Kmet u epohi prosvetiteljstva i kapitalističkom društvu u Vojvodini, sve do pojave partizana '45. Čovek koji traži od veleposednika dozvolu da se nastani na njegov salaš i da mu obavlja sve poslove, od brige za stoku na imanju, preko održavanja čistoće istog pa do, naravno poljoprivrednih radova (oranje, taniranje, setva, žetva...) Za svoj rad dobija stan, jednu baštu koje može da obrađuje kako želi, 2 svinje godišnje, dozvolu da gaji kokoši ili drugu perad na svom delu salaša, ugovoreni deo kukuruza ili pšenice šta god se skidalo sa njive, dve litre mleka dnevno ako gazda ima krave, ogrev...
Sa salaša može da ode kad god poželi, ali već tri porodice čekaju da se ubace na njegovo mesto. Radno vreme je 24 časa, a mogućnost nepotizma, tj. nasleđivanja radnog mesta sa oca na sina je nešto što dolazi kao nagrada, recimo poput penzije.
Partizani su taj vid radnog odnosa zabranili nazvavši ga robovlasničko iskorištavanje. Danas više ne postoji. Danas imamo dužničko ropstvo.
Izraz se koristi i danas za sve najamne radnike u toku sezonskih poslova u poljoprivredi.
- Znaš onaj salaš prema reci? - Aham. - Vratili su zemlju starim vlasnicima, a moj je pradeda tamo bio poslednji biroš. - To mora da je strašno bilo... - Nemam pojma, evo baš nešto računam. Moja plata 25 iljada, 300 iljada godišnje. 300 dinara kilo žive vage tovljenika - 60 iljada, 100 dinara mleko puta 365 pa puta 2. Daj mi digitron. 73 iljade. Stan, recimo, 100 evra da ga iznajmiš. 150 iljada. Dakle sve ukupno 283. I još sam 17 iljada u plusu. - A ogrev?
Nebeska pojava koja je odvajkada raspaljivala maštu onih koji maštu imaju. Pokušavajući da protumače poruku belog traga na beskrajnom svodu, razne kulture su ga različito čitale. Danas je preovladalo materijalističko tumačenje, pa će samodovoljni Zapadnjak, videvši zvezdu repaticu (kometu, padalicu), gramzivo pomisliti ili reći: "Make a wish!". Poželi nešto novo iz kategorije "Must have", da bude samo tvoje, da utoliš tu neutoljivu glad za posedovanjem bar do sledećeg "Must have" oglasa. A Srbin? Srbin će reći nešto što dvodimenzionalnim umovima, uronjenim u materiju, zvuči kao nerazumljiv sklop reči. Kazaće: "Za grm, brale!". Kakav sad brale, za koji grm? Bez brige, zna ko treba da zna: onaj koji je rekao, onaj na koga se odnosi i Bog, kome su te reči mile. Jer Srbin vekovima i pokolenjima veruje da zvezda repatica oglašava da je upravo tog trenutka, negde na svetu, neki nepravedno zatočeni sužanj utekao iz tamnice. Pa, ne mogući da mu konkretnije pomogne (jer ne zna ni ko je begunac, ni gde se bekstvo dešava), on mu, ozarenog lica, misaono upućuje savet: "Za grm, brale!". Il'za trn, il' za grm, skloni se pred poterom.
Pre neku noć, na vedrom nebu se ocrtao beli trag. A ja sam ga video. Iako gravitacija odavno vuče pogled nadole, još uspevam da se podsetim kakva sam vrsta živog bića, još uvek čelo traži da bude usmereno tamo gde treba - pravo i uvis, a ne u zemlju. I video sam beli trag na nebu, otpratio ga u svoj njegovoj raskoši. Pre nego što je ono racionalno u meni stiglo da reaguje: "Ma daj, zar ti stvarno veruješ u...?!", ono iskonsko je uradilo svoje: "Za grm, brale!", prošaputah, radujući se onako kako to samo dete ume. Beži, sklanjaj se, i znaj da za tebe navija čitav kosmos, na čelu sa samim Bogom, kome su te reči mile, jer je bezbroj puta pokazao da, kada ga ljudi primoraju da se svrsta na stranu progonjenog ili progonitelja, On uvek izabere onog prvog.
