Trenutak kad nastupa preobraženje. Postaješ sve jači i jači... postaješ borac. Više niko ni na senku ne sme da ti stane.
S druge strane, ovom izjavom se transformersima čestita slava.
- A, tata, ajde to da kažemo dedi, tataaaaa. :hvata oca za slušalicu: - Ma, ajde beži bre, treba da se kreveljim čoveku, beži u sobu! I nije on deda nego moj direktor. :okreće telefon: - A, tataaaaaa, molim teeeeee... - Ma, skloni se bre... Halo, halo... a ne zvoni još, e bem ti fiksni... - Tajo, ako ne kažeš, reći ću majci za ono... - Halo, direktore, e... :pogleda u sina i shvati da ga je mali uhvatio na delu: - Da, da, za onu tetu što si je... - Halo, ko me zove, halooooo? - IT'S MORPHIN TIME! :smeh u pozadini: Da Vam je porodica zdrava i srećna i još dugo da je slavite, da posao cveta, da... - Pa... hvala Milovane... doduše, nisam očekivao ovako nešto od tebe, al' ajde. Hvala što si se setio. - Pa ono, malo šale nije na odmet, hehe... :gleda u klinca: je l' da kažem još nešto, a?
Svi je čekamo. U životu u kome je malo ko odistinski srećan, veseo i ispunjen, svi se nadaju da će se desiti neka stvar, onako odjednom, da će se provući lepršavo kroz našu svakodnevnicu i učiniti je boljom. To je ona vječita tajna koju tražimo među požutjelim stranicama knjiga, među ljudima koje upoznajemo, stvarima kojih se dotaknemo. Onaj eliksir, čudnovat i djelotvoran, koji će nam se odjednom naći među rukama, a koji će učiniti da se osjećamo korisnim, prihvatljivim i vrijednim, da prebrodimo krizu sopstvene bezidejnosti i konačno udahnemo život.
Traženje smisla, odbacivanje prljavog ogrtača vječitog nezadovoljstva. Da jednostavno zastaneš, na trenutak, okreneš se oko sebe i vidiš samo sreću, odbaciš već jednom sva nakaradna razmišljanja, očistiš dušu od nagomilanog ponora. Da živiš sa svakim prohujalim dahom, ispuniš pluća onim osjećajem samozadovoljstva, visoko digneš glavu i gledaš ispred sebe. Da kada te neko pita, onako, više iz kulture nego iz potrebe: "Kako si?", odgovoriš gromko : "Dobro, odlično!". I da ovaj put zaista to i misliš...
Ček da vidim šta je sa usisivačem...Da vidim motor...AAAAAAAAAAAAA Amose, je li to bio elektricitet? Ma jebi se, što ne reče da je uključen u struju...
Plećat muškarac u ranim četrdesetim, oštrih crta lica i strogog pogleda. Potomak poginulog solunskog borca od koga je naslijedio brigu o porodici. Služio je vojsku Kraljevine Jugoslavije, u kraljevoj gardi. Vratio se na svoju rodnu grudu, oženio se, nastavio da proširuje imanje i postao oslonac - gromada od koju se vihorovi lome.
Ima jedanaestoro djece, i sva su sita i obučena. Naučena da poštuju starije i naučena da rade od malih nogu. Vaspitava ih savjetom, prijekim pogledom i psovkom, ali i tvrdim, seljačkim dlanom kada mnogo zgriješe. Onda udara, ali to radi da kazni - ne i da ponizi. Biće mu zahvalna kasnije.
Školuje i ženski djecu, iako po selu pričaju kako u školu idu samo kurve. U glavi mu se tad stvori slika njegove ponižene sestre i smijeh činovnika jer je umjesto u sresku kancelariju potrefila u klozet ne znajući da pročita natpis na vratima. Zakleo se da se njegovim curicama to neće desiti.
Domaćin je u svojoj kući i o svetom Stefanu pred goste iznosi slavski kolač. Iako je srednji sin, braća ga smatraju glavom porodice. Starijeg je izvadio iz kockarskih dugova, a mlađeg nekoliko puta spasio seljaka kojima je kidisao na kćeri i žene. Bio luda glava, ali ga je prošlo. Sad su obojica ugledni i poštovani - ljudi za primjer.
Pobožan je i ne propušta crkvenu službu. Slavi slavu i posti uz poste. Uveče, prije nego ugasi svijeću, pred spavanje naglas, da svi čuju, izgovori Očenaš, a zatim i njegovu ličnu molitvu koju kao mantru ponavlja kako bi je urezao djeci u sjećanje i prenio kao zavještanje budućim naraštajima.
Bože me sačuvaj zla časa i rđava glasa velikoga duga i rđava druga.
