Teniski "slengovi" za *smanji s drogom čoveče*. Niko nije dokazao al' ja kad kažem...
- Nadala muči povreda kolena!
Iza zatvorenih vrata
- Gospodine Nadal, pozitivni ste na neke droge! Šta ćemo? Ipak ste vi prvi čovek na listi! - Šta? Ko? Nisam pio konjsku spermu! Ko vam je rekao? - Ajd malo da odmoriš zbog kolena i nama iz antidoping komisije po jedan sedmodnevni Dubai! - Kol'ko? - Jedno tri meseca! - Aj' može, taman sam planir'o da udaram temelj za štalu na Maljorci! -------------------------------------------------------------------------------------------------
- Novak propušta Madrid!
Iza zatvorenih vrata
- Dobar dan mister Đoković N0L1! - Pomaže Bog! - Šta kaeš? - Pomaže Bog kasam reko! - Postoje sumnje da srčete neke preparate preko srkalice u hiperbaričnoj komori kad se izjednače pritisci i naše aparature ne mogu da izmere te droze, al znamo da si lud od droge jer posle šest sati trčiš k'o izludio jebo te ćaćin ćaća! - Hahahhahah....ja sam Supersrbin, a mi imamo snage! Srbija majka! Srbija do Tokija preko Milvokija! Daj 'vamo telefon da ti se potpišem ovim markerom na taj tačskrin! - Gospodine Đoković, ajd da ne komplikujemo! Šta kaeš da malo odmoriš od tenisa, koju sedmicu, jebiga brate, kad bi ti zamrznuli krv i prodavali k'o tabletice moremo dve Holandije da nadrogiramo! - Ajde važi, odmoriću malo, piši povreda šake tamo! Taman da idem s Jelenom na kurs za žene trudnice superjunaka! Neću da mi se dete pati i radi u piceriji k'o ja onomad! - Smanji z drogom Nole! - Nie problem!
Manja svota novca koja ti dodje u pravom momentu, baš kada si načisto ostao bez love. Milija ti je od svake zamašne sume novca koju zaradiš kad si finansijski situiran.
Čovek otvori novčanik iako unapred zna da je prazan i da je u malom džepiću novčanika samo nekoliko zvečećih moneta, nedovoljnih i za kupovinu žute štampe. Beznadežno kopa po fiokama gde je nekada davno ostavio neka sredstva za kafanski crni fond. Nema. Više ne može da se seti da li je potrošen u kafani ili ih je ona beštija od žene pronašla i nenamenski utrošila za namirnice. Vreme ističe. Još pet-šest minuta i beštija će tražiti da pre polaska na posao ostavi par hiljada dinara za redovne potrepštine za taj dan. U glavi počinje da pravi spisak mogućih kreditora. Od koga zajmiti sredinom januara? Zvoni mobilni: kum Janko. Ajde da se javi, mada od kuma nema vajde, nema za šta kuče da ga ujede. I u kafani se uvek žicari i šljamči uz njega. Ali izgleda da kum Janko nije kasno stigao na Kosovo. Sluša i ne može da veruje: "Zdravo kume, do juče nije imalo za šta kuče da me ujede, al' od juče je druga situacija. Tu sam u prolazu, pa rek'o da ti konačno vratim onih 70 evra što ti već nekoliko godina dugujem, ako si kući da svratim?" "Svrati kume moj najdraži, evo reći ću Milici da pristavi kafu, nema problema za dug, znao sam ja, kum nije dugme." Po završetku razgovora još nekoliko minuta stoji kao hipnotisan. Nije nešto, ali fina je to parica, baš u pravo vreme.
Sve unosniji razlog da žene krajem marta pohotno naskaču na svoje muževe.
- Gospođo, zašto opet vrištite? - Porađam se, doktore, osećam kako je krenulo! - Nije krenulo, bili ste pre par minuta na već šestom pregledu danas na vaše insistiranje. Uostalom, zašto ste vi uopšte primljeni sinoć? - Pa pukao mi je vodenjak. - Nije, dežurni doktor je rekao da ste prosuli IndoMie supu po gaćama, a da pritom ni nudle niste očistili. Čak je prepoznao da je goveđa. Nije mi jasno zašto vas je i pustio da prođete prijem. - Nebitno, ali ipak sam tu, hehe. Pardon, nisam se smejala, osećam bolove, vreme je, verujte mi. - Nije vreme, nema osnova za porođaj, beba nije ni krenula. Zaboga, pa vaš termin je pred kraj januara! - Kako nije vreme, kad je Siniša već dole sa ekipom Studija B? Ostalo je sat vremena do Nove godine! - Koji Siniša? Gradonačelnik?!? - Da. I nebitno je, seci me, izjasnila sam se da želim carski rez. - Ali beba je visoko, skoro ispod grudi! Opasno je i za vas i za dete! - Ma baš me briga gde ćete da sečete pa sve i da čestburster ejlijena izvučete odatle, ali onih 300.000 dinara mora da bude moje! E, i da gledate na sat samo da taj trenutak bude bukvalno par sekundi iza ponoći, ljubim vas. Može, a? Šta me gledaš, zovi anesteziologa!