06:30 Kec pali iz prve. 06:45 Stigao sam na posao 15 minuta ranije. Sačekala me kafa na stolu. Sunce greje, a 4. je novembar. Nikolić je predsednik Srbije. Amerika je pred bankrotom. 08:00 Neko kuca. Ulazi prva stranka za danas. - Dobar dan, gospodine. - pruža mi kesu sa 200 grama kafe i jednom čokoladom. - Dobar dan i Vama gospodine. Ne mogu da primim Vaš poklon, u suprotnosti je sa mojim moralnim kodeksom. To je mito. - Aj ne zezajte! Mito bekrijo! - smeje se on. - Danas mi je lep dan, nisam čekao ispred Vaših vrata, pa reko` da častim. - Lepo od Vas, ali nema potrebe, nema gužve jer naši građani sada sve završavaju putem mejla. - I ja bih, ali tek što sam kupio novi Delov laptop, pa dok mi instaliraju sve što treba. - Neka, neka, u zdravlje da koristite. Kojim poslom Vi kod mene? - Treba da uknjižim ovu parcelu na svoje ime. To mi je od pokojnog oca ostalo. - Pruža papire. - Izvolite, sedite. Da pogledamo... Aham... aham... Vila od 500 kvadrata? - Jes`, moj je otac bio gastarbajter, zido je iz ljubavi. - I bazen od 100 metara. - Volo da pliva. - Ekstra... Meraklija. Dobro... Evo ovako... Da bi ste ovo uknjižili na sebe, potrebno je da platite taksu od... Prekide me čovek: - Evo, uplatio sam - pruža uplatnicu. - Dobro. To je jedan korak. Očeva umrlica je dokaz da je on zaista umro. Nju ćete izvaditi kod... - opet me prekide: - Evo umrlica. - pruža dokument. Već ga gledam malo čudnije. - A... Vaša majka, odnosno njegova supruga je naslednik u slučaju smrti supruga. Jel ona živa? - Nije, ona je umrela pre desetinu godina. - ``Tu sam te čekao`` - mislim se u sebi. - Moje saučešće. Ipak i za nju nam treba umrlica, kako ne bi bilo... - maše papirom ispred mene. - Eve majkina umrelica. - Dooobrooo - sad već ozbiljno sumnjam da me neko od kolega zajebava sa skrivenom kamerom. - Gospodine, možda ću biti indiskretan, ali otkud znate šta ste sve trebali da donesete od dokumenata? - Pa, pročitao sam na oglasnoj tabli. - Gde? - Pa ovdena, ispred kancelarije. - Baš baš ovde? - Baš! - Zezate Vi mene! - Ne bih ja, očiju mi, tu sam pročitao. I dalje sam u neverici. Jbt, ovaj ima 3 od 4 pogotka. Do ovog nivoa još niko nije došao. Ali, kao u Donki kongu, Kraljicu igrice još niko nije prešao. - Dobro... lepo je sve ovo što ste skupili, nego, poslednje pitanje i doktorirali ste na mojoj katedri - imate li brata ili sestru, odnosno još nekog naslednika ovog lepog bogatstva? - Imam 2 brata i sestru, `vala Bogu! - To je dobro, ali ujedno i loše... - Preplavljuje me onaj čudan osećaj kada se osećam lepo što ću nekome da saopštim nešto ružno, iako znam da sam đubre, ali jače je od mene... godine rada su ubile ono malo čoveka što je bilo u meni. - Kako to mislite loše? Šta je tu loše? - Kako da Vam kažem... I oni su zakoniti naslednici imovine, pa sve ovo morate da podelite na 4 dela. To znači godine suđenja, procesi, onda deoba jedne WC šolje na 4 jednaka dela, svakome po 25 meteri bazena, snajke će se hvatati za kose, zetovi će lomiti ruke i noge... jednom rečju - grom i pakao! Čovek me gleda sa smeškom na licu. - Toj se neće desi! - gura mi papir pod nos. - Šta je ovo? - Saglasnost ostalih naslednika da se odriču imovine u moju