredno javi vašoj mamički.
Sve u svemu, da nije kurac, zvao bi se Miroslav.
Ali on NE JEBE.

- Osećaš li mila, prodro sam u tebe, osećaš li moju muškost?
- Jok vala, to ti neki penis, jedino ako ćeš da cičim ko japanska srednjoškolka na skremblovanom kurcu.

   

Kamen oko vrata

Kad zagrljaj izgubi suštinu a dobije težinu.

   

Noj

To je žirafa, samo on je ptica.

   

lovci

Naoružana grupa ljudi koja kroz šumu ide u kafanu.

   

Srpska Nova Godina

Da nije možda kurčina ? Ona izlapela, mlitava i matora.
Euforija povodom Srpske Nove Godine je negde u rangu sa euforijom prilikom čišćenja tavana ili cepanja drva. Daj da to skinem s'kurca i da se završi januar. Da izvine svevišnji, srbin sa većim entuzijazmom proslavlja katolički Božić nego SNG.
Zašto ? Pa upali TV, gleda "Sam u kući" ili tako neko dečije sranje koje ga podseti na mladost, svuda se priča o tome. Nestrpljivo se čeka kad će onaj pravi Božić da se pokaže šokcima kako se slavi rodjenje Hristovo.

I onda kreće ŠOU. Nova Godina (medjunarodna), repriza, repriza reprize, klanje prasadi, Badnji Dan, Božić, drugi dan, Sveti Stefan. Holesterol i pritisak plešu valcer po telu. I taman čovek sebi kaže "Odmaram do Jovanjdana, taman ću da regenerišem jetru, izbacim toksine i ko čovek se odmorim" kad dolazi ona, uber smaračica.

- Dje ćemo za Srpsku jarane, jesmo Srbi ili nismo ?
- Idi u pičku materinu, nemam leba da jedem, dva dana glodjem glavušu još i to sranje da slavim.
---------------------------------------------------------------------------------------------------
00:00
- Brate srećna ti nova godina, odi vam da se izljubimo.
- Nek je :cmok: sa :cmok: srećom :cmok:.
- Ajde oćemo sad reprezentacije. Smorili klubovi.
- Aj na kocku ZVIZZZ
- Opa Bosna - Hrvatska JEBI DŽEKO GLUPE USTAŠEE USTAŠEE
- AHaha ne blamiraj se. Sad će Lukica i Raketa da vas promešaju ko kom za rakiju.

   

Oproštajno pismo

Ćirilica. Polako, ali sigurno se opraštamo od nje.

   

Origami ždral

Jedan od najjednostavnijih trodimenzionalnih modela u origamiju, u tek jedan više od trideset koraka od kvadratnog i dosadnog parčeta papira nastane figura ptičice. Simbola sreće i čistote kakvih treba hiljadu komada da bi se ispunila jedna želja.
Jedini problem je što svaki potez mora biti milimetarski precizan i papir mora biti čvrsto izvučen po ivicama, a to ga čini neupotrebljivim za bilo koju drugu svrhu.
Onaj isti, dosadni kvadrat papira koji je zapravo bio čist potencijal i od kojeg je moglo nastati apsolutno bilo šta. Komplikovanije, veselije, čudesnije.
A ipak, u jedan više od trideset koraka, od njega je nastao najobičniji papirni origami ždral.

- Ćale, ja bi da napravim pauzu jednu godinu na faksu, da razmislim malo...
- Ako sine, kamo sreće da sam i ja mogao tako...

   