Zanat je kru' u rukama. Škola ponekad i izda, ali đubre nikad. Život nam je podmetnuo koru od banane pa danas svaki kurac ima neki fakultet, svako je neki menadžer, pravnik , ekonomista, ili nešto, jerbo niko ne voli da umoči guzicu u nauljeni kanal ili da se jebe razvodeći nekome vodu i struju po kući. Samo daj 20 deka fakulteta i uvali me u kakvo državno preduzeće, da zaskočim poreske obveznike kao Leptirca Petra Božovića. I otimaju im, otimaju, dok ne dođu do tih istih ruku, uzeli bi i njih da što udobnije češu jaja zavaljeni u fotelje, a onda ta ista ruka tljane šamarčinu , da te otrijezni, jer koliko god misliš da si bitan u svojoj foteljici, zanatlija zna da sve dođe i prođe, osim njegove sposobnosti da bude samodovoljan.
Sjedio sam u kući i maštao o svojoj diplomi okačenoj na zid advokatske kancelarije, u stvari, na istoj sam mogao izbušiti rupu i okačiti je na kurac. Usljed te besposlice čuo sam dida da nešto kucka u podrumu pa sam odlučio da siđem da vidim šta se radi.
-Đe si dide, šta radiš? -Je l' ti opet treba para, eno ti tamo u kaputu, uzmi i da te ne vidim, vidiš da radim...
Trebalo mi je para, ali sam ipak odlučio da pomognem čovjeku prije nego što uzmem koju žutu za kavu.
-Ma ne treba, došao sam da ti malo pomognem, samo reci... -Ne laprdaj, nisi ušao u podrum ima 18 godina otkako si tražio da ti napravim drvenu pušku da se možeš igrati rata, pravim kosišta, a ti ako hoćeš da pomogneš oteši štilu i nasadi capin.
Moj prazni pogled je zapitkivao : Šta da uradim, šta da nasadim? I slična pitanja...
-Joj, ned'ljo, uzmi sikircu, i teši štilu dok ne dođe na debljinu da se uklopi u ležište capina, k'o što tešeš onu svoju debelguzu, nasadio te Bog! I ošini jednu rakiju, valja se. Počeo sam sa radom... I već poslije par zamaha vidio sam kako didu krvave skaču, dok navija rakiju iz flaše i gleda u mene, kao Džek Nikolson.
-Sine, nisu tebi obe lijeve. Ti ih nemaš nikako. 'Aj radi, radi, šta si blen'o u mene.
Nakon nepunih 3 minute izbio mi je žulj, a nakon 5 isti je prokrvario...
-Joj mati što me ne pobaci! Sreća pa smo sami, da se narod ne ibrati gledajući sramotu. Pa ne moreš ni biti muško kad kašike u životu nisi podigo. Oš da ideš materi da piri da prođe? -Dide, ne seri! Ja sam završio fakultet, nisam navikao da radim, nego da učim, samo me država jebe. -Da, zato i uzimaš od mene pare za kavu. E moj sine ja sam s ovije deset prsta napravio i kuću i sve što vidiš, i prošao kroz sve ratove i države, otimali komunisti za društvo, otimaju i ovi za sebe, al' ruke ostaše i zanat u njima, nikad nisu izdali. Jebo te tvoj fakultet, vazdan za kompujterom gledaš one drekavce, samo se bojim ostaćeš sam kod kuće pet dana, crk'o bi od gladi ne bi sebi znao narezak otvoriti. 'Aj sad izoblaj ovo kosište, mekša je ručka, ako ga uvaliim nekom za trideset maraka na konju smo, daću ti pola, a ono koje sam napraviš ako prodaš, hahhaha, ako prodaš, hahahahah uzmi sebi pare.
Mislio sam da će crknuti od smijeha...Nastavio sam sa radom...
-E dide, eto ti konjske muve na jeleku,sreća, garant ćemo prodati kosište danas. -TLJAS ( što je letila letila je)! Da je tako, moja bi kobila crkla od dragosti, radi i ne pričaj.
Utom nam uđe lokalni političar...
-Dobar dan, čuo sam da vi prodajete kosišta, pošto je, došla nam neka delegacija iz Beograda, pa da im poklonimo kad kovač nasadi, ipak smo mi poznati po kosama? -80 maraka-odgovori did... -Da nije malo skupo? -Jebo ga ti, nećeš ga ti plaćati, al evo tebi za 70, a vidi kakvo je, ko metak! -Dogovoreno.
Kad je otišao, did se okrenu meni...
Ovako i ti deri stoku, kad budeš radio.
Na kraju dana, i ja sam završio kosište, koje nije ličilo na kosište, ali ipak me učinilo ponosnim, dok je did samo kratko prokomentarisao: -Sine,samo knjigu u šake i metaniši nad njom, nije alat za tebe.
