Prslost donjih i srednjih slojeva. Pucanje čoveka po šavovima, paranje duše i pantalona na dupetu, padanje u sivi belutak zbog besparice, stresa, usamljenosti, neshvaćenosti..Manifestuje se na razne načine, u raznim vidovima, na raznim mestima. Nešto kao odosmo u kurac polako.
- Pre neki dan ulazim u osmicu, iako izbegavam sve vidove gradskog prevoza. Autobus polu-pun, tajac, svi ćute, niko se ne smeje, niko nije namršten - kamene face tupih pogleda. Nakon dva minuta tišine koju nije narušilo ni jedno bezazleno nakašljavanje, devojka otvara torbu, vadi melodiku, i kreće da svira "Hej Sloveni".
- Medjugradski bus, linija Šabac-Beograd. Posle deset minuta od polaska kondukter kreće da pregleda karte, dolazi do čoveka koji spava:
- Kartu gospodine..
- Kartu..Čekaj..Ne znam gde je. Dajte mi jednu do Šapca.
- Sad smo krenuli iz Šapca.
- Aha..A gde idemo?
- Idemo za Beograd.
- Aha. Dobro dajte mi jednu do Beograda.Skontao sam da dosta često, dok par ljudi čeka na semaforu - ako prvi do puta ne krene čim se upali zeleno, uglavnom niko ne kreće. Jednom sam namerno čekao pet sekundi i svi su stajali, niko nije ni primetio..Polako ali sigurno, postajemo ovce.
Da, semafor, nekad bude tih momenata, svi onak gledamo jedni u druge... Kao da su nas oni iz MIB zaslepili...
Много патетишеш из дефиниције у дефиницију. Али ова ми је океј.