Ne diraj, pokvarićeš

Vekovi su trebli da bi homosapiens evoluirao i postao domaćin, da bi se otrgao iz stega robovlasništva, prestao biti potrošan materijal u rukama „bogom danih“ gospodara, koji su ničim izazvani izazivali sukobe u kojima je na glavnom meniju bio posluživan kao topovsko meso, hrana za lešinare i kusur ratnih profitera. Od najranijih vremena običan čovek je težio za slobodom i nazavisnošću, otimao ih, kupovao, borio se za iste. Dok su cene formirali trgovci smrću, njegovi dželati, vukovi u jagnjećoj koži, gospodari vremena i prostora na koje je bio osuđen, nekada rođenjem, a nekada na prevaru ili silu odveden u roblje. Biti slobodan, misleći i nezavisan ima svojih prednosti, ali košta. Puno. Danas nismo svesni toga, bar mi na ovim prostorima, jer smo slobodu nasledili, pa je lagano krckamo, kao i svaki drugi naslednik trećeg reda, koji iz nevezano dobije neki keš „od preminule tetke“ iz daleka sveta, koja na žalost, nema drugih i boljih naslednika, do nas. Ignorisanje sopstvene slobode smo doveli do savršenstva, bol u predelu malog stomaka za istu, takođe. Šta bi se mi danas nešto tu otimali i gicali, kada sve svakako šljaka i bez nas, a i lepo su nas 70 godina stari učili : Ne diraj, pokvarićeš nešto, pa ćemo se svi o jadu zabaviti. Tu lekciju smo najbolje savladali, samo što nam niko nije rekao koliki je rok trajanja slobode i šta da radimo kad zaškripi. A, počelo je škripati, otkazivati, crkavati, ne danas. Počelo je poodavno, već smo i zaboravili kada. Jednostavno, crk’o kvar! Za deceniju, deceniju i po više nećemo imati svedoke toga, smrt je egzaktna stvar, pa ćemo po našem starom, dobrom običaju opet da se bavimo posledicama, jer o uzrocima neće imati ko da priča. Pisanim tragovima će se baviti istoričari i naučnici, a opšte je poznato da istoriju pišu pobednici, a da su naučnici morali, kroz tu istu istoriju, da tvrde pod prisilom vlasti da je zemlja ravna ploča i da je heliocentrični sistem đavolja rabota. Negde, sredinom pete decenije prošlog veka, otprilke kada je komunizam (ono, cveće, proleće, med, mleko i te munje) od domaćina započeo proces stvaranja proletera, koji je za relativno kratko vreme priveden kraju. Današnje generacije imaju složen i težak zadatak, da decu i unučad proletra reformišu, kako se to popularno izvoli reći i vrate ih na početne parametre. Stvore nove generacije onih koji će stvarati nove vrednosti. Nimalo lak i prijatan posao, ali ga neko mora uraditi, a siguran sam, da svako od vas zna koje taj neko. Naravno, to smo mi. Neće sve teći kao po loju, još uvek se naš čovek nada da će se probuditi jedno jutro u (recimo) 1977 godini, sa pesmom na usnama krenuti u prvu smenu i pre isteka radnog vremena biti na putu u toplo porodično gnezdo, gde ga čeka ručak, zadovljna žena i sita i okupana dečica. Pluskvamperfekat, davno prošlo vreme je to. Revolucije su zamenile rezolucije, domaćini su se pretvorili u proletere, proleteri dalje u korisnike, a korisnik je svaki onaj koji zavisi od nečije mislosti. Bio to dečji dodatak, socijalna pomoć ili bilo koji drugi vid sitnog benefita koji se dobija zbog svoje socijalno-ekonomske ugroženosti. I tu onda prestaje sloboda, jer je korisnik ne želi i ne može da postane slobodan ili misleći i da odlučuje o sopstvenoj sudbini, već samo gleda kako da postane kategorija koja ima pravo da cedi suvu drenovinu od države. To što nema odakle, nema veze. Jer Bože moj, kako je do sada moglo? A, i prvi su počeli da nas navikavaju na proleterski život, na majke mi i dođem ti. Decenije samopregornog rada na ubijanju čovečnosti u običnom čoveku su nama danas došle na naplatu. Kvar je dijagnostikovan, nama je ostalo samo da ili izaberemo majstora koji će nam pod povoljnim uslovima pokrenuti naciju ili da sami zasučemo rukave i izvšimo generalku. Ignorisanje nije opcija, neće se samo od sebe popraviti. Krčmar život je ispostavio ceh, a niko se od prisutnih ne hvata za novčanik. Veresije nema, dozvoljeni minus nam je odavno u crvenom. Dedovinu smo proćerdali, a očevina nam je opterećena hipotekama.

Ako smo već odlučili da se proseravamo, da to onda radimo na velike gomile.

   

Pustiti mozak na pašu

Običaj Sekača da izvede Kranga na livadu.

   

