Takvi smo ti mi brale, nema s nama zajebancije. Široke duše a teške, veseljaci, gostoprimljivi al zajebani kad popijemo. Dert, sevdah, karasevdah, ludilo, krv, žile, Lazar Ristovski grize žicu od struje, Biba prži viršle, Nole se lupa po srcu oće infarkt neće infarkt. To ti je Srbija, brale, ludilo 24 sata, nema s nama zajebancije. Najlepše žene, drugovi sa aljaske, i kad se tuca i kad se pije, sve radimo do daske do kraja, krejzi srbs, život pijemo do njegovih dubina, sve smo videli, sve znamo, sve smo poznali, i akademici i mangupi sa kaldrme, al po mogućstvu skadarlijske. I bitanga i pesnik i bokser i nežna duša, i Mika Antić, i šarmantni varvarin, pukovnik Vranić i pevač švaler Drakče. Sve sam ti ja to, i balada dekadenta, kockar, vagabund, nesrećni ljubavnik, najbolji jebač, pevam, skačem, pucam, crtam, ma ludilo, Popara, cicvara, Broćić Jelena. Sve opraštamo, sve zaboravljamo, svima, duša slovenska, doduše ne damo bratu pola kuće nek crkne ko podstanar sonolkom familijom. U suštini smo govno, al veliko i meko ko duša, al znamo opasno da zasmrdimo kad shvatimo da nigde ne možemo da prismrdimo. Što kaže Duško, lako je nama da budemo teške i velike duše kad nam ništa drugo ne preostaje, kad ništa drugo nemamo. Ili koga mrzi sve ovo da čita, sažetak: Nisko i loše prikrivena samozaljubljenost. Bez pokrića.
- Dušaaa nam je teškaaa al je velikaaa slavićemo život slaviti doveeekaaa! - Koji bre ti život slaviš, ni slavu jednu ne možeš da preslaviš i spremiš kako treba? A i duša, mesec dana mi pričaš kako ti Marko duguje dvestadvanes dinara! - Šta?! Ne čujem te od muzike, konobar, daj za mog nadrndanog drugara još jedno pivo, njega malo teže vata.
Ako ne možeš da ih pobediš pridruži im se. Pre toga se napij. I to od jebenog jelena, lava isti kurac. Vidiš sebe kako pevaš duša nam je teška... i ne veruješ. Ovo sve ćeš mrzeti kolko juče, mrzeo si i sutradan, a sad... a sad, ma ko ga jebe! Šta ćeš, naše si govno ipak, samo malo teže gutaš pilulu duše od 500 miligrama, tešku ali veliku, izdaje se bez recepta, al sa ogromnim, praznim, računom, na kraju. Lek duše gde su jača neželjena dejstva i kontraindikacije.
*Mali Mrav i Ziljava Njorka konačno su uredili svoju zemunicu. Na jednom kraju, iza ognjišta, a tik ispod veprove lobanje probijen je kružni otvor, kroz koji pogled puca ka dolini. - Ovo staviti ili ovo? – pita Njorka i pokazuje u jednoj ruci okrugli komad od pletenog pruća, a u drugoj kožmuru sabljastog tigra. - Šta bre? - Ovo ili ovo na prozor? - Daj od pruća. - Lepša ova koža. - Pa onda kožu. - Pruće boljše. - Pu jebem ti Ledeno doba 3 i 4 i kad sam te mlatnuo močugom i dovukao ovde sa Velikog Pojila!*
Jezus-Marija-Sveti-mudraci-sionski&co! Ima li veće opsesije žena od zavesa? Dobro, posle cipela, dijeta i praška od 12 kila sa anplagdom Sergeja Ćetkovića. Sabrana dela Karla Junga, Tehnologija materijala I i II i Ogledi o optici nisu dovoljni za razumevanje tog porubljenog komada tekstila, zvanog - zavese.
Ono što ti, momče, smatraš parčetom krpe protiv ulaska džinovskih leptirica i neželjenih pogleda komšija u odskačuće spolovilo, dok goluždrav tancuješ uz solažu Zorana Starčevića Starog, one tretiraju kao pitanje nacionalnog značaja, specijalan paravan života, lepršavu simboličnu haljinu višeg bića u kojoj… Uglavnom, mnogo im je važno to.
Sa karnerima, obrubljene rokoko, duge, kratke, gusto nabrane, vezuju se ili padaju, uf ove se teško peglaju, ali što čuče na prozorčee.
A kačenje? Akrobatišeš na kljakavom tronošcu, pružaš krake preko TA peći i police s knjigama, nabildovo si triceps ko Dane malterdžija. Džaba procenjuješ razmake među štipaljkama, moraćeš da ih preslažeš onako sekvencijalno bar jednom, to je taj zaveski Marfi i bog. Evo ga! Ko šećer. Ali zamalo.
- Evo sad skini ovu i zakači onu drugu. - Čekaj malo, pa malopre sam stavio ovu? - Ne pada mi nekako svetlo kako treba... - Oćeš da uključim plafonjeru? - Ma ne, ne razumeš. - Naravno da ne.
Proći kroz sito, rešeto i filter papir govnjive egzistencije. Ići životu uz i niz karinu periodično, do momenta kulminacije. Po rođenju, Pušača Kurca Života je keva čedomorka ispustila u pomije. Dok su deca njegovog uzrasta hasala kozje brabonjke i sapun s ukusom šumskog voća, on je bio poteran da ratuje u samom prknu sveta, gde mu je šrapnel trajno izdepilirao leđa, noge i mošnice. Osedeo pre treće decenije života, ženio se, razvodio, kotio. Ne računajući brakove, prošao kroz još nekoliko ratova. Dok bi svetina radije punila stomake pivčugom, on bi nalivao izbušenu jetru vinjakom dok mu se kutnjaci ne rasklimaju. Menjao žene i vere kao gnojave zavoje, selio se kao stidna vaš, spičkao svu imovinu na trke kerova, a pritom uspeo da zadrži zajebani aristokratski podsmeh ispod mašću natopljene bradurine. Dovoljno inteligentan da shvati u kakvo je ništavilo i sedam jegera svet zabasao, a dovoljno mudovit da odsluša kompletnu diskografiju Pepersa, povući obarač mu i nije bila toliko mučna radnja.
- Gospodine Hemingvej, nemojte, život je lep! - Mršći sinak. Kad budeš ispušio karinu života, javi se. Vrati Asklepiju petla što mu dugujem i reci Šakiri da ne briše zid. Ameno!
Usledi pucanj, a na španskom zidu ostade falusoidna fleka kolorita grimiznog.