korist. - Zezaš. - Jok ja. Zagledam papir. - A gde je pečat? - osmehujem se. - Na drugoj strani. - popiša me. - Ono jes... - zagledam ga. - A jel pravi? - Najpraviji koji postoji. I dalje zagledam pečat. Uzmima lupu... Ma meni ovo smrdi... - Overeno u sudu? - Da! - ZAJEBAVAŠ!!! - Ne, bre, sve po propisu. Okrećem se nervozno na stolici. - Milovane!!! Milovane!!! (taj radi u kancelariji do moje, jedan drkadžija geometar koji ne može da potrefi ni vrata koliko je pijan rano zorom, a kamo li da premeri teren kako treba)- derem se kao magarac. - Što me zajebavate? Pa nije prvi april, nije mi ni rođendan... - Ko te zajebava? - Začuđeno će čovek. - Reci rode ko te je nagovorio na ovo? - Niki bre, došo sam da završim poso ko svi ljudi. - Ko je Niki? Nikola? Jao pizdooooooooo! (Nikola je mastiljara pravnik od preko puta, inače veliki zajebant)- Derem se i dalje. - Nikola, dosta sprdnje! Pa ljudi čime sam ovo zaslužio! Ajde, ajde izađite! - Kuj da izađe gospodine? - Pa ovi tvoji što teraju šegu sa mnom. Samo da još iskoči i Karamela sa onim pederskim kačketom pa da vas sve pobijem. - Ja ne znam o čemu Vi pričate, ali ako može, ja bih da mi ovo obavimo pa da ja idem mojim poslom. Trgo sam pola čaše viskija što mi onomad doneo gastoz Majkl Jovanović kada je vadio dokumenta za svoj aerodrom u sred sela bez struje. - Ja ne mogu da verujem... Jel Vi sigurno niste iz ekipe što radi skrivenu kameru? - pitam u neverici. - Aman, pa nisam, čoveče, došao sam samo da uknjižim ovo. Lupam mu pečate, kao u snu, kao u magnovenju. Na ovome svetu mogu da kazem sto se desava, to nije istina.. mislim na ovome svetu sto bi naglasio da propaganda sto vecina kazu da o ovome, nije istina. Gubim se. Čovek uzima svoje papire i kreće ka vratima. - Čekajte! - vrištim uspaničeno. - Da? - Čekaj rode, ima još nešto. - Koje? - Fali ti jedan papir. - Koji papir sad, kad sam sve doneo? - Evo ovaj - vadim iz ormara najskuplji visiki iz svoje kolekcije donacija mitomanskih stranaka koje su htele preko reda i preko zakona da im se sredi pola metra jebene njive ili neki usrani kamen međaš oko koga se mrze i kolju sa rodbinom i komšijama već vekovima. Flašu uvijam u šareni papir i pružam je čoveku. - Hvala, niste trebali. - ljubazno će on. - Ne, Vi niste trebali... da dolazite. Niko mi neće verovati u ovu priču. Jel mogu da Vas zamolim za jednu zajedničku sliku, da je uramim? - Naravno! - Ptičica!
Definicija nije napisana ni za jedno takmičenje, budući da Granjka nema pristup nigde osim u Katastru. I ima sudsku zabranu na Milevu Jović iz Poreske Uprave, za prilazak na 200 meteri.
Uzvik ohrabrenja koje uglavnom stariji bebopazitelji upućuju malom detetu koje je upravo overilo beton ili sličnu tvrdu podlogu, a sve u cilju instant odagnavanja straha, skretanja pažnje i prevencije epske dernjave. "Nije ti ništa, dobar si", u ambalaži zvonke pohvale.
:klinac geknuo sa tobogana, prisutni: stariji burazer i askurđel: - Braavoo, blago dedi. Ništa, ništa. Bravo! - Deda, šta bravo, jebem ti pejsmejker, vidiš da se ispresavij'o ko svastika!? Simo, kaži nešto! - 'De bre vidim, levo 23%, desno otvaram samo pred penziju. Tovari brata u kolica, idemo... Bravooo, dedino.