Želim nešto više

Ne! Stani! Odmah tu stani, prijatelju, ako 'oćeš da ostaneš srećan.
Makar do pubertetske, adolescentske, postadolescentske ili krize srednjih ili posle srednjih godina. U principu do neke krize.
Želiš bolji auto, da proputuješ malo više od Srbije, da naučiš nešto novo, da budeš na boljoj poziciji... Ništa ti to ne valja, ortak. Ništa!
Kad uđeš u taj začarani krug želje za usavršavanjem, nikad ti neće bit' dosta. E, mogao bih malo da popravim svoj odnos sa komšijom, mogao bih malo da probam da izgledam bolje, mogao bih ovo, mogao bih ono i tako radiš i trošiš se da bi na kraju skontao da ti to ništa ne valja, jer, jebiga, evolucija nas tera da budemo stalno nezadovoljni, naročito kada stigneš do onog čuvenog: ''Teo bi ja, ali ne mogu''. Sad od karme zavisi kada će ti to biti servirano, kad napuniš 20 ili pedeset. Podjednako je zajebano.
Zato, samo sedi, kada osetiš potrebu da treba malo da ideš u napred sa životom, upregni svaku preostalu vijugu u mozgu i ostani na fotelji ili lezi da spavaš. Kada baš ne možeš da izdržiš, stavi neki buntovan status ili sliku na profil, napiši šaljivu defku na Vukajliji i ZAUSTAVI SE TU. Prošetaj kera, odigraj neki roul plej pa tamo spasi svet, zaustavi se sa ispunjavanjem očekivanja drugih kod dece i bole te kurac. I bukvalno i mentalno.

-Draga, nervira me ovo sedenje i klopanje bureka za pedes' 'iljada. Mogao bih da probam da savladam neki zanat. Ne mogu tamo samo da sedim i ništa ne radim. Želim nešto više od života.
-Polako, dušo. smiri se, udahni duboko i ponavljaj za mnom: ''Svaka čast Vučiću!!!!!!''

   

Imas sve uslove i nista!

Najgora stvar koja moze da strefi nekog djaka ili studenta koji je dobro smesten. Ima sve, sto bi roditelji rekli: svoju sobu, kupatilo, serviran rucak, pisaci sto koji samo njega ceka... Njegovo je samo da uzme knjigu u ruke. Zato kada zabrlja nema nikakve izgovore. A brizna mama ce se pobrinuti da pomenuta fraza u naslovu odzvanja u glavi nesrecnog ucenika/studenta dok god ne popravi sve ocene/da sve ispite.

Jedan kolega: "Znas da nekad zelim da sam siroce. Ne bih imao nikoga da razocaram i nikome od mojih da se dokazujem."

   

Nije bitno u kom si filmu, bitno je koji ti gledaš

Tako neka viša sila ili kako se to već zove, život valjda, krene da te ubaci u neki film koji je namenio za tebe. Često niskobudžetski i bez kul specijalnih efekata. Pa se ti posle sam snalazi kako znaš i umeš. Sad tu se umešaju i korežiseri, tipa roditelja, bližih i daljih rođaka, najbližih prijatelja koji nekako misle da najbolje znaju kako ti tu treba da se ponašaš i koliko loše da glumiš u raznim situacijama. I tako ide to režiranje, a mi, što smo tu, jebiga pratimo instrukcije. Mora nekako da se zaradi za leba. Ili bar da ti kažu da si osoba za primer. To je jako bitna stvar.
Ali tebe boli uvo, to što ti je život namenio ''Klovnove ubice iz svemira'', ne znači da ti ne možeš da zamišljaš da si u ''Začaranoj Eli''. I ko zna, ako se budeš dovoljno trudio, možda i se i taj život nekako smiluje, pa ti preda palicu da sam sebi sve sjebeš onako kako si planirao nekada davno.
Tipa, plot tvist, nakon venčanja ubiješ princa, smestiš sve nekom sumnjivom reptilu sa britanskim naglaskom (ionako su oni predviđeni da budu negativci) i postaneš kraljica.

Ali, otom potom, prvo treba zaraditi pravo za sopstveni scenario.

-Mama, planiram da odem u Južnu Ameriku u kući sa balonima i da tamo doživim milion avantura dok na kraju tragično ne preminem od neke tropske boleštine.
-Haha, vat e stori, Mark.

   

Etno

Nastaje kada Željko Joksimović i/ili Jelena Tomašević pevaju pesme Novih Fosila uz pratnju šuplje goveđe kosti.

   

K'o dva na putu

Kvalifikovati nekoga kao nepoznatu u jednačini međuljudskih odnosa. Dovesti ga na status slučajnog prolaznika, proći ne konstatujući ga uopšte a kamo li stupiti u kontakt sa dotičnim. Biti k'o Dinkić i istina. Štono veli naš narod prolaziti k'o kraj turskog groblja. Ne jebati ni dva posto.

Razočaran nečijim postupcima, dođe ti samo da rikneš k'o bak u ladu, da ne kažem k'o Tifa :“ NE RAČUNAJJJ NA MEEEEE, NE RAČUNAJ NA MENEEE!