Još ni Zornjača svoje lice pokazala nije, razbudio me otac, blagim ćuškanjem i nežnim gunđanjem. Ispod medveđe kože se iskobeljah, još topao od sna, a on je stajao preda mnom, obučen u kožuh, u debelim valjenkama, držao je topor u snažnim rukama. Prvi put u branje hrasta! Koledo je danas! Trebalo je dočekati Svarožića, mlado Sunce što se vraća! Skočio sam, džarnuo vatru, mali Domaći zapištaše i poleteše na sve strane. I ja navukoh kožuh, valjenke i ušanku, u tren oka zagazismo u celac. Otac je dugo prtio, a ja za njim skakutao. Pomolih se Morani da nas pusti do dubrave – jer zaista, dizao se hladan jutarnji vetar i vejavica – i Lesniku, da nas unutra primi, zaštiti i oprosti uzimanje drveta. Obećah mu žrtvu, meda, voska, kolača, prineću pred njegovim kipom, jer on je zaštitnik našeg roda… I zaista, dok stigosmo u dubravu, vetar i vejavica prestaše, oblaci se prorediše, i ispred nas hrastić je stajao, obasjan jedinim zrakom Sunca koji se probijao odozgo pa sve do Matere Mokre Zemlje. To je bio znak. Otac reče: Pazi, sine! Jednim udarcem! Inače, neće na dobro izaći. Zamahnu teškim toporom, i hrastić se zatrese, pade postrance, a topor se odbi, i oca po nozi okrznu. Priđoh stabljici – visila je na još dva-tri vlakna. Pogledah oca: niz prosečenu nogavicu mu je curio tanak trag krvi. Otac se namršti i pritisnu rukom ranu. Obuzeti strepnjom i moleći se Bogovima, krenusmo natrag u selo, noseći drvce. Iz daleka, primetismo da nešto nije u redu. Rezak miris dima štipao nam je nozdrve, a u daljini kao da se čulo pucketanje vatre, zapomaganje žena, njištanje konja. Malo bliže, mogli smo da ugledamo crvene vrele petlove kako skakuću po krišama naših izbi. Selo je bilo napadnuto, kipovi oboreni i spaljeni. Tamo gde su stajali Veles, Perun, Jarilo, Vesna, igrao je vatreni koloplet. Jedino džinovski Triglav nije hteo da gori. Oboren konopcima, načet sekirama, tužno je gledao sa zemlje, znali smo da ga niko više neće podići. Lesnome možemo samo zahvaliti otac i ja što smo pre svih otišli u branje hrasta...
Majka je ležala ispred kolibe, pokušavala da ustane. Prišli smo joj puni nade, ali tevtonska strela virila joj je iz grudi. Pala je ocu na ruke, ja sam plakao, a ona je šaputala: Ljudi na gvozdenim konjima... Sa krstovima na grudima i štitovima... Izvlačili su nas iz izbi... Straža je spavala... Pse su potrovali još noćas... Klali su nas kao stoku... Oborili Bogove, zapalili... Malo nas je pobeglo, nisu se trudili da ih gone... Pre nego što su napustili selo, njihov vođa, Černobog mu kosti glodao, propeo je konja i na slovenskom što smrdi na nemačku prokletinju izviknuo iz sveg glasa: „Pagani slovenski! Srećan vam vaš Koledo! Do ovog datuma sledeće godine vi ćete saznati kako se slavi Božić! Poslaćemo vam misionare. Onima koji su preživeli. Ukoliko ponovo dignete svoje drvene bogove, milosti neće biti ni za koga. Čuli ste me. Hrist vas blagoslovio! Bar ove preživele, ostali gore u paklu... Do sledećeg puta...“ Majci je linula krvava pena na usta, otac je plakao kao dete u kolevci, stežući je u naručju. Ja sam okrenuo leđa selu, odbacio drvce, uzeo očev teški topor i krenuo kroz negaženi celac. Do hrišćanskog grada, da prinesem žrtvu za Koledo, braćo i sestre. Znam jedino da će me uskoro videti svi oni koje sam ikada izgubio, i majka će me čekati kad budem stigao, a biće tamo i naši Bogovi. Zagrlićemo se, Bogovi i ljudi, i slavićemo praznik mladog Sunca do kraja vremena.
