Nesto sto u americkim filmovima,kada je meta glavni junak,nema ni jedan zlikovac. Ma koliko da treniraju u logoru/vojnoj bazi,pred americkim usamljenim junosom postaju nesposobniji od rahiticne babe u kolicima.Nepreciznost eksponencijalno raste sa povecanjem broja zlikovaca.
Nas junak upada u kolumbijsku vojnu bazu da bi spasao svet od nuklearne katastrofe. Iskace pred 20-30 vojnika i bez zurbe ih "renda" sa masinkom. Kolumbijci,jadni,potrosise milione metkova,ali oni skrecu pred harizmom i izrazito definisanim bicepsima naseg Dzeka/Dzona i padaju u obliznje zbunje dok on,posle 4-5 promenjenih sarzera konacno dize u vazduh postrojenje i odlazi kuci u zalazak sunca.Svet je ponovo bezbedan.
Po definiciji, askeza je dobrovoljno samoodricanje od materijalnih, telesnih i drugih ugodnosti, uživanja itd, a sve zarad duhovnog uzdizanja.
U praksi, Bog se fejspalmovao kada je čuo za ovaj pojam, jer se, je l' te, ispostavilo da je džabe dao muškarcu palamar da može 50 godina da jebe i da u tome maksimalno uživa i doživljava orgazme (što je jedan od najbožanskijih osećaja u zemaljskom svetu), ženi dao pičku (da može da uživa u višestrukim orgazmima po ceo dan, koliko joj duša ište, a ista nije sapun da se izliže, te ima veliki rok trajanja). Dalje, bog je darivao čoveku svinju, holesterol i jak želudac, da može da uživa u najlepšim ukusima, svetovnoj ambroziji; dao mu je ruke da sebi stvori stvari koje će mu pomoći da još više uživa - alkohol, drogu, rokenrol i ostalo, a pojedinci su uprkos tome odlučili da apstiniraju.
Asketa: Bože, posvetio sam ceo život aksezi i duhovnom životu, sad kad sam umro, spreman sam da zadobijem unutrašnji mir Carstva božjeg!
Bog: A ko ti je rekao da to tako funkcioniše?
Asketa: Pa, čitao sam u knjigama... Rekli su mi u crkvi...
Bog: E, pa, zajebao si se, sinak. Duhovni svet nije za smrtnike. Ti si svoj život promašio. Za smrtnike je da polome kurac od jebanja, da prde i podriguju od dobre hrane i da padaju u nesvest od pića. Žao mi je, ti ćeš u sledećem životu biti krava.
Acketa: Alialiali!
Bog: Nema ali! Ajd' uzdravlje!
----
Nikola iz ''Mi nismo anđeli 1'': Bože, je l' idem u pakao?
Bog: Kakav, bre, pakao? To uopšte nije usput. Ti si moj čovek. Sedi da popijemo.
Prslost donjih i srednjih slojeva. Pucanje čoveka po šavovima, paranje duše i pantalona na dupetu, padanje u sivi belutak zbog besparice, stresa, usamljenosti, neshvaćenosti..Manifestuje se na razne načine, u raznim vidovima, na raznim mestima. Nešto kao odosmo u kurac polako.
- Pre neki dan ulazim u osmicu, iako izbegavam sve vidove gradskog prevoza. Autobus polu-pun, tajac, svi ćute, niko se ne smeje, niko nije namršten - kamene face tupih pogleda. Nakon dva minuta tišine koju nije narušilo ni jedno bezazleno nakašljavanje, devojka otvara torbu, vadi melodiku, i kreće da svira "Hej Sloveni".
- Medjugradski bus, linija Šabac-Beograd. Posle deset minuta od polaska kondukter kreće da pregleda karte, dolazi do čoveka koji spava:
- Kartu gospodine..
- Kartu..Čekaj..Ne znam gde je. Dajte mi jednu do Šapca.
- Sad smo krenuli iz Šapca.
- Aha..A gde idemo?
- Idemo za Beograd.
- Aha. Dobro dajte mi jednu do Beograda.
Skontao sam da dosta često, dok par ljudi čeka na semaforu - ako prvi do puta ne krene čim se upali zeleno, uglavnom niko ne kreće. Jednom sam namerno čekao pet sekundi i svi su stajali, niko nije ni primetio..Polako ali sigurno, postajemo ovce.