Plećat muškarac u ranim četrdesetim, oštrih crta lica i strogog pogleda. Potomak poginulog solunskog borca od koga je naslijedio brigu o porodici. Služio je vojsku Kraljevine Jugoslavije, u kraljevoj gardi. Vratio se na svoju rodnu grudu, oženio se, nastavio da proširuje imanje i postao oslonac - gromada od koju se vihorovi lome.
Ima jedanaestoro djece, i sva su sita i obučena. Naučena da poštuju starije i naučena da rade od malih nogu. Vaspitava ih savjetom, prijekim pogledom i psovkom, ali i tvrdim, seljačkim dlanom kada mnogo zgriješe. Onda udara, ali to radi da kazni - ne i da ponizi. Biće mu zahvalna kasnije.
Školuje i ženski djecu, iako po selu pričaju kako u školu idu samo kurve. U glavi mu se tad stvori slika njegove ponižene sestre i smijeh činovnika jer je umjesto u sresku kancelariju potrefila u klozet ne znajući da pročita natpis na vratima. Zakleo se da se njegovim curicama to neće desiti.
Domaćin je u svojoj kući i o svetom Stefanu pred goste iznosi slavski kolač. Iako je srednji sin, braća ga smatraju glavom porodice. Starijeg je izvadio iz kockarskih dugova, a mlađeg nekoliko puta spasio seljaka kojima je kidisao na kćeri i žene. Bio luda glava, ali ga je prošlo. Sad su obojica ugledni i poštovani - ljudi za primjer.
Pobožan je i ne propušta crkvenu službu. Slavi slavu i posti uz poste. Uveče, prije nego ugasi svijeću, pred spavanje naglas, da svi čuju, izgovori Očenaš, a zatim i njegovu ličnu molitvu koju kao mantru ponavlja kako bi je urezao djeci u sjećanje i prenio kao zavještanje budućim naraštajima.
Bože me sačuvaj zla časa i rđava glasa velikoga duga i rđava druga.
-Joj Majooo, ubićeš se, uzela sam onu tvoju žutu suknjicu za vikend, trebala sam da te pitam, izvini, jel se ljutiš? -Opušteno... -Iiii, ovaj... i zakačila sam je negde pa se malo pocepala preko celog dupeta, izviiiniii.... Nisam namerno majke mi, jel se ljutiš? -Opušteno...
Možeš da isteraš mene iz sela, ali selo iz mene, nikada.
I zato nikada neće bedni Čivas da mi bude bolji od domaće rakije. Nikada neutralna pavlaka sa 0.0001% masti da mi bude bolja od kajmaka. Gorgonzola sa plemenitim sranjima koja se zelene nikada neće da zameni sir što ga pravi baba. Nikada neće da mi bude draža pačja džigerica od jagnjeta sa ražnja. Ni jedan Kjanti ne može da se poredi sa domaćim vinom iz pradedinog bureta. I nikada ni jedan klub sa takozvanim "kvalitetnim pičkama" neće da zameni kafanu sa konobaricom koja ima velike sise i jednu kraću nogu. Da ne pominjem makijato i tursku sa ratlukom.
Jebiga. Nije to pitanje kvaliteta, već porekla. Hteo ne hteo uvek će da mi bude draže ono uz šta sam odrastao. Nema tu nekih komplikovanih i zamršeniš psiholoških sranja, jednostavno tada nisam mislio ništa kao som jer problema nisam imao. Tako da me ti mali detalji vrate u to nekada, kada je život bio lakši. Nije da je sada težak, ali baš je bilo lepo ne misliti ništa. Čini mi se da sada kapiram one što kmeče za Brozom, jeb'o ih on u dupe komunjarsko.