Sumrakom je dobovala sitna, dosadna kiša, a negde u daljini hor pijanih glasova se nadjačavao sa harmonikom … “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je maaaala” … Eee, moji vi … meni je prevelika večeras, mišja rupa da mi je …
Prošlo je tačno šest meseci otkad sam otišao u rat i tri otkad sam se iz njega vratio. I dva otkad si mi rekla da je među nama gotovo. Da ti ne pada na pamet da ceo život dvoriš bogalja. Bogalja ? … Taj te bogalj voleo, i još uvek te voli … Da, ali si i go kao taj pištolj za pasom što nosiš, rekla si. Pištolj ? … Eh, da … stara, verna “tetka” šćućurila se u futroli k’o da zna da je oružje poraženog ratnika. Otkopčah lagano dugme i kundak odblesnu mutno u odsjaju prozora. Pomilovah ga, a zatim se šaka uvežbanim pokretom savi oko njega i povuče napolje.
Sedam na stolicu, stavljam cev među kolena i repetiram. Leve ruke nema da mi pomogne, opravdano je odsutna … na mrtvoj straži podno metohijskih planina. Ustajem i ponovo zauzimam busiju kraj prozora. Prst je na obaraču, prinosim cev slepoočnici. Dodir hladnog čelika i kože aktivira kaleidoskop pred očima.
Trčimo po pljusku, mokri k’o miševi, do spasonosne nadstrešnice lokalnog autobuskog stajališta. Da, pratim te kući. Da, nemam jebena kola. Ali sam srećan dok ti kosu sušim maramicom. I ti si srećna. Ili mi se učinilo ? Češljaš mi kosu prstima dok brbljaš nešto veselo, od čega ni reč nisam upamtio. Šteta ...
Nakon što te bus odneo video sam te samo još dva puta, ako ne računam snove i slike sa tvog venčanja koje su mi poturene na uvid uz pogled ispod obrva i tek ugašen osmeh oko usana. Likovali su lokalni zvrndovi, mislili su da ću da ridam, šta li ?
A onda, vidim moju sestru kako me grli i plače ljubeći prazan levi rukav moje košulje, uz „samo kad si mi se živ vratio“. Plače seja jadna, a ne sme da mi kaže da se otkako sam otišao, u tvoj život uvukao nemir, a s njim i on – Elmer Davež, lokalni „milioner“, koji doduše ne poseduje palatu i jahtu, ali je njegov „diskretni šarm buržoazije“ učinio tvoju „nepodnošljivu lakoću izbora“ još lakšom. Luksuzna kuća na periferiji ili podstanarstvo ? KušEMdasi ili gradski bazen ? Toyota Land Cruiser ili Taxi ?
Ali ne, dušo, čaršija se večeras neće osladiti našom pričom. Znaće, ako povučem oroz, da to nije zbog sakatosti, posttraumatskog stresnog poremećaja ili kukavičluka, već zbog nas dvoje.
Zbogom „tetka”. Dosta je bilo.
*
Svratih pre neki dan do vaše radnje po neku robu. Miholjsko leto. Elmer za divno čudo beše uslužan i nenadrkan. Sa zadovoljstvom konstatovah da bi mu kapica rabina dobro stajala na dobrano proređenom skalpu i da će mu ogledalce uskoro biti obavezan asesoar kad pođe na pišanje.
A onda si se odnekud pojavila ti, vodeći klince za ruku. Kratak osmeh očima i konvencionalno „Dobar dan“, tek toliko da preparirani ništa ne primeti, ustostručili su vrednost moje odluke da spakujem „tetku“ nazad u futrolu pre deset godina.
Društveno-korektan eufemizam za "omatoriti". Fraza koja aludira na mnogo stvari, a ponajviše na lagani prestanak svake NEIZVESNOSTI u životu subjekta u bíti.
Jebiga - proš'o si detinjstvo, ranu, srednju i kasnu mladost, nekako si preživeo sve egzistencijalne stresove i zadatke koji su stajali pred tobom i sada te 'mesto novog poglavlja u knjizi sopstvenog života očekuje konačni - doduše ne i "momentalni";prim.lek. - epilog iste...što i nije tako loše kad razmisliš sa kojom si krmačom napisao veći deo pomenute. Au, kako kenjam...
S druge strane, pak, ono što postaje sve izvesnije i izvesnije jeste da ti, između ostalog, određeni organi više neće funkcionisati u ful modu, ali jedan mudar čovek mi je jednom preporučio ulje od semenki bundeve - cenim da ću ga poslušati. Nekada.
- Au, majku mu jebem da mu jebem!!! - Šta je sad, crni čoveče?! - Ma, 'teo sam da pomerim ovaj ormar malo, stalno ga očešem laktom kad prolazim...Al' neće da se pomeri, krv mu usranu, k'o da je zavaren za pod! - Zavaren si ti, Dragoslave, i to ohoho...Aman, bre, pre pet godina si već bio zaš'o u izvesne godine, ne mo'š čak ni stojka da podigneš, a ovamo 'oćeš nešto teže?! - E, idem sad odma' da napišem onaj epilog iz tela definicije! I da znaš - i ti ćeš da budeš u njemu, ščula?!?!
Pa znam, brate, jednostavno se probudim i raspoložen sam. Napolju je sunčano, kiša tim danom ne pada. Ukućani čavrljaju od ranog jutra, ni traga mrzovolji koja ih je pratila prethodnih dana. Auto je upalio iz prve, a i rezervoar izgleda puniji. Svaka pesma na radiju je moja omiljena, kako li samo znaju? Puštaju me da se uključim u saobraćaj. Nije ni gužva. Javlja mi se i sisata džogerka. Dobro, možda klima glavom u ritmu muzike iz slušalica, ali odbijam da poverujem. Pa petak je, pobogu, što se ne bi javila? Portir na poslu ne gleda propusnicu. Da zna srpski, sigurno bi mi zapevao: ''...danas te niko neće dirati, mali''. Ni šef se nije obrijao. Kolega menja firmu, pa mu pravimo prigodan ispraćaj. - ''Želim ti sve najbolje, Bred'', a mislim se: da li se zaista tako zove? Ko ga jebe, za kad mi treba? Petak je Bredli, teraj se u kurac, zabole me što si našao novi i plaćeniji posao, da li ideš na Bali u januaru i kada ti ćerka polaže ispit na flauti.
Sastanci su opušteni, danas se važne odluke ne donose. - Kakvi su planovi za vikend?, ljubazno pita direktor sektora. - Čekaj da preteram večeras, kontam, a kažem učtivo: ''Ah, znate kako je, porodične obaveze, kao i obično...'' Konju, tebi ću da kažem da ću pola subote da mamuram, a od pola da krenem da se popravljam.
Irkinja je u tesnom džinsu, a Indijka u kežual majici razdrljene kragne. Da, vidi se razdeljak, a ja volim čokoladu. Džejn će na pauzi za ručak u pab, pa ako sam raspoložen... Jok, ti si raspoložen, Džejn je bre prošle godine pojebala barmena u kold-rumu na šes' stepeni celzijusa, nalakćena na kartonske gajbe meksičke Korone! Dosta pre fajronta! A isto je bio petak, rek'o mi čovek.
Imejl u 4:58: ''Požuri po malog u obdanište, znaš da petkom ranije zatvaraju, imate večeru od sinoć ili naručite picu. Ja neću dugo, najkasnije do 11! Ljubim te... Mva :)''
Najviši stepen obožavanja epske fantastike. Kad ti se fantastika uvuče u svaku poru, pa dedu zoveš Izildurom, kad uđeš u kafanu, ne tražiš pivo ko normalan svet, nego vlasnika u poverenju pitaš - Krčmaru, si video Gandalfa negde, reko mi ovdi da ga čekam. Pa mu namigneš. Dakle, gubiš vezu između realnosti i onoga što to nije. I dok je zbog patrijarhatskih temelja na kojima društvo počiva za kuratu populaciju takvo ponašanje prihvatljivo, za žene nije.
- Đes matorej, kako je, šima? - O, Čičak. Eo niš, tamo vamo. Kotebe? - Nja. Kako cura, jebe li što? - E, ne znam, komi veruješ... - Kako? - Ma raskinuo sam tu vezu, ima dve nedelje. - Sporadi čega? - Sporadi toga što sam počeo da strahujem za svoj život. - Sereš da imala nekog džovana što te sad juri? - Ma jok, nego ti znaš da je ona malo fanatična bila za Igru prestola? Kurac malo, ludo bre! Upala mi neku noć u sobu premazana medom, kaže - Liži sužnju, krv ti jeben! Ja sam tvoja KALISI! Ja gledam štakojkurac, a ona brale dovati jatagan što mi prađed skovo da jurim cverglane po Krnjaku, pa kad me ošinu sa strane... Nedo bog nikom. - Au, matorej, pa šta si uradio? - Ništa, reko sam joj – Spakuj svoje stvari sve, odnesi poljupce sa mene ti. Malo joj teško palo, šta da se radi... - Ste ostali bar u dobrim odnosima? - Kaki kurac odnosi, nekoj dan mi stiglo pismo, kae – Moj Zorane, neka, neka, dugačak te arak čeka.