Kol'ko li je u Glamoču sati, da li zora treba da zarudi?- pitanje koje me svaki dan podsjeti na rodni kraj, mater kako raspitava pitu, ćaću kako pod orom klepće kosu, i miris lipe potkućom... Decenija duga k'o put iz Australije, odo kući.

Čekirao sam kartu, za razliku od prošlog puta kad smo se ja i Đuro maniti prijavilo k'o Marko Kraljević i Musa Kesadžija pa nam oni đuturumi nisu dali ući, sad je sve kako valja i uz nekoliko sati sna eto me sa kosom u rukama dok koliko trepneš. I tako i bi.

Doš'o kući, mati svega naspremala, a ja nanio đakonija. Priono ja na na pitu, sve mi mast niz obraze ide, kiselo mlijeko iz raja izašlo. Ali vidim da osim mene niko nema apetita. Nije mi dugo trebalo da shvatim da apetit nema veze sa situacijom već da se nalazim u dječijoj pjesmici „Četri babe jedan zub“. Ne mogu jadni na zube, samo pilje u ono. Prokuno sam i Australiju i fasadu na kući, pvc stolariju na štali, sto keramičkih labudova, pa zar ovo da dočekam. Prekinem ručak, potrpam u kola i pravac zubaru.
-DAJ SVE PORCULANCE, NE PITAM ŠTA KOŠTA! DIDE UPADAJ I TI NE BOJ SE ZUBARA, DAĆE BOCU PA NEĆEŠ NIŠTA NI OSJETITI.
Zubar me ispoštovao u rekordnom roku od nekoliko dana. Pršti za stolom sunce te jebalo k'o Topalovići kad jedu Panteliju.

Da stvar bude gora kad sam dolazio, pozvao sam i one iz „Sve za ljubav“ da ih iznenadim, sve pripremio i tekst da im kažem koliko ih volim i koliko mi znače. Oni došli, raspakuju se, ona pička došla da se pozdravi, ćaća kad je vidio poslao dida po rakiju da izvuče da ih ugostimo, sašaptava se nešto sa materom. Sjeo ja njih , a oni nešto službeni, sumnjivo mi sunce ti žarko... Utom eto i dida, vidim ja ne mere odati, uhvatio zorta izvlačeći rakiju garant, priš'o onom kamermanu, kucka mu kevom stalak od kamere, pa veli meni:

-Sine džaba si ti giometra dovodio, ja ne mislim još umirati, nema od tvog dijeljenja ništa, da ti pravo velim.
-Nije dide, to kamerman, 'oću nešto da vam kažem, sjedi ovamo!
- Je l' se ti to ženiš? E FALA BOGU DRAGOM I SVETOJ NEDLJI DA NE SLUŠAM OD NARODA DA SI STARI MOMAK, A I FINA TI JE TA MLADICA, NUDE RAKIJE MALO PA DA IDEM PRIKLATI ŠTOGOD DA SE PROVESELIMO!
-Sjedi ćaća , šta si povilenio, nije mi mladica, mada ne bih imao ništa protiv da je preklopim k'o vazdušnu pušku, ali došli ljudi da te snime iće na televiziju, emisija „Sve za ljubav“!
-ZA ŠTA?! DA MI SE NAROD IBRATI, GLEDATI VRNTU NA TELEVIZIJI, SAV SAM TI ZA TELEVIZJIJE. SEREM VAM SE U LJUBAV I TELEVIZIJU. MALA, GARA, OŠ SE TI UDATI ZA OVU BUDALU MOJU?
Ona se jadna pogubila, zacrvenila se..
-Pa ja imam dečka.
-JEBO TI DEČKO MATER IMAM I JA BICIKLO AL' GA NE VOZIM, OŠ SE TI UDAVATI ILI NEĆEŠ?
-Ne bih.
-ONDA MARŠ! I TI I OVAJ NAKOSO OŠIŠANI I OVAJ SA NEDOVRŠENOM FRIZUROM I OVAJ KOSIJANER ZA KAMEROM, MARŠ MI IZ KUĆE! A TI, JEBANDERU, DOK MI NE DOVEDEŠ SNAJU I ČELJADE DA MI ŠKOMUĆE OKO NOGU, JA I TI SMO DVA NA PUTU! SAD MOŽEŠ UGASITI KAMERU!

   

Treba mu planeta s dužom rotacijom

Kaže se za čoveka koji u krevetu provodi više od 13 sati, posle ceo dan provede dremajući, večito je neispavan i umoran, a u cik zore računa vreme oko 11 ujutru.

   

Tgdm, tgdm, tgdm

Onomatopeja konjskog trka kad sam bio mali...

#395
+8236
174
definicija