Nije to patetika, nostalgični proser uz peti vinjak, srpsku zastavu i četničke pesme dok u pozadni Žika Seljak nagovara mlade bračne parove da prodaju tetkinu garsonjeru i vrate se na selo, to je samo realno stanje stvari. I mislim da ne važi samo za mene, seljaka, nego za sve. Verovatno nekome smog Londona nije isti kao onaj u Beogradu ili nekome možda nedostaje pančevački zagađen vazduh. U suštini gde god da si rođen to će te pratiti dok si živ. I to je to, povuče me rodna gruda u svačemu. Više volim da kroz prozor vidim brda i planine nego ravnicu, svaka reka po nečemu liči na Moravu a svaka šuma podseti na Šumadiju.
3... Čovjek čije su ime klinci izgovarali često i olako koliko i riječ „boem“, kad bi se sa terena preselili u kafane, ne znajući da, i za jedno i za drugo, treba mnogo više rada i odricanja. Još jedan koji se nije uklopio u šampionsku viziju KK Crvena Zvezda, i proglašen netalentovanim. Neki zbog ovakve odluke KK Crvena Zvezda Sudbinu nazivaju kurvom, a neki samo misle da je obična bolest u pitanju. Otišao čovjek u KK Partizan, i objasnio neke stvari. Nema potrebe za statisikom i brojem medalja, trofeja i ostalih kurčeva, niti je potrebna gomila novinara i komentatora koji sline za njegovim potezima, dovoljno je bilo gledati ga da bi se shvatilo koliko je veliki igrač bio. Nažalost, neki su osuđeni da poslije njega kasnije gledaju Markovića, Teodosića...
2...U prvom redu, uloga pleja je da razigarava saigrače i da ne sere previše, a velikog igrača da iskoči kad je najteže i težinom svojih muda prebaci težinu situacije u svoju korist, te izađe kao pobjednik. Sale Nacionale je to radio.
Istanbul, devedesdruga. Partizan – Huventud. Uhvati čovjek loptu nekoliko sekundi prije kraja, otrči do protivničke trojke i pogodi u posljednjoj sekundi. Prosto k'o pasulj. On je to radio tako da se činilo da je samo potrebno izaći na teren i biti šampion. Od NBA zvijezda razlikovalo ga je samo što ima više kose na glavi pa je uskoro i taj problem riješio.
Devedespeta. Ukinute sankcije. Evrposko prvenstvo. Jugoslavija- Litvanija. Finale. Strp'o čovjek 20 i po koševa, trojke 9/12. Drugim riječima, natjerao Litvance da mu se previju preko koljena, skinu gaće i dobiju po guzici.
Poslije OI 1996 i srebrne medalje, otišao u Portland i ubrzo se vratio. Nakon 8 utakmica, skontao je ono što Darko Miličić još uvijek ne konta,i neće ni skontati. Želio ja da igra košarku a ne da sjedi na klupi i bude glupi Evropljanin kojeg će trener ubaciti samo kad treba nekom rame izvaliti u odbrani. Želio je da on bude taj kojeg će svi željeti da zaustave. Nije želio da Sudbinu samo nazove kurvom i odustane i uhvati se prvog šatora pod kojim pjeva Maja Marijana. On je zgrabio Sudbinu, navio je preko stola, pokido košulju, jednu ruku metno na sisu, drugom pokid'o gaće i zabio do jaja.
Cijevi pušaka još se nisu ohladile od krvavog rata, a Jugoslaviju i Hrvatsku Sudbina je natjerala opet da ratuju, srećom, na parketu. Iako smo ratom rekli šta mislimo jedni o drugima, ostao je utisak nedorečenosti koji je trebalo ispoštovati. Rimac. Tri slobodna. 62-61. Đorđević. Uhvati čovjek loptu nekoliko sekundi prije kraja, otrči do protivničke trojke i pogodi u posljednjoj sekundi. Prosto ko pasulj.
Postao je i svjetski šampion, i trener, i na oproštajnoj utakmici pogodio trojku u posljednjoj sekundi, i mnogo toga još... I ko zna gdje mu kurva Sudbina sprema novu zamku, nije ni bitno, kladim se na njega.
1... Heroj. Ideal kojeg ova balavurdija nije dostojna, a kada to shvate, i počnu da rade k'o u rudniku, onda će od naše košarke da bude nešto.
