Окрајак

Zidarsko penkalo i mastilo. Hleb i so Crnotravca od zanata.
On će ti napraviti kuću, a ti se postaraj da je pretvoriš u dom.

Tiosav zapali cigaretu. Povuče dva dobrana dima, te je zadenu u uglu usana. Dok je ispuštao dim kroz nos, savi se da fanglom zahvati novu turu maltera iz kofe koju prinese mlađani pomagač. Na vrh mistrije uze sloj sive smese, koja iskusnim forhend-slajsom već sledećeg trena prekri deo crvenog bloka na, do tada, golom zidu. Voleo je Tiosav da malteriše unutra. Vreme napolju mu ne može ništa. To mu je uža specijalnost. A kad Tiosav operdaši, nema te libele čiji će mehurić dotaći crticu.

Dok otresa pepeo sa do pola izgorele cigarete, priseća se zidova koje je ozidao i izmalterisao za protekloh 40-ak godina majstorisanja. Namršti se pri pomisli na neuke, austrijske gastarbajtere, koji su se tvrdo pogađali za cenu i cepidlačili na materijalu, uzimali beočinski cement umesto onog iz Popovca, i vadili pesak iz Mlave, umesto iz Morave, kako je bog rek'o.
Seti se i svih jebozovnih gazdarica koje mu nadgledahu radove, i kojima on nadgledaše ritmični rad dojki dok ih uzimaše otpozadi.
Priseti se svih zidova koji povukoše vlagu i svih pomoćnih radnika koji ne mogaše da isprate njegov ritam. Seti se betonskih zgradurina u kojima on ne bi živeo da mu ih cele daju za džabe, i oseti na čas onu istu depresiju koja ga obuzimaše dok ih je radio. Seti se sijaseta još neobučenih košulja kojima je darivan pri postavljanju krovova i ispijenih polulitarskih piva za svaku nalivenu ploču.

Dim iz cigarete koja ogoreva mu je išao pravo u nos i kao da je objedinio dim koji suklja iz svih onih odžaka koje je ozidao od vatrostalne opeke, i oseti neopisivu sreću što je toliko srećnih domova on direktno proizveo. Pomisli koliko se parova u njima skućilo i beba rodilo i prohodalo, koliki se rab božiji tu sakrio od kiše i mraza snivajući snove o boljem sutra, dočekujući tako sudnji dan.

Sa osedele glave skide svoju plavu, majstorsku kapicu, te od rada ispucalom rukom obrisa od sunca i godina izborano, znojavo čelo.
I bi mu neopisivo milo zbog svoje karijere koja se bližila kraju. U zanosu otpljunu dogoreli pikavac i od srca poljubi fanglu, pa mistriju, tim redosledom. Par zrnaca peska mu završi među zubima.

- Mrsnije malo taj malter, sinovac, nemoj da ti ja dolazim tamo! - razdera se Tiosav iz čiste navike, razvuče osmeh, te zapali novu cigaretu.

МБМиле Бубрег · 2. maj 2013.💬 14446

Najaktuelnija srpska samoobmana.
Tradicionalno “neka bude što biti ne može” prepakovano u odoru ljigave dnevnopolitičke parole.

Nudeći vešto projektovanu i savršeno tempiranu laž da je moguće ne prodati kosovski mit a kupiti ulaznicu za podelu mitskog zlatnog EU runa, promućurni strip junaci koji vladaju Srbijom vešto sebi kupuju vreme za još jedan krug samoubilačkog srpkog političkog ringišpila.

U vremenu kada je Srbija doterala od Cara Dušana Silnog do duvara sadašnjeg bednog, kolektivni srpski duh, u ogromnom strahu da se suoči sa istinom da je sjebo sve što se sjebati dalo, postaje lak plen profesionalnim varalicama – političkim opsenarima koji, manipulišući tim strahom i duboko ukorenjenim srpskim šizofrenim i infantilnim crtama, nude ono što Srbinu treba: laž da ništa nije izgubljeno, da je i dalje moguće sve dobiti, da spasa nam ima i kad propasti hoćemo, da smo najači kad najteže je i da ćemo u zaustavnom vremenu očas posla nadoknaditi tih pet, šest golčića manjka, da je moguće pojesti oba plasta sena i ne crknuti od gladi kao Buridanove magare i da smo na samom kraju kraćeg lošeg perioda od stotinjak godinica i da eoni srpske renesanse samo što nisu ...
Cijena, prava sitnica – glas na izborima.
Ukoliko se logika, Ustav, realnost... ne slažu sa ovom utopijom - utoliko gore po njih.
I tako se Sorabi i njihove vođe,u sreći i veselju spremaju da mučenu Srbijicu udaju za đuvegiju iz Brisela, onog istog koji joj nogu amputirao 1999., a koji će joj za svadbeni dar zlatne cipelice darivati. Nogu će joj, naravno, vratiti, a kao bonus daće nam i Augentalerovu. Nebo će se otvoriti, car će Lazo sa Fileom rujno vino piti, a Obilić rasparat' utrobu djeve Eštonove, sve na radost Tači barjaktara...

Srpsko političko biće pod totalnom anestezijom ove bajke – snom mrtvijem spava.

Buđenje iz bajke “i Kosovo i Evropa” u realnost “Nit Kosova nit Evrope” biće gadno. U pičku materinu gadno.
Ko ga jebe – nije nam prvi put.

Što voli Srbin sebe da laže, čudo jedno!
Lakše mu da primi ladan kurac u vruće dupe nego da istinu u oči pogleda. Voli da misli da „još se nije rodio ko je Srbina zajebo“ pa takav neprejebiv očas umisli da ako on srdito kaže „ma šta kurac realnost, nataknem je na ovaj moj nadrealni“ da će se stvarnost povući postiđena i izjebana.
Hoće Srbin i ženu i švalerku, I Mamon i Nomokanon, i da se jebe i da mu ne uđe, i platu i da ne radi, i da klinke jebe i da nevinu ženi, i Ratka Kandića i Natašu Mladić, i da potroši i da mu ostane, I da jebe kadinicu i da kadiji piše molbu da bude zamenik sudije i tužioca, i Agape i Farmu, i Tita i Dražu, i da se ne muči i da nauči, i Slavu i Partiju, i da se ne bori i da pobedi, i Svetog Savu i Satana Panonskog, i da pretekne i da slavno pogine, i Ruse i Pruse, i azil za pse i svinjokolj, i Legiju i Zorana, i rat i pakt sa Nato paktom, i 1244 i 1389, i Silvanu i Nirvanu, i na istok i na zapad na sever i jug , i Kosovo i Evropu...

A šta ako uspemo, ako bude što biti ne može? U Londonu muk, jebo te...

DIdirector© · 3. maj 2013.💬 